Звук
механички талас / From Wikipedia, the free encyclopedia
Звук је механички талас фреквенција од 20 до 20 , то јест у распону у којем га чује људско уво.[2] Звук фреквенције ниже од 20 назива се инфразвуком, звук фреквенције више од 20 ултразвуком, а ако је фреквенција виша од 1 , хиперзвуком. Звук настаје више или мање периодичним осциловањем извора звука који у непосредној околини мења притисак средства (медијума), поремећај притиска преноси се на суседне честице медијума и тако се шири у облику углавном лонгитудиналних таласа у гасовима и течностима и лонгитудиналних и трансверзалних таласа у чврстим телима. Брзина звука углавном зависи од густине и еластичних сила у чврстим и течним срединама, а у гасовима од густине, температуре и притиска. Осим у уобичајеним мерним јединицама брзине (, ), мери се и ненормираном јединицом мах (Махов број). Када авион досегне брзину звука (око 343 ), притисак се непосредно пред авионом поремети, отпор знатно порасте, па настају ударни таласи, које посматрачи на тлу доживљавају као прасак (такозвано пробијање звучнога зида).
Звук се шири без преноса масе, али се звуком преносе импулс силе и енергија. У вези с тим, дефинишу се јачина, ниво јачине, гласноћа и ниво гласноће звука (акустика).[3][4] Као и код осталих врста таласа, и у ширењу звука очитују се појаве својствене сваком таласном кретању, као што су апсорпција, Доплеров учинак, интерференција таласа, лом (рефракција), одбијање (рефлексија), огиб (дифракција).[5]
У музици, звук се разликује од тона у ужем смислу речи и од шума по односима парцијалних тонова или парцијала. Парцијали тона максимално су хармонични, док су парцијали звука тек деломично хармонични (више је нехармоничних горњих парцијалних тонова него код звука), а код шума су односи парцијала потпуно нехармонични. Основна обилежја звука (висина, јачина, трајање и боја) истозначна су с основним обилежјима тона, само их је теже прецизно одредити него за тон. Појам звук користи се у музици, понајприје у свакодневној употреби, и као синоним за појединачна и скупна обилежја звука (на пример боју звука) или осетни утисак звука неких музичких инструмената или ансамбала (на примјер звук оргуља, звук збора).[6]
Звук се шири због еластичне везе међу молекулима средства. У гасовима и течностима таласи звука су искључиво лонгитудинални (то јест шире се у истом правцу у којем се крећу честице медијума при осциловању), док у чврстим телима таласи могу бити такође трансверзални, то јест честице медијума могу осциловати и усправно на правац ширења таласа. Звук се не може ширити кроз вакуум. Извор звука је увек механичко осциловање неког тела. Кад се удари о неки предмет, на пример тргне напета жица, чује се звук, а тај осећај звука престаје чим се спречи осциловање тела. Енергија звука шири се неким средством (медијумом) у облику механичког таласа. То средство је обично ваздух, а може бити и текуће или еластично чврсто тело. Без средства у којем се шире механички таласи не може се чути звук. Према правилности осциловања разликују се тон, шум и бука. Тон је звук који се састоји од хармонијских осцилација, док су шум и бука смеса осцилација различитих фреквенција и амплитуда.[7]