Уво
From Wikipedia, the free encyclopedia
Уво или ухо је периферни орган чула слуха и равнотеже. Чуло слуха не игра само улогу у комуникацији већ служи и као систем за упозорење и оријентацију. У унутрашњем уву смештен је Кортијев орган, као најважнији део органа чула слуха, јер претвара звучне таласе који из спољашње средине преко спољашњег ушног ходника доспевају до бубне опне и унутрашњег до овог органа који их претвара у нервне импулса који се даље преносе кроз кохлеарни нерв.[1] У унутрашњем уву смештен је и орган чула равнотеже, који информације о промени положаја главе и тела у простору такође претвара у нервне импулсе, које шаље вестибуларним нервом у централне структуре. Вестибуларни и кохлеарни живац се уједињују у вестибулокохлеарни живац. Вестибулокохлеарни нерв је 8. мождани нерв.
Уво (ухо) | |
---|---|
Идентификатори | |
MeSH | D004423 |
NeuroLex ID | birnlex_1062 |
TA | A01.1.00.005 A15.3.00.001 |
FMA | 52780 |
Анатомска терминологија |
Многе животиње имају уши. Грађа и положај ушију су различити од врсте до врсте. Код инсеката уши су у виду сензора, а неки гуштери (саламандер) чују уз помоћ грудног коша и плућа. Змије не поседују спољашње уво, али је средње и унутрашње уво добро развијено.
Уши региструју звучне (механичке) таласе и претварају их у електричне сигнале, који се шаљу у централне структуре где се ти сигнали „дешифрују“ и настаје осећај слуха.
Људско уво може регистровати звучне таласе фреквенције од 16[2] до 20.000 херца.[3] У старости је овај распон мањи због бројних дегенеративних промена. Неке животиње као нпр. слон могу да региструју дубље фреквенције, односно фреквенције у инфразвуку. Друге као нпр. слепи миш, делфин могу регистровати знатно веће фреквенције него човек, односно фреквенције у ултразвуку.
Улога ува као органа чула слуха није само да региструје звучне таласе, већ и да их локализује (улога у оријентацији). Уво може регистровати локацију одакле звук долази. Уво које је окренуто извору звука региструје звук раније од оног на супротној страни, односно чује га гласније. Ове разлике у чујности се прерађују у мозгу и добијају се информације о локацији са које долази звук.
Међутим за одређивање тачне локације звука човеку није довољно само чуло слуха, већ и чуло вида.
Код других животиња, нпр. слепих мишева и делфина, довољно је само чуло слуха да би тачно регистровали извор звука. Они у ствари виде звуком. Ове животиње емитују ултразвучне сигнале, који се одбијају од околних објеката. Одбијене сигнале региструју врло осетљивим чулом слуха. На слушном принципу раде сонари и радари.