Edinburgh
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Единбургх (шкотско-гелски: Дùн Èидеанн) је главни град Шкотске од 482,005 становника.[1] он је други по величини град Шкотске, ког због изгледа и утјецаја зову Атеном сјевера.
За остала значења, види Единбургх (разврставање).
Претпоставља се да у ширем метрополитанском подручју живи 778,000 људи. становника[2] Единбургх је сједиште Шкотског парламента, политички, културни и финанцијски центар земље. Он је и административни центар Подручног вијећа (цоунцил ареа) и Намјесништва (лиеутенанцy ареа) - Вијеће града Единбургха.
Remove ads
Единбургх лежи на југоистоку Шкотске са центром поред јужне обале Фиртх оф Фортх, рукавца Сјеверног мора. Град и његова непосредна околица административно припадају Подручном вијећу Единбургх, док његова лука Леитх на Фиртх оф Фортху, подпада под Мидлотхиан, а западно предграђе Qуеенсферрy под Западни Лотхиан.[3]
Физички Единбургх је град који личи на театарску позорницу, стиснут између стијена и брда, град високих грађевина и торњева од тамна камена. Единбургх је био војна утврда, главни град независне државе, и интелектуални центар земље. Иако је у више наврата доживио којекакве несреће, увијек се успио обновити. Данас је сједиште шкотског парламента и владе, и надаље је највећи финанцијски центар Шкотске, и велика туристичка дестинација. Он је и центар шкотског законодавства, образовања и културе.[3]
Иако је Единбургх између 1856. - 1920. апсорбирао сва околна насеља и луке на Фиртх оф Фортху, његов естетски и политички центар лежи још увијек лежи у његовој малој хисторијској језгри, која се састоји од Старог и Новог града. Стари град је изграђен у средњем вијеку, на брду - Цастле Роцк, које домира над равницом, када је страх од напада био свакодневан. За разлику од њега - Нови град, шири се каскадно по терасама у величанственом низу улица. Средњовјековни Стари град Единбургх и неокласицистички Нови град уврштени су на УНЕСЦО-ву Листу мјеста свјетске баштине у Европи 1995.[4]
Единбургх се простире у дужину од око 11 км, између сјеверних падина масива Пентланд и широког естуарија Фиртх оф Фортх, гдје се спаја са некад засебним градом и луком Леитх. Унутар плохе града има пар вулканских наслага лаве једна од њих - Артхур Сеат, доминира својом висином од 251 метара краљевским парком и југоистоком града. Единбургх је изграђен по тим брдима и долинама насталим глацијацијом у плеистоцену. Сам центар има спектакуларни изглед - као мјешавина сурове природе и људске интервенције.
Сјеверозападна граница Новог града је ријеке Wатер оф Леитх. Она је некад покретала бројне млинове села; Далрy, Деан, Стоцкбридге, Силвермиллс и Цанонмиллс, која су доживјела значајан раст од почетка 17. вијека наовамо. Та села трансформирала су у индустријска предграђа са творницама папира и текстила, али се током 19. вијека град проширио до њих, па су претворена у резиденцијалне зоне.
У Единбургху се налази преко 4,500 заштићених националних споменика, у мају 2010. имао је 40 заштићених конзерваторских подручја која су покривала 23% зграда и укључивала 23% становништва, највећи постотак међу свим градовима Уједињеног Краљевства.[3]
Remove ads
Единбургх има Оцеанску климу по Кöппеновој класификацији климе, са релативно топлим зимама, - просјечне минималне дневне температуре су изнад нуле, а љета су релативно хладна, с температурама које ријетко прелазе 21 ° C. Превладавају источни вјетрови који су често хладни и релативно сухи, топлији југозападни вјетрови долазе од Сјеверноатлантске струје и често доносе кишу.[3]
Годишња количина оборина је умјерена, просјечно износи 685 мм, те је равномјерно распоређена на цијелу годину. Единбургх има релативно мало трајно сунчаних дана, али се облаци често врло брзо разиђу, али и поново надвију над град у истом дану по неколико пута.[3]
Remove ads
Археолошка искапања на Цастле Роцку крајем 1980-их показала су да је то брдо било насељено већ за 3. миленија пне..[3]
Римљани су уочили стратешку важност единбургшке равнице између масива Пентланд и Фортха. па су током три или четири декаде друге половице 2. вијека подигли Антонинов зид, који се протеже преко Шкотске између ријеке Цлyде и естуарија Фиртх оф Фортх, као најсјевернију обрану Римске Британије. Њихов главни гарнизон на Ријеци Фортх био је Црамонд, данас предграђе Единбургха, у ком је 1990-их ископана скулптура лавице, која датира из 2. или 3. вијек.[3]
Вотадини доминантно келтско племе у Лотхиану, с којим су Римљани одржавали релативно добре односе, имали су своју пријестолницу на брду Трапраин Лаw, удаљеном око 30 км источно од данашњег центра града. Изгледа да су они око 500., након што су се Римљани повукли из Британије, своју пријестолницу премјестили на мјесто гдје данас лежи Единбуршки замак. Велшка пјесма настала око 600. описује како је скупина Гододдина (како се Велшани називали - Вотадине), из околице мјеста званог Дин Еидyн, напала и уништила војску Англа код Цаттерицка у Yорксхиреу. Дин Еидyн - је брдо Цастле Роцк. У наредним вијековима Англикански освајачи надјачали су Гододдине, па се од 854. Дин Еидyн - зове Едwинесбурх (бурх значи тврђава или утврђени град). Тај назив дао је повода претпоставци да нортумбријски принц по имену Едwин основао град. Ипак старија велшка пјесма, доказује да је име града старије, настало прије англиканске окупације.[3]
Почетком 12. вијек тадашњи Единбургх био је мали бург на на брду Цастле Роцк гдје се данас налази Единбуршки замак, стиснут између капеле св Маргарете и врата Нетхербоw (код Опатија Холyроод), са тадашњом малом катедралом св Гилеса у средини.[3]
Негдје око 1127. или нешто прије - Давид I додјелио је Единбургху статус краљевског града, привилегиј који му је омогућавао да организира сајмове и постане центар за мануфактурну производњу (нарочито тканина). Давид је покренуо израду првих шкотских кованица, једна од краљевских ковница налазила се у Единбургху. Он је поклонио земљиште на брду Холyроод редовницима да подигну своју Опатију Холyроод и самостално управљају њоме.[3]
Краљ Роберт I (владао 1306. - 1329.) издао је 1329. повељу којом је Единбургху потврдио привилегије краљевског града.[3] Град је профитирао након разарања Берwицка (до тог доба главне шкотске луке) који је страдао од Енглеза у Рату за независност (1296. - 1328). Јамес II (владао 1437. - 1460.), био је окруњен у Холyрооду, а у његовом замку је одржана и већина засједања његовог парламента. Он се налазио на мјесту гдје је касније - 1466. подигнута Палача Толбоотх.[3] Након рата за независност, Единбургх се брзо развио као највећи шкотски трговачки центар. За владавине Јамеса III (1460. -1488.) - Единбургх је и службено постао шкотска пријестолница јер је он издао повељу којим га проглашава главним у земљи.[3]
Средњовјековни Единбургх, био је већином саграђен од дрва и то подједнако цркве, као и куће за становање, свега је пар солидно изграђених објеката имало стакло у прозорима и врата од дрва.[3]
Град је доживио умјерени просперитет за владавине краља Јамеса IV (владао 1488. - 1513.) у то вријеме град је имао додир са европском ренесансом. Он је подједнако био мецена умјетности и ратовања, око 1501. започео је градњу дворца покрај Опатије Холyроод, ког је наставио његов син Јамес V (владао 1513. -1542.). Он је такођер 1507. помогао оснивање прве шкотске штампарије у улици Цоwгате.[3] Након катастрофалног шкотског пораза од Енглеза у Битци код Флоддена (Нортхумберланд - 1513.), едимбуршки Стари град опасан је бедемима (дијелови су још увијек видљиви код Плеасанца). Они су се показали слабим, јер их је 1544. енглески командант гроф од Хертфорда пробио и девастирао дијелове града, међу осталима Цанонгате и Леитх.[3]
За владавине Јамеса V Единбургх је био сједиште не само краљевског двора, већ и његовог тајног савјета, парламента и суда, ког је управо он усновао 1532. У то вријеме богати феудалци почели градити куће по улици Цанонгате, али не више дрвене, већ пуно солидније од камена.[3]
Између 1500. - 1640. порастао је број едимбуршких становника, јер је град као пријестолница имао монопол у трговини са иноземством, а порастао је и број дворске администрације. 1579. Млади краљ Јамес VI (од 1603. и Енглески краљ Јамес I) изградио је двор на Холyрооду. Тај урбани дворац отворио је Единбургх европским културним утицајима, али и аристократском насиљу у борби за позицију на двору. Избијале су бројне свађе, убојства и прави мали улични ратови између супарничких племићких банди. Јамес VI није заборавио на образовање, па је 1582. издао повељу којом је потицао изградњу објеката за учење хуманизма, филозофије, теологије, медицине и права. То је потакнуло отварање колеџа сљедеће године из којег је касније израстао Универзитет.[3]
Након 1603. кад је Јамес VI ступио на енглески трон и отишао на југ, Единбургх је изгубио свој дотадашњи политички и културни значај. Иако је и надаље растао, на пријелазу из 16. до краја 17. вијека, становништво града се учетверостручило и досегло бројку од око 50.000 становника.[3] У то вријеме 1605. отворена је прва женска школа - Марy Ерскине, а након тог је 1628. златар, финанцијер и филантроп Георге Хериот започео изградњу друге школе која данас носи његово име. Тад се започела градити и палача парламента, на мјесту гробља св. Гилеса, која је довршена - 1639. и била сједиште шкотског парламента све до његова укидања 1707.[3]
До средине 17. вијека, подручје око Катедрале св Гилеса постало је центар пријестолнице. Одмах нешто западније од ње стајао је - Толбоотх, грађевина која је имала вишеструку намјену, као градска вијећница, затвор и мјесто егзекуција. На југу се налазила палача парламента и зграда суда.[3]
Крајем 17. вијек неке од шкотских традиционалних трговачких рута по Балтику и Француској почеле су пропадати, па је крајем тог вијека Енглеска, први пут постала главни шкотски трговински партнер. У то вријеме основана је компанија, чији је циљ био оснивање шкотске колоније на панамској превлаци код Дариена, која није успјела у својим намјерама.
Велика промјена за град догодила се 1707. кад је у у подруму на Тргу Парламента потписан Закон о Унији са Енглеском јер је Единбургх изгубио свој политички значај и остао без парламента и владе, иако је и надаље био административни центар.[3]
Могућности за повећану трговину на британском заједничком тржишту од тадашњих седам милијуна људи, није се одразила на Единбургх јер није имао адекватну производњу. Ипак је у првој половици 18. вијека, удвостручио број својих становника, јер су се бројни незапослени са сјевера селили у Единбургх.[3]
Унаточ пренатрпаности Старог града, након уједињења - услиједио је вал обнове и подизања нових грађевина унутар његових зидина. Велик дио Парламентарног трга, који је тешко оштећен у пожару 1700., обновљен је 1715. Нова стамбена крила двора изграђена у Лаwнмаркету 1720-их. Прва болница отворена је 1729. а након тог дограђена 1748. Тек након изградње Сјеверног моста 1772. град се почео ширити изван бедема.[3]
Неколико декада раније - 1720-их, град је реформирао свој Универзитет по систему факултетске наставе, па је 1726. покренут - Медицински факултет као независна институција.
Ова промјена омогућила је граду интелектуални и културни просперитет познат као шкотско просвјетељство, кад је дао велики допринос познат у свјетским размјерима. Давид Хуме је схватио да се ништа не догађа без узрока, Адам Смитх спознао предности подјеле рада, а Адам Фергусон опасност од отуђења у таквом радном процесу, Wиллиам Робертсон (који је написао велики рад о хисторији Шкотске и прву хисторију Америке) схватио да фактори околине утичу на економску хисторију, Јосепх Блацк открио принцип латентне топлине, а геолог Јамес Хуттон енормну старост земље.[3]
Единбургх је 1768. био родно мјесто Енциклопедије Британнице, коју су осмислили Андреw Белл и Цолин Мацфарqухар; њено прво издање уредио је углавном Wиллиам Смеллие. Енциклопедија је Првих девет издања енциклопедије објављена су у Единбургху.[3]
Крајем 18. вијек, сви они који су си могли приуштити кућу у Новом граду напустили су Стари град. Први пут у пет вијекова, Единбургх је постао град социјалне сегрегације. Утицај француске револуције на градску интелектуалну елиту, био је негативан - јер је постала ауторитарна и дубоко сумњичава према свим радикалним промјенама. У прве три декаде 19. вијек, Единбургх и даље доминирао британском литературом, на челу са Wалтером Сцоттом, пиониром хисторијског романа, али је негдје с почетком владавине краљице Викторије 1837. тај положај изгубио.[3]
Темпо социјалне сегрегације успорен је 1833. јер је Градско вијеће, које је спонзорирало изградњу Новог града - банкротирало.[3]
Од око 1830. до Првога свјетског рата, Единбургх се развио у индустријски центар. Огроман пораст градског пролетеријата, имао је за посљедицу проблеме пренасељености, потхрањености и честих епидемија. То су биле дестилерије, пекаре, штампарије, пивоваре, творнице жице, кочија и стројева за бројне творнице папира никлих уз ријеке Wатер оф Леитх и Еск. Погони кемијске, фармацеутске и гумарске индустрија никнули су касније.[3]
До 1850-их дијелови Старога града постали су озлоглашени због пренасељености и недостатка санитарија.[3]
Први покушај ревитализације Старог града збио се 1890., кад је Патрицк Геддес, полимат и пионир урбанизма, покушао привући натраг припаднике средње класе да живе у њему па је подигао насеље - Рамсаy Гарденс. Куће у њему биле су мјешавина типичне енглеске куће и шкотског баронског стила.[3]
Период од 1920-их до 1930-их зове се и ренесанса шкотске културе, то је било доба кад су патриотски настројени књижевници на челу са пјесником Хугх МацДиармидом жељели дијалект Лоwландса оживити и етаблирати као Шкотски језик. Покрет је поново оживио 1960-их, кад је нарасла свјест о шкотској индивидуалности.[3]
Након Другог свјетског рата Единбургх је доживио експанзију високог образовања. Универзитет у Единбургху се од касних 1920-их надаље етаблирао као свјетски лидер у подручју напредних истраживања попут медицине и кирургије, електронике и умјетне интелигенције.[3]
Град је доживио и експанизују културног живота, након оснивања Единбургшког међународног фестивала - 1947. па су основане и покренуте бројне институције попут театра Траверсе, Шкотске националне галерије модерне умјетности, Галерије Демарцо, Шкотског барокног ансамбла. Тад је рестаурацијом претворена дотадашња капела Еасе у концертну дворану која је дом Шкотског коморног оркестра.[3]
Формирањем новог Шкотског парламента и владе 1999. године, град је повратио своју улогу политичког сједишта Шкотске.
Становници Единбургха били су врло ватрени и склони бунама, нарочито око религијских питања, тако је ватрени протестантски проповједник Јохн Кноx покушао 1561. провалити у приватну капелу у Палачи Холyроод, у којој је краљица Марy (1542. -1567.) која се тек вратила из Француске, присуствовала римокатоличкој миси.[3] Још већи нереди избили су 1637. у Катедрали св Гилеса у знак протеста против нове литургије, они су изазвали шкотску буну против Цхарлеса I. као увод у Ратове три краљевства и Енглески грађански рат, који је захватио цијелу Британију, и завршио Цхарлесовим погубљењем. Град је био поприште и потпуно неочекиваних провала бијеса, тако је 1736. готово изгубио статус краљевског града након линча над Јохном Портеоусом капетаном градске страже.[3]
Remove ads
Стари град (Олд Тоwн)
Најимпресивнији споменик Старога града је Единбуршки замак, подигнут на базалтној стијени Цастле Роцк која са својих 135 метара, доминира градом. Археолошка истраживања су показала да је Цастле Роцк био насељен већ од 3. миленија пне., а не као што се донедавно мислило тек од 6. вијека.[3] Први документирани записи о њему као краљевском замку потјечу из времена владавине краља Малцолма III (1058. - 1093.), али је након тог често рушен и обнављан, тако да у њему има врло мало детаља насталих прије владавине Јамеса IV (1488. - 1513.). Мала капела св Маргарете (најстарији објект у замку), посвећена жени краља Малцолма III, на највишој точки стијене, вјеројатно датира из доба владавине њеног најмлађег сина Давида I (1124. - 1153.).[3]
У вијековима који су протекли између оснивања Старог града и почетка изградње Новог града, Единбургх се полако спуштао у долину преко јужних обронака. Испочетка су се све његове трговине налазиле дуж Хигх Стреета. До 1330-их никнула је и друга паралелна улица - Цоwгате (она се испочетка звала Соутхгате) изграђена на нижој разини, испод стрме падине према југу. На пола пута низ Цоwгате стајао је Краљев Зид, први познати бедем Старог града, подигнут средином 15. вијека. На западном крају Цоwгате, налази се Грассмаркет саграђен у сјени Цастле Роцка, он је 17. вијеку био главни сточни сајам и мјесто за извршење јавних погубљења. Тадашњи Единбургх био је град подјељен на два дијела, а стрме падине између двију главних улица биле су увијек тешке за успон.
Срце Старога града је Роyал Миле, сплет улица који почиње од парка Единбуршког замка и спушта се до Палаче Холyроод на истоку. То су неколико улица средњовјековног поријекла; Цастле Хилл, Лаwнмаркет (гдје су сељаци продавали своју робу), Хигх Стреет и Цанонгате (названа по аугустинским редовницима).
Неколико важних грађевина лежи на Роyал Милу, у самом центру је Катедрала св Гилеса (Хигх Кирк оф Единбургх) то је базилика са касно готичким бродом и величанственим звоником из 15. вијека, на врху којег је отворена купола у облику круне коју носи осам контрафора. Нажалост добар дио њезиног каменог екстеријера упропаштен је лошом рестаурацијом изведеном у 19. вијеку.
Иза катедрале, на Тргу Парламента, налази се стара Палача парламента, подигнута између 1632 и 1639.
Далеко од гужве Горњег града, на доњем крају Роyал Миле, лежи аугустинска Опатија Холyроод, основана 1128., обновљена око 1220. Поред ње лежи Палача Холyроод, чије су прво крило у 16. вијеку, подигли француски и шкотски зидари. Данас је службена резиденција британских монарха у Шкотској. Насупрот њој на улици Холyроод лежи комплекс новог шкотског парламента, који је службено отворен у октобру 2004.
Како је простор Старог града био врло мали, свега 57 хектара, становници су били присиљени градити високе куће, нарочито након великог повећања становништва током 16. и 17. вијека. Стари град је тек након 1600. добио своје данашње карактеристичне торњеве од 6, 10, па чак и 12 катова, и уске уличице у које не допире дање свијетло.
Читав низ вјекова препрека за ширење града према сјеверу било језеро - Нортх Лоцх и мочвара поред њега у котлини испод стијене Цастле Роцк. То умјетно језеро створено је за владавине Јамеса II ради одбране бедема. Чак и кад је исушено котлина је остала непремостива препрека све до 1772. кад је изграђен 21 метара високи и 344 метара дуг - Сјеверни мост. Данашњи мост од челика подигнут је 1895.[3] Нови град
Лежи неких 180 метара сјеверно од Цастле Роцка, преко долине која је данас Парк Принцес Стреет, то је кварт који је планиран и изграђен у узастопним фазама између 1767. и 1833. у духу неокласицизма.
Градско вијеће Единбургха је 1767. одобрило планове архитекта Јамеса Цраига за изградњу Новог града као приградског резиденцијалног кварта, за имућне грађане. Он је осмислио решетку од 5 x 7 улица, које су завршавале великим трговима. Црква св. Георгија (Ст. Георге) на западу и црква св. Андрије (Ст. Андреw) на истоку, маркирале су границе тог кварта. Кад је подигнут - Нови град намјерно није имао трговина и мјеста за забаву, јер је требао осигурати својим становницима приватност и отмјеност, а претрпани Стари град је и надаље требао остати трговачко - пословни центар. Те планове пореметио је долазак жељезнице, тад су се стамбене зграде у улици Принцес, постепено претвориле у хотеле и трговине, па је она данас главна трговачка улица у граду
Архитект Роберт Адам уредио је Трг Цхарлотте у неокласицистичком стилу, на њему се налази резиденција шкотског премијера, Буте Хоусе. Средином 19. вијека у том кварту је подигнута Шкотска национална галерија и Краљевска шкотска академија изнад насипа некадашњег мочварног канала.
Remove ads
Образовање
Универзитет у Единбургху основан 1583. је највећи градски универзитет, великог међународног угледа.[3]
Поред њега у граду дјелује и Универзитет Хериот-Wатт, који датира из најранијих дана индустријске револуције, он је био једна од првих нових британских високошколских установа посвећена технологији. Данас је његов највећи дио пребачен у сателитски кампус изван центра града - Риццартон. Универзитет Напиер, основан 1964. године као Напиер колеџ, добио је универзитетски статус 1992. Јеwел и Еск Валлеy колеџ има читав низ струковних колегија. Единбуршки умјетнички колеџ нуди колегије из ликовне умјетности, дизајна и архитектура.[3]
Remove ads
Култура
Главна културна институција у граду су Шкотске националне галерије, музејски карлел у ком су Шкотска национална галерија (стари мајстори), Шкотска национална галерија портрета и Шкотска национална галерија модерне умјетности. Друга велика институција су Национални музеји Шкотске, у склопу којих раде природословни Краљевски музеј (Роyал Мусеум), хисторијски Музеј Шкотске (Мусеум оф Сцотланд), Национални ратни музеј (Натионал Wар Мусеум) он се налази у Единбуршком замку и Музеј летења који се налази 30 км од центра града.[3]
Единбургх је дом Шкотског националног краљевског оркестра, који концертрира у Дворани Усхер. Град има три већа театра од којих је најпознатији - Траверсе, по својој неконвеционалности и сувремености. Единбургх је познат по свом обновљеном Театарском фестивалу, који дјелује од 1892.
Remove ads
Привреда
Сувремени Единбургх је као што је то био у 18. вијеку, град услужних дјелатности. Мање од једне десетине његових запослених ради у производном сектору, док у сектору услуга ради готово седам осмина свих запослених. Старе индустрије које су егзистирале прије Другог свјетског рата пивоваре, пекаре и штампарије не постоје више. Данас се већина запослених бави електричним и електроничким инжењерингом и истраживањима, од којих је доста везано уз одбрану. Пуно истраживалачких центара везано је уз Универзитет који је постао највећи послодавац. Главне услужне дјелатности су јавна управа, право, медицина, [[финанције|финанцијске услуге, образовање и туризам.[3]
Единбургх је након Лондона највећа туристичка дестинација Уједињеног Краљевства.[3]
Единбургх је већ дуго важан центар финанцијских и правних услуга. Едимбуршке банке финанцирале су добар дио развоја запада Сједињених Америчких Држава подизање; ранчева, жељезничких пруга, експлоатацију дрва и руда, па и данас имају користи од тога. Као центар Шкотске правног система, Единбургх доживљава процват адвокатура, јер је то након банкарства најбоље плаћени посао.[3]
У граду се налази велики Међународни конференцијски центар, изграђен 1995, који добро послује.[3]
Remove ads
Географија
Транспорт
Град је одлично повезан жељезницом и аутопутевима са осталим британским градовима. Нема метро али има трамвај и аутобусе који служе за јавни транспорт.
Из луке Леитх која се налази око 50 км од отвореног мора, се још увијек извози угљен, wхискy и метал, а увози храна, жито и вуна. Лука је темељито модернизирана 1970-их, али има све мање промета, па се све више претвара у стамбену зону. Из луке Росyтх плове трајекти за Белгију.[3]
Единбургх има аеродром (ИАТА: ЕДИ, ИЦАО: ЕГПХ) код Инглистона (9 км од центра) са везама према свим већим британским и свјетским аеродромима.
Remove ads
Клима
Градови пријатељи
Единбургх има уговоре о пријатељству са слиједећим градовима;
Хисторија
Спорт
У Единбургху дјелују два ногометна клуба, Хеарт оф Мидлотхиан (протестантски) и Хиберниан (католички), који играју у шкотској првој лиги. У граду дјелују и рагби клуб Единбургх Ругбy, хокејашки клуб Единбургх Цапиталс, Шкотска крикет репрезентација, бејзбол клуб Единбургх Диамонд Девилс.
У Единбургху су одржана и многа важна спортска наткецања попут Универзијаде, познант је и Единбуршки маратон који се одржава од 2003.
Remove ads
Знаменитости
Познати суграђани
|
|
Панорама центра града
Remove ads
Референце
Вањске везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads