Средњовековна кухиња
храна, навике исхране и методи кувања разних европских култура током средњег века / From Wikipedia, the free encyclopedia
Средњовековна кухиња укључује храну, навике исхране и методе кувања разних европских култура током средњег века, који је трајао од 5. до 15. века. Током овог периода, исхрана и кување променили су се мање него у раног модерног периода који је уследио, када су те промене помогле у полагању темеља за модерну европску кухињу. Житарице су остале најважније током раног средњег века, а рижа је уведена касније; кромпир је почео да се користи 1536. године, али у широј употреби нашао се много касније. Јечам, овас и раж јели су највише сиромашни. Брашно је било за владајуће класе. Конзумирали су га као хлеб, кашу, цицвару и тестенину сви чланови друштва. Боб и поврће били су важни додаци исхрани нижих редова заснованој на житарицама. (Пасуљ Phaseolus, данас „обични пасуљ”, води порекло из Новог света и уведен је након колумбијске размене у 16. веку.)
Месо је било скупље и стога престижније. Дивљач, облик меса до којег се долази ловом, био је уобичајен само на столовима племства. Најраспрострањеније месарско месо била је свињетина, пилетина и месо друге живине; говедина, која је захтевала веће инвестиције у земљиште, била је нешто ређа. Бакалар и харинга били су најважнији међу северним становништвом; осушени, димљени или усољени, спремали су се за унутрашње делове континента, али широк распон других слановодних и слатководних риба такође се јео.[1]
Спор превоз и технике презервације хране (засноване на сушењу усољавању, димљењу и кисељењу) учинили су трговину већег дела намирница на велике удаљености врло скупом. Услед овога, храна племства је била склонија страном утицају него кухиња сиромашних; била је зависна од егзотичних зачина (нпр. шафран) и скупог увоза. Како је сваки ниво друштва опонашао онај изнад себе, иновације из међународне трговине и страних ратова из 12. века па надаље постепено су се распрострањивали вишом средњом класом средњовековних градова. Поред економске немогућности луксуза као што су неки зачини, декретима се законски забрањивала конзумација одређене хране у појединим друштвеним класама; сумптуарни закони ограничавали су прекомерну потрошњу међу нуво ришом. Друштвене норме исто тако су диктирале да храна радничке класе буде мање обрађена, јер се веровало да постоји природна повезаност између нечијег рада и квалитета исхране; ручни рад је захтевао ’грубљу’, сировију, простију — јефтинију храну.
Тип префињеног кувања развио се у касном средњем веку, чиме су постављени стандарди међу племством широм целе Европе. Обични зачини у високо зачињеном слатко-кисело репертоару типичном за храну средњовековне горње класе укључивали су вержус, вино и сирће у комбинацији са зачинима као што је црни бибер, шафран и ђумбир. Поменути су, уз веома широку употребу шећера и прилично мању меда, многим јелима давали слатко-кисели укус. Бадеми су били јако популарни као прогушћивач у супама, динстаном и сосовима (нарочито као бадемово млеко).