Nikola Kotur

Nikola Kotur (Sremski Karlovci 18. decembra 1899. – Logor Hatina, Magadanska oblast, 24. februara 1938.) je bio srpski arhitekta i sekretar SKOJ-a, ubijen tokom Velike čistke. Kao arhitekta, aktivno je učestvovao u izgradnji industrijskog grada Magnitogorska na Uralu.

Nikola Kotur
Datum rođenja	18. decembra 1899.
Mesto rođenja	Sremski Karlovci  Austrougarska
Datum smrti	24. februara 1938. (38 god.)
Mesto smrti	Logor Hatina, Magadanska oblast Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika
Profesija	arhitekta, revolucionar
Član KPJ od	1923.
Član KPSS od	1930.

U revolucionarnom radu koristio se pseudonimima Bratić, Mladen, Nikić, Ristić i Steva. U Sovjetskom Savezu živeo je pod svojim stvarnim imenom.^[1][2]

Biografija

Nikola Kotur rođen je 1899. godine u Sremskim Karlovcima. Njegov otac, Dušan Kotur, bio je poznati muzički pedagog i kompozitor, poreklom iz Crkvenog Boka na Baniji. Predavao je muziku u Karlovačkoj gimnaziji više od 35 godina. Njegova majka, Jelica Mišić, takođe je bila muzikološkinja rodom iz Beograda.^[3]

Nikola Kotur prvi put je uhapšen 1914. godine, kada je imao samo petnaest godina, zajedno sa svojim ocem. Povod za hapšenje bila je činjenica da je otac bio srpski nacionalista, politički aktivan u momentu invazije Austro-Ugarske na Srbiju, i urednik Brankovog kola. Nakon što su proveli kraći period vremena u zatvoru, porodica se preselila u Zagreb, gde je Nikola počeo da izučava ruski jezik.^[4]

1918. godine, Kotur maturira u Sremskim Karlovcima i odlazi u Prag, gde upisuje arhitekturu na Češkom tehničkom univerzitetu. Postaje jedan od osnivača i vođa jugoslovenskog Kluba studenata marksista.^[5] U Klubu će se upoznati sa dvojicom budućih poznatih jugoslovenskih komunista, tada takođe praških studenata – Rodoljubom Čolakovićem i Antom Ciligom.^[6] Postaje ateista i piše pismo ocu da ga ispiše iz Srpske pravoslavne crkve. U Pragu se prvi put oženio, ali njegova prva supruga, Jerka Filipović, umrla je mlada od raka.^[4]

Skojevac

1923. godine, Kotur je kao komunista, iz političkih razloga, lišen stipendije, te mu nije bilo dozvoljeno da završi studije arhitekture u Čehoslovačkoj.^[4] Bio je primoran da se vrati u Jugoslaviju, te vrlo brzo postaje vodeći član SKOJ-a. Već u septembru te godine, profilira se kao teoretičar u tada aktuelnoj diskusiji u nacionalnom pitanju. U članku u beogradskom Radniku, Kotur je izneo do tada "najbolje marksističko objašnjenje prava na samoopredeljenje" i argumentaciju zašto bi komunisti trebali da se otvore prema nacionalističkoj partiji kao što je Hrvatska seljačka stranka:

Radićevoj koncepciji federalističkog bloka mora se priznati izvesna veličina ali je njegova politika u suštini buržoaska politika od koje hrvatski seljaci ne mogu imati nikakve koristi. Dosadašnje naše shvatanje nacionalnog pitanja – a hrvatskog pitanja specijalno – bilo je fatalističko, mehanističko, shvatanje karakteristično za socijaldemokratski pokret pre rata. Držanje koje je iz toga rezultiralo bilo je pasivnost i izgleda da se ni danas kada čitavo to pitanje stupa u akutan stadij ne misli da promene. Centralno vodstvo partije nije donelo još nikakve zaključke o nekoj akciji i to je već dokaz da ono ne shvaća dovoljno važnost momentalne situacije. Opasnost da se ponovi bugarski slučaj je tu, jer režim zadobijajući koncesijama buržoaske elemente federalističkog bloka preti da pristupi nasilnom gušenju jednog snažnog seljačkog pokreta i da time učvrsti reakcionarne pozicije i u državi i na Balkanu, a mi držimo skštene ruke (...)
Kao da se nama radi o Radiću! Radi nam se sa onim seIjačkim masama koje idu za njim, a čije simpatije i poverenje mi možemo steći samo akcijom a ne ovakvim premudrim proročkim držanjem i izjavama.^[7]

Istoričar Slavoljub Cvetković pominje da je 1924. godine Kotur već bio predsednik Saveza radničke omladine Jugoslavije, legalnog krila SKOJ-a, mada ne navodi kada je Kotur stupio na tu funkciju. U julu 1924. godine, SROJ je zabranjen, kao i legalna Nezavisna radnička partija Jugoslavije, a Kotur je uhapšen.^[8] Nakon hapšenja, Kotur prelazi na ilegalni partijski rad i postaje jedna od ključnih figura SKOJ-a. U januaru 1925. godine izabran je za organizacionog sekretara SKOJ-a.^[9] U isto vreme prisustvovao je Oblasnoj konferenciji SKOJ-a za Hrvatsku kao predstavnik CK SKOJ-a. Na konferenciji se raspravljalo o organizaciji SKOJ-a po principu fabričkih ćelija po ugledu na boljševike, o pravljenju frakcija unutar HRSS-a i radu na selu. Zastupao je gledišta partijske levice, te se protivio izbornoj podršci Hrvatskoj zajednici, partiji koja je bila mnogo desnija od HRSS-a.^[10]

Koturu je nedugo potom povereno organizovanje kongresa SKOJ-a i reorganizovanje Saveza.^[11] Predlagao je kurseve teorijskog obrazovanja kadrova i insistirao na pravljenju partijskih organizacija u većim industrijskim mestima, tvrdeći da sama partija tu zaostaje za SKOJ-em. Insistirao je i na jačanju veza sa selom kroz organizovanje proletarizovanih seljaka koji emigriraju u gradove.^[12] Tokom proleća i leta 1925. godine, bio je veza između CK SKOJ-a i CK Partije.^[13] Tada je bio član Sekretarijata CK SKOJ-a, koji su sa njim sačinjavali još i Janko Mišić, Mijo Oreški i France Klopčič.^[14] 1926. godine prisustvuje Trećem kongresu SKOJ-a i priprema odluke kongresa za štampu. Tad je izabran i za zameničkog člana CK SKOJ-a, što će biti potvrđeno i na plenumu CK SKOJ-a u februaru 1927. godine.^[15]

Hapšenje i bekstvo iz zatvora

Članak iz novina Pravda o suđenju komunistima u Beogradu, sa karikaturama Kotura i Sime Markovića.

1927. godine, Kotur postaje politički sekretar CK SKOJ-a.^[16] U septembru iste godine organizuje ilegalnu partijsku školu u Beogradu, za 40 aktivista komunističke omladine. Krajem oktobra, u Sarajevu je potajno organizovao proslavu desetogodišnjice Oktobarske revolucije, na kojoj je održao govor o njenom značaju.^[17] Nedugo potom, prilikom velike policijske provale uhapšeno je svih 40 aktivista polaznika partijske škole, među njima gotovo čitavo skojevsko vođstvo, sekretar SKOJ-a Nikola Kotur i politički sekretar KPJ Sima Marković. Kotur je u pritvoru tučen i pod mukama je odao nekoliko članova Politbiroa KPJ i SKOJ-a. Na suđenju je sve poricao i tvrdio da se radi o lažnim priznanjima iznuđenim pod batinama. Za loše držanje pred policijom, na plenumu u julu 1928. godine je isključen iz KPJ i SKOJ-a.^[18]

Februara 1928. godine počinje veliki proces protiv komunističke omladine Beograda, koji u zemlji i inostranstvu ima veliki publicitet. U sudu su optuženi iznosili strašne metode mučenja kojima se služila policija kako bi im iznudila priznanje. Na osnovu Zakona o zaštiti države tada su zajedno osuđeni na po pet godina zatvora: Josip Cazi, Nikola Kotur, Ivan Brijaček, Pavle Kovačević i Josip Radobolja. Većina ostalih komunista je osuđena na 3 do 6 meseci zatvora. Nakon suđenja, Kotur se nalazio u zatvorskoj bolnici u Vidinskoj ulici u Beogradu, gde se oporavljao od posledica policijskog mučenja. 15. maja 1928. godine, kada se u pratnji žandarma vraćao iz zatvorskog toaleta, video je da je bolničarka ostavila otvorena vrata i odlučio da proba da pobegne na slobodu. Protrčao je kroz vrata, dočepao se glavnog dvorišta, i potom nestao. Sreten Jovanović, mladi žandarm koji ga je čuvao, posramljen je izvršio samoubistvo.^[19] Iako je bekstvo izgledalo kao slučajnost, zapravo ga je organizovala vukovarska komunistkinja Greta Diamant po nalogu Sime Miljuša.^[20]

Nedugo pred poslednje hapšenje, Kotur se oženio komunistkinjom i feministkinjom Anđom Bunuševac, novinarkom Politike. U trenutku hapšenja, već su živeli odvojeno, a njegovim bekstvom iz države, brak je definitivno okončan.^[21]

Arhitekta u Sovjetskom Savezu

Plan izgradnje Magnitogorska tridesetih.

Po bekstvu iz zatvora, Kotur je pobegao prvo u Beč, a potom u Berlin. U Berlinu je završio započete studije arhitekture.^[4] Tamo je živeo skoro dve godine i dugo je čekao dozvolu Međunarodne crvene pomoći da emigrira u Sovjetski Savez, verovatno zbog partijske kazne koja je još bila aktivna. U septembru 1930. godine, napokon se uputio u SSSR.^[22] Prvo se nastanio u Moskvi, i bio je stariji arhitekta komunalnog odeljenja Izvršnog komiteta Moskovske oblasti. Projektovao je zgrade u moskovskom predgrađu Mitišči, pre svega omanje dvoetažne drvene stambene zgrade za radništvo.^[23][24] Potom je 1931. godine poslat u Magnitogorsk, gde je takođe radio u struci. Učestvovao je u projektovanju zgrada u novom socijalističkom planskom naselju, specijalno izgrađenom za potrebe industrijalizacije.^[1] Kotur se zalagao za momentalno naseljavanje radništva u nove radničke stanove Magnitogorska, da bi se sprečila izgradnja baraka i pretvaranje periferije grada u stihijsko naselje.^[25] U jesen 1932. godine, objavio je članak sa kolegama iz preduzeća "Uralvism" o industrijalizaciji Magnitogorska, produktivnosti rada i izgradnji fabrika.^[26]

Oko 1934. godine, uz pomoć Vladimira Ćopića, novog partijskog predstavnika u Kominterni, Kotur dobija dozvolu da se vrati u Moskvu. Vratio se u Mitišči i nastavio da se bavi arhitekturom na svom starom radnom mestu.^[1][27] Tokom ponovnog boravka u Moskvi, družio se sa komunistkinjom Agatom Oreški, udovicom njegovog saborca iz skojevskih dana Mije Oreškog.^[28] 1935. godine, Sedmi kongres Kominterne odobrio mu je skidanje partijske kazne i vraćanje u redove KPJ.^[1]

U noći sa 14. na 15. mart 1937. godine, Nikola Kotur je uhapšen u svom stanu u okolini Moskve, od strane agenata NKVD, za vreme Staljinove Velike čistke. U junu iste godine, pod optužbom za "kontrarevolucionarnu trockističku agitaciju i propagandu" osuđen je na pet godina logora.^[1] Sredinom avgusta poslat je u rudnik "Partizan" u Magadanskoj oblasti. Robijao je zajedno sa Gretom Diamant, koju je znao iz beogradskih partijskih dana.^[20] U logoru je bio komandir radne brigade Varlamu Šalamovu, kasnije poznatom sovjetskom piscu, koji će opisati njegovo stradanje u svojoj knjizi Priče sa Kolime.^[29] Ponovo je uhapšen u logoru 4. februara 1938. godine i osuđen za sabotažu, što je negirao. Osuđen je na smrt i streljan 24. februara.^[30]

Rehabilitacija i porodica

Posmrtno je rehabilitovan 1957. godine u SSSR. Za njegovu rehabilitaciju izborile su se njegove ćerke, Lija Nikolajevna i Nina Nikolajevna. Lija Kotur (11. oktobra 1932. – 3. juna 1998.) bila je filološkinja i radila je na Moskovskom državnom univerzitetu, a о njenој sestri Nini Kotur poznato je samo da je živela negde na dalekom istoku Rusije.^[4][31][32] Njegova supruga, bugarska komunistkinja po imenu Tanja, navodno je izvršila samoubistvo nakon muževog hapšenja.^[4]

Nikola Kotur imao je dve sestre, Radu (udata Popović) i Milenu (udata Roknić). Rada Popović bila je doktorka, a Milena Roknić muzikološkinja.^[3]