François Mauriac

François Charles Mauriac (Bordeaux, 11. listopada 1885. – Pariz, 1. rujna 1970.) je bio francuski pisac, član Académie française te dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Godine 1958. uručen mu je i orden Légion d'honneur. Mauriac je pripadao generaciji katoličkih pisaca koji su ružnu realnost svakodnevnice analizirali kroz prizmu vječnosti. Njegova najznačajnija djela su mahom psihološki romani koji prate napetu atmosferu, a u središtu kojih se nalazi religiozan lik koji se bori s grijehom i spasenjem.

François Mauriac
Biografske informacije
Rođenje	François Charles Mauriac 11. listopada 1885. Bordeaux, Francuska
Smrt	1. rujna 1970. Pariz, Francuska
Državljanstvo	francusko
Supružnik	Jeanne Lafon
Djeca	Claude Mauriac Claire Mauriac Luce Mauriac Jean Mauriac
Rodbina	Jean-Paul Mauriac (otac) Claire Mauriac (majka)
Obrazovanje
Alma mater	Sveučilište u Bordeauxu
Zanimanje	pisac
Opus
Književni pravac	avangarda, modernizam
Književne vrste	proza, poezija, drama, esej
Jezik	francuski jezik
Znamenita djela
Le Désert de l’amour (roman, 1925.) Thérèse Desqueyroux (roman, 1927.) Le Nœud de vipères (roman, 1932.) Le Mystère Frontenac (roman, 1933.) Asmodée (drama, 1938.)
Nagrade
Grand prix du roman de l'Académie française (1926) Nobelova nagrada za književnost (1952)
Potpis

Biografija

Mauriac u odori člana Académie française.

Mauriac je rođen u Bordeauxu, gdje je studirao i diplomirao književnost 1905. godine. Nakon diplome, seli se u Pariz kako bi na École des Chartes dovršio svoje postdiplomske studije. Ubrzo je napustio školu u Parizu kako bi se posvetio pisanju. Prva zbirka pjesama, Les Mains jointes, objavljena mu je 1909. godine. No, Mauriacov talent ležao je u romanu. Njegovi prvi romani, L’Enfant chargé de chaînes (1913.) i La Robe prétexte (1914.), pokazuju još uvijek nesiguran stil, ali postavljaju temelje za neke njegove klasične teme. Njegov rodni Bordeaux i zagušljiva atmosfera buržoaskog života postavile su okvir za analizu njegovih likova lišenih emocionalne topline. Mauriac je romaneskni renome stekao djelom Le Baiser au lépreux, objavljenim 1922. godine. Daljnji razvoj svog talenta pokazuje u djelima Le Désert de l’amour (1925.) i Thérèse Desqueyroux (1927.), čija naslovna junakinja pokušava ubiti svog supruga kako bi se izvukla iz zagušljivog života. Uz Thérèse, njegovim remek-djelom najčešće se smatra roman Le Nœud de vipères (1932.). Radi se o obiteljskoj drami koja prati starog advokata i proučava njegov odnos prema obitelji, novcu i njegovu konačnu konverziju. Kao i u njegovim drugim djelima, ljubav koji ljudi traže među sobom upotpuni se isključivo kroz ljubav prema Bogu.

Dana 1. lipnja 1933., izabran je u Académie française, sjedalo 22, naslijedivši Eugènea Brieuxa. Njegova kasnija djela uključuju poluautobiografski Le Mystère Frontenac (1933.), Les Chemins de la mer (1939.) i La Pharisienne (1941.), analizu vjerske hipokrizije i želje za dominacijom. Godine 1938., Mauriac se posvetio pisanju drama, počevši s tročinkom Asmodée (1938.), u kojoj je glavni lik zlobnik koji uživa u kontroliranju slabijih. Sličnu temu obradio je i u manje uspješnoj Les Mal Aimés (1945.).

Nakon oslobođenja Francuske u Drugom svjetskom ratu, Mauriac je imao oštru polemiku s Albertom Camusom. U tom je periodu Camus uređivao časopis Combat, dok je Mauriac bio kolumnist za Le Figaro. Camus je smatrao kako poslijeratna Francuska treba progoniti sve nacističke kolaboratore, dok je Mauriac smatrao kako bi osveta trebala biti zanemarena nauštrb nacionalnog pomirenja. Mauriac je također smatrao kako progoni ne bi bili odbjektivni. Mauriac se oštro sukobio i s piscem Rogerom Peyrefitteom, koji je u svojim djelima bio kritičan prema Vatikanu. Mauriac je zaprijetio kako će napustiti novine L'Express, za koje je tada pisao, ako ne prestanu reklamirati Peyrefitteova djela. Svađa je dodatno pojačana kada je počelo prikazivanje ekranizacije jednog Peyrefitteovog djela, a sam Peyrefitte je objavio oštro otvoreno pismo u kojem je optužio Mauriaca da je homoseksualac i nazvao ga "Tartuffe". Teze o Mauriacovoj homoseksualnosti (ili čak pederastiji) ostale su na razini teorije i nikada nisu nepobitno utvrđene.

Njegove polemike su nerijetko bile i političke prirode. Tokom 1930-ih godina je oštro istupio protiv fašizma, osuđujući pojavu istog u Italiji i Španjolskoj. Za vrijeme Drugog svjetskog rata, surađivao je s Pokretom otpora, a kasnije se oštro protivio francuskoj upravi u Vijetnamu i nasilju u Alžiru. Tokom 60-ih godina je podržavao de Gaullea, čiju je biografiju napisao.

Godine 1952., Švedska akademija mu je dodijelila Nobelovu nagradu za književnost "zbog dubokog duhovnog uvida i umjetničkog intenziteta kojim je, u svojim romanima, prodro u dramu ljudskog života."

Posljednje godine proveo je u Parizu, gdje je i umro 1. rujna 1970. godine.

Privatni život

Godine 1913. oženio se Jeanne Lafon, koju je upoznao preko zajedničke prijateljice. Sljedeće godine rođen je njihov prvi sin, Claude, koji je također pisac. Imao je još troje djece - Claire, Luce i Jeana. Njegova unuka je glumica i bivša supruga Jean-Luca Godarda, Anne Wiazemsky.

Opus

Proza

1913. : L'Enfant chargé de chaînes 1914. : La Robe prétexte 1920. : La Chair et le Sang 1921. : Préséances 1921. : Dialogue d'un soir d'hiver (nouvelle) 1922. : Le Baiser au lépreux 1923. : Le Fleuve de feu 1923. : Genitrix 1924. : Le Mal 1925. : Le Désert de l'amour (Grand prix du roman de l'Académie française, 1926) 1927. : Thérèse Desqueyroux 1928. : Destins 1929. : Trois récits 1930. : Ce qui était perdu

1932. : Le Nœud de vipères 1933. : Le Drôle (priča za djecu) 1933. : Le Mystère Frontenac 1935. : La Fin de la nuit 1936. : Les Anges noirs 1938. : Plongées 1939. : Les Chemins de la mer 1941. : La Pharisienne 1951. : Le Sagouin 1952. : Galigaï 1954. : L'Agneau 1969. : Un adolescent d'autrefois 1972. : Maltaverne (posthumno)

Teatar

1938. : Asmodée 1945. : Les Mal-aimés

1947. : Passage du malin 1950. : Le Feu sur la terre

Poezija

1909. : Les Mains jointes 1911. : L'Adieu à l'adolescence 1918. : Le Disparu

1925. : Orages 1940. : Le Sang d'Atys

Eseji

1919. : De quelques cœurs inquiets 1926. : La Province 1928. : Le Roman 1928. : La Vie de Jean Racine 1929. : Dieu et Mammon 1931. : Le Jeudi-Saint 1931. : Blaise Pascal et sa sœur Jacqueline

1931. : Souffrances et bonheur du chrétien 1933. : Le Romancier et ses personnages 1936. : La Vie de Jésus 1945. : La Rencontre avec Barrès 1947. : Du côté de chez Proust 1958. - 1971. : Bloc-notes 1958. : Le Fils de l'homme

Memoari

1943. : Le Cahier noir 1948. : Journal d'un homme de trente ans (extraits) 1959. : Mémoires intérieurs

1962. : Ce que je crois 1964. : Nouveaux mémoires intérieurs 1967. : Mémoires politiques

Autobiografija i korespondencija

• 1925. : Bordeaux, version première des Commencements d'une vie
• 1932. : Commencements d'une vie
• 1953. : Écrits intimes

Scenarij

• 1955. : Le Pain vivant

Vanjske poveznice

François Mauriac na Wikimedijinoj ostavi

• Le site littéraire François Mauriac Arhivirano 2013-06-20 na Wayback Machine-u ()
• The François Mauriac Centre at Malagar (Saint-Maixant, Gironde) Arhivirano 2008-11-11 na Wayback Machine-u ()
• Djela čiji je autor ili tema François Mauriac u bibliotekama (WorldCat katalog)
• Université McGill: le roman selon les romanciers Arhivirano 2014-05-02 na Wayback Machine-u ()Inventory and analysis of François Mauriac's non-noveltistic writing
• Jean le Marchand & John P.C. Train (Summer 1953). „Interviews: François Mauriac, The Art of Fiction No. 2”. The Paris Review (2): pp. 1–15. ()