Starogrčki dramski pisac From Wikipedia, the free encyclopedia
Euripid (grč. Εὐριπίδης, oko 480—406. god. st. e.) bio je poslednji od tri velika tragička pesnika antičke Grčke, nakon Eshila i Sofokla.
Treći veliki atinski tragički pesnik, Euripid, rodio se oko 480. godine na ostrvu Salamini. Njegov otac Mnesarh bio je imućan i ugledan čovek, te je Euripid dobio dobro obrazovanje. Euripid se mnogo interesovao za učenje sofista, posebno Prodika i Protagore. Osim toga, u njegovim dramama ima jasnih tragova koji podsećaju na pitagorejce, Ksenofana, Heraklita, Empedokla, Epiharma, Diogena iz Apolonije. Poznavao je i orfičare i njihove spise, a bavio se i starijom književnošću (Homer, Solon, Teognid, Eshil, Sofokle, u manjoj meri Hesiod, Arhiloh, Alkej, Pindar, Semonid i Bakhilid). Euripid je imao poveću ličnu biblioteku. On je prihvatio sve napredne misli sofista i prenosio ih u svoje tragedije, šireći tako novu prosvetu; zato je pesnik već u antici dobio naziv ὁ τῆς σκηνῆς φιλόσοφος = pozorišni filozof; Aristotel ga pak naziva najtragičnijim pesnikom (ποιητὴς τραγικώτατος). Kao zastupnik novih naprednih načela i nove prosvete bio je izvrgnut oštrim napadima komediografa (Aristofana i drugih), koji su u svojim delima branili i zastupali stara konzervativna shvatanja. Euripid nije obavljao državne službe, ali se ipak u svojim dramama često osvrće na aktuelna politička zbivanja.
Veći deo svog života proveo je pesnik u Atini baveći se književnim radom i družeći se sa savremenim državnicima, pre svega Alkibijadom, te s grčkim pesnicima i filozofima. U dubokoj starosti (408. godine) prihvatio je poziv makedonskog kralja Arhelaja, velikog prijatelja književnosti, te je pošao na njegov dvor u Pelu gde se sastao s tragičkim pesnikom Agatonom, a možda i s Tukididom. Kralju za volju napisao je Euripid tragediju Arhelaj, u kojoj je slavio osnivača makedonske dinastije. Euripid je umro 406. godine u Aretusi kod Amfipolja, gde je i sahranjen. Kaže se da je Sofokle, koji je i sam nešto kasnije umro, u znak žalosti za velikim pesnikom Euripidom doveo svoj hor na pozornicu bez uobičajenih venaca na glavi. Na predlog govornika i državnika Likurga postavljen je kasnije u atinskom pozorištu uz Eshilov i Sofoklov i njegov lik.
Euripida opisuju kao ozbiljnog i mrkog čoveka koji je izbegavao društvo i najradije boravio kod kuće u svojoj velikoj biblioteci, gde je mogao nesmetano raditi. Povučenost su pesnikovu tumačili njegovim nesrećnim porodičnim životom: kažu da se pesnik dvaput ženio, ali svaki put nesrećno. Time bi se ujedno mogao objasniti i negativan stav koji pesnik ponekad zauzima u svojim dramama prema ženama. Međutim, i to bi moglo biti samo podmetanje njegovih protivnika, posebno komediografa; čovek koji ume ljude crtati onako kao Euripid svakako je morao ljude oko sebe dobro posmatrati i pažljivo proučavati, a to nije moguće ako se nije i družio s njima.
Euripid se prvi put pojavio na atinskoj pozornici 455. godine tragedijom Pelijade (Πελιάδες), ali je postigao samo treću nagradu, što je bilo jednako neuspehu. Prvu pobedu stekao je tek 441. godine, a takmičio se sa Sofoklovom Antigonom. Premda je pesnik napisao oko 90 drama, ipak je prvu nagradu osvojio svega pet puta, i to četiri puta za života i jednom posle smrti. Posmrtnu nagradu postigla je tetralogija u kojoj su bile drame Bakhe i Ifigenija u Aulidi, a prikazao ju je pesnikov sin Euripid mlađi. Relativno mali broj postignutih pobeda objašnjava se time što je oštar sukob između Euripidovog naprednog racionalizma i tradicije – koja se morala odraziti u građi drama – stvarao u njegovim delima određen nesklad, unosio neku disharmoniju, što je znatno slabilo utisak na savremenu atinsku pozorišnu publiku.
Od 92 drame koje su se pripisivale Euripide rimski filolog Varon za autentične je smatrao njih 65. Neki filolozi smatraju da je u aleksandrijskoj biblioteci bilo 77 Euripidovih drama, među kojima sedam satirskih igara. Prve njegove drame prikazane su na atinskoj pozornici 455. godine st. e., i otada je on bio glavni Sofoklov takmac. Kako je najstarija od sačuvanih drama prikazana 438. godine, to znači da nam je sasvim nepoznato Euripidovo ranije stvaralaštvo. Od Euripidovih drama sačuvano je 18 tragedija i jedna satirska drama, a njihov je redosled, prema hronologiji prikazivanja na sceni, ovakav: Alkestida (438), Medeja (431), Hipolit (428), između 428. i 415. prikazane su: Heraklidi, Mahniti Herakle, Andromaha, Ijon, Hekaba, Pribeglice ili Hiketide, Trojanke (415), Elektra (413), Helena (412), Ifigenija u Tauridi, Feničanke, Orest (408), Ifigenija u Aulidi (406), Bakhe (406), sporna je tragedija Rezos, te napokon satirska drama Kiklop. Prema tome, od sačuvanih drama samo jedna pripada razdoblju pre peloponeskog rata, a sve ostale stvorene su tokom rata.
Alkestida (Ἄλκεστις) bila je u izgubljenoj trilogiji četvrta drama zauzimajući mesto satirske igre. Iako u njoj nema hora satira, ipak je bogata komičnim elementima i sarkastičnim crtama. Drama obgrađuje legendu o Alkestidi, supruzi tesalskoga kralja Admeta, koja iz ljubavi prema mužu želi umreti umesto njega. Herakle je spasava od smrti i vraća mužu. Iznoseći na scenu agoniju i smrt plemenita lika i produžujući lirskom tugom tu agoniju, pesnik je pokazao romantičarsku osećajnost. Već u ovom najstarijem sačuvanom Euripiodovom delu vidi se pesnikova sposobnost za realistički prikaz i analizu duševnoga stanja te za sažimanje sve tople ljudske simpatije u plemenitosti mlade žene. U šaljivim elementima vidimo tragikomediju iz svakodnevnog života. Drama je prožeta mučnom brigom o smrti, o nemogućnosti da se ona pobedi. Realnost smrti služi kao kušnja koja pouzdano otkriva čvrstoću i trajnost porodičnih osećanja, pravu vrednost braka, istinsko značenje očinstva i majčinstva – što sve prožima i šaljive delove drame. Vrednost Alkestide upravo je u njenom uspelom spoju tragedije i komične drame.
Medeja (Μήδεια) spada među najjače Euripidove drame. Medeja je mitološka figura iz ciklusa mitova o Argonautima: ona je kćerka kralja Ajeta, unuka Helija (Sunca), čarobnica, sposobna za najstrašnije zločine. Medeja je sve žrtvovala radi svoga muža Jasona: izdavši svoje roditelje, spasla mu je ona život i pomogla da dođe do zlatnog runa; radi njega ubila je rođenog brata, a zatim i Jasonovog dedu, kralja Pelija. Posle tog ubistva Jason, Medeja i njihovo dvoje dece žive kao izgnanici u Korintu. Jason, da bi popravio svoj položaj, sprema se da napusti svoju porodicu i oženi se kćerkom korintskog kralja Kreonta. Prolog, u kome se pojavljuje stara dadilja i pedagog Medejine dece, upoznaje gledaoce sa početnom situacijom i uvodi ga u duševno stanje glavne junakinje još pre njene pojave na sceni. Bes i očajanje Medejino ulivaju bojazan, koja nagoveštava strašan rasplet. Iza scene čuju se vapaji, proklinjanja, pretnje: "Umrite, prokleta deco nesrećne majke, zajedno s vašim ocem, i neka propadne naš ceo dom!" Medeja se ne bori za svog muža sa suparnicom; ona je slobodno pošla za Jasonom, povinovavši se svom osećanju, i kada ju je to osećanje prevarilo, njena se ljubav pretvara u strašnu mržnju.
Kao nosilac novog odnosa prema braku, Medeja kritikuje položaj žene u porodici, nejednaki moral, koji zahteva vernost žene, ali taj zahtev ne proširuje na muža. Posle Medejinih pretnji o osveti, iznetih u prologu, Kreont njoj i njenoj deci zabranjuje dalji boravak u Korintu. Poniznim molbama postiže Medeja odlaganje odlaska za jedan dan, i za to vreme ona treba da ostvari svoj osvetnički plan. Ona s prezirom odbacuje novčano obezbeđenje koje joj nudi Jason. Posle susreta s atinskim kraljem Egejem, koji njoj i njenoj deci nudi utočište u Atini, ona konačno odlučuje: ona će Jasonu uništiti njegov "dom", ubiće i novu Jasonovu ženu i vlastitu decu. Deca odlaze Kreontovoj kćerki da mole da ostanu u Korintu i predaju joj Medejin dar – raskošnu maramu, natopljenu otrovom. Istovremeno u Medeji se odigrava složena unutrašnja borba između želje za osvetom i ljubavi prema deci. U trenutku kada materinska osećanja počinju da pobeđuju, nova Jasonova žena i njen otac umiru od poslatog otrova. Medeja odlučuje da plan izvede do kraja, što i čini. Na kraju Mediji njen deda, bog Helije, šalje kola, u koja su upregnuti krilati drakoni, na kojima ona uzleće sa leševima dece, dok Jason uzalud moli za odobrenje da makar jednom dotakne leševe.
Ovom dramom Euripid u antičku tragediju uvodi prikazivanje borbe osećanja i unutrašnjeg nesklada. Karakterističan je i pesnikov slobodni stav prema ovom mitu, čije je tradicionalno predanje glasilo sasvim drugačije.
Hipolit (Ἱππόλυτος στεφανοφόρος) je drama koja je dobila ime po tome što Hipolit u prvom prizoru nosi venac Artemidi, a prikazana je 428. godine. Pesnik je ovom dramom postigao pobedu. Afrodita ljuta što joj Tezejev sin Hipolit, strastven lovac i poštovalac Artemide, ne iskazuje dužnu počast, pobudi u Fedri, drugoj Tezejevoj ženi, strastvenu ljubav prema njenom pastorku Hipolitu. Uzalud se Fedra trudi da obuzda svoja osećanja; napokon otkrije svoju tajnu staroj dadilji, a ona posreduje kod Hipolita. Mladić je, međutim, grubo odbija, a Fedra, bojeći se sramote ako se sve otkrije, počini samoubistvo. U ruci mrtve žene nalazi Tezej list u kome ona za svoju smrt okrivljuje Hipolita. Tezej zamoli Posejdona, koji mu je jednom obećao da će mu ispuniti tri želje, da mu ubije sina. Kad je Hipolit, braneći se, odbio da iznese pravu istinu i tako dokaže svoju nevinost, pošalje ga otac u progonstvo. Na putu, dok se vozio kraj mora, pošalje Posejdon strašnu neman, te su se konji uplašili, a Hipolit ispadne iz kola i zadobije smrtne rane. Uto sama Artemida otkrije Tezeju pravu istinu; otac se gorko kaje za svoj prenagljeni čin, a Hipolit, koga teško ranjena donose na pozornicu, umirući oprašta ocu.
Pesnik je izvrsno prikazao s jedne strane strastvenu, patološku ljubav žene koja pazi na svoj dobar glas, a s druge je sjajno ocrtao značaj nepokvarenog, ponosnog i pravdoljubivog mladića. Protiv ljubavne strasti, grešne naklonosti prema pastorku, ona nema volje ni moralne snage, jer joj je duša slaba, ali ima stida i dostojanstva, i zato vodi računa o svom ugledu i ugledu kuće.
Euripid je napisao dva Hipolita. U prvom, nesačuvanom, Fedra se usudila iskazati mladiću svoju ljubavnu strast te je gotovo pomahnitala od svojih uzaludnih pokušaja. Na tu mračnu tragiku, datu bez moralnih predrasuda, publika je žestoko reagovala smatrajući pesnikovu koncepciju tragedije nemoralnom. Stoga je Euripid napisao i drugu verziju, ovu koja nam je sačuvana, u kojoj su Fedrine ljubavne patnje ocrtane mnogo većom snagom, a ona sama predstavljena kako im se pokušava snažno odupreti. Obe redakcije uživale su u antici veliku slavu. Rimski književnik Seneka u svojoj je Fedri bliži prvoj Euripidovoj redakciji. Senekina Fedra zajedno s drugom, sačuvanom redakcijom Euripidovog Hipolita poslužila je kao uzor za Racinovu Fedru, jednu od najboljih tragedija francuskog klasicizma.
Drama Heraklidi (Ἡρακλεῖδαι) odiše antispartanskim osećanjem i u skladu je sa savremenim prilikama nastavka peloponeskog rata. Ta tragedija verovatno predstavlja pesnikov pokušaj da popusti narodnom raspoloženju i idealnoj slici kakvu su Atinjani gajili o sebi. Taj Euripid koji laska Atini, a istovremeno opaža njen nekontrolisani imperijalizam i oholost, nije pravi Euripid. Pišući demagoško delo s ciljem da kod publike postigne uspeh, u dubini duše morao se pesnik ipak mučiti.
Mahniti Herakle (Ἡρακλῆς μαινόμενος) jedna je od najpotresnijih Euripidovih drama, bogata jakim pesničkim dahom u horskim delovima. Radnja drame dešava se neposredno pošto je Herakle izvršio svoj dvanaesti podvig – silazak u Had. U Heraklovom odsustvu tiranin Lik naumio je da poubija njegovu porodicu. Prvi deo tragedije slika bespomoćnost Heraklove žene, njegove maloletne dece i oca: njima ostane jedino to da dostojno sačekaju smrt. U poslednjem trenutku, vraća se Herakle i ubija Lika. Tu počinje drugi deo tragedije. Dok hor peva radosnu himnu u Heraklovu čast, na scenu izlazi boginja bezumlja, koju je poslala Hera, zato da bi njoj mrski Herakle sam pobio svoju decu, koju je maločas spasao smrti. Napad ludila koji obuzima Herakla detaljno se slika. Kada posle svega dolazi svesti, njegova je prva misao – samoubistvo. Ali njega teši prijatelj Tezej i primorava ga da odustane od tog nauma. Herakle dolazi do ubeđenja da je dužnost plemenitog čoveka da nauči da podnosi udarce sudbine. Drama predstavlja Herakla kao pasivnu ličnost koja strada od preokreta sudbine, od igre slučaja.
U Andromahi (Ἀνδρομάχη) oplakuje se žalosna sudbina Hektorove žene Andromahe, koja je data kao robinja Ahilejevom sinu Neoptolemu. Njemu rađa sina, a zakonita Neoptolemova supruga Hermiona i njen otac Menelaj hoće da ubiju i nju i dete. U poslednji trenutak spasava ih stari Pelej. Hermiona se boji muževljeve osvete, pa beži s Orestom, koji je podstakao Delfljane da ubiju Neoptolema. Drama je razbijena u dva dela, bez prave potrebe, nema jedinstva u kompoziciji. U lošem je svetlu prikazan Apolon i njegovo proročište, a oštro se kritikuju naduveni vojskovođe koji za sebe prisvajaju pobede svojih vojnika i uzdižu se na njihovoj muci i požrtvovanosti (Menelaj).
Ijon (Ἴων) je drama intrige, neobičnih doživljaja i iznenadnih obrata sa srećnim završetkom. Ova tragedija prikazuje motiv ostavljenog i ponovo nađenog deteta. Kreusa, kćerka atinskog kralja Erehteja, odmetnula je dete koje je rodila sa bogom Apolonom. Apolon se postarao da dete dođe do delfijskog hrama; tamo je ono odraslo i postalo sluga hrama (neokor). Ali Kreusa je udata za Ksuta, koji je postao atinski kralj. Nemajući dugo dece, Ksut se sa Kreusom obraća delfijskom proročištu. Apolon namerava da pomoću lažnog svedočanstva proglasi mladog slugu za Ksutovog sina, računajući da će Kreusa kasnije prepoznati svoje dete, a veza sa bogom ostaće tajna. Ali radnja tragedije ne odigrava se baš ovako kako u prologu želi Apolon. Kreusa se sastaje sa neokorom, i između njih se uspostavlja stanje uzajamnih simpatija. To se menja posle proročanstva datog Ksutu. Sam Ksut rado pristaje da ovog mladića prizna za sina i daje mu ime Ijon. Ali za Kreusu proročanstvo je težak udarac – ona će ostati bez dece i moraće da kraj sebe trpi nezakonitog sina svog muža. Čuju se teške Kreusine optužbe na račun Apolona, koji ju je prevario. Ona, pošto se ne može osvetiti samom bogu, hoće da otruje Ijona. To ne uspeva, ali je plan otkriven, i delfijci je osuđuju na smrt. Ona se spasava kraj oltara, a za njom juri sa mačem Ijon, želeći da ubije svoju maćehu koja ga je htela otrovati. Sukob se razrešava kada sveštenica prinosi Ijonu kovčežić sa stvarima koje je zajedno s njim ostavila majka kad ga je odmetnula. Po tome Kreusa prepoznaje u Ijonu vlastitog sina, a i Ijon se uverava da je pred njim njegova majka. Ali, on još ne zna ko je njegov otac – Apolon, kako tvrdi Kreusa, ili Ksut, kako je reklo proročanstvo. To rešava boginja Atena: ona na Apolonovu molbu silazi na zemlju, pošto Apolon nije hteo da se lično pojavi pred ljudima kojima je zadao toliko boli. Ispostavlja se da je Ijonov otac Apolon, a da je proročanstvo bilo lažno; ali bogovi žele da Ksut o tome ništa ne zna i da i dalje smatra Ijona rođenim sinom. Radosna Kreusa odriče se svojih kletvi na Apolona, a hor slavi boga.
Tragedija spolja ima srećni završetak. U stvari, u Ijonu sadržana je oštra kritika mita. Apolon se slika kao nasilnik i varalica. Dramsko težište leži u prikazu ćudi sudbine, u brzoj promeni suprotnih situacija, čas strašnih, čas dirljivih. Majka koja se iz neznanja sprema da otruje sina, sin koji se iz neznanja sprema da ubije majku, slučajno prepoznavanje do kojeg dolazi u poslednjem trenutku – sve su to karakteristični efekti tragedije novog tipa. Ako se iz tragedije uklone mitološka imena i božanstva, dobija se tipična životna drama sa prevarenom devojkom, lakomislenim nasilnikom i odmetnutim detetom. Ovaj će siže postati omiljena tema nove atičke komedije.
Hekaba (Ἑκάϐη) prikazuje tragičnu sudbinu stare trojanske kraljice. Duh Hekabinog i Prijamovog sina Polidora, koga je njegov otac Prijam kratko vreme pre opsade Troje poverio tračkom kralju Polimnestoru, luta oko šatora svoje majke Hekabe koja je nakon razorenja Troje postala Odisejeva robinja. Polidor javlja svojoj majci u snu da ga je kralj Polimnestor ubio i njegovo mrtvo telo bacio u more. U isto vreme saznaje nesrećna Hekaba i odluku Grka da na Ahilejevom grobu žrtvuju njenu najmlađu kćerku Poliksenu. Tek što je ona žrtvovana, izbaci more na obalu Polidorovo telo. Hekaba uz Agamemnonovu podršku odluči da se osveti ubici Polimnestoru: lukavo namami kralja u helenski tabor gde zarobljene Trojanke ubiju njegovu decu, a njemu samom izbodu oči. Hekabina je žudnja za osvetom sada zadovoljena, pa sasvim mirno sluša Polimnestrovo proročanstvo o svojoj budućoj sudbini.
Euripid posebno uspešno crta grozan, krvožedan lik stare trojanske kraljice. Drama je poslužila kao uzor rimskim pesnicima Eniju, Luciju Akciju i Seneki za njihove istoimene tragedije, a koristio se njom i Ovidije u Metamorfozama.
Drama Pribeglice ili Hiketide (Ἱκέτιδες) ispunjena je patetičnom i svečanom atmosferom. Veoma je dekorativna i efektna slika majki koje s grančicama stoje oko žrtvenika i mole Atinjane da im pobognu kod Tebanaca ishoditi tela sinova poginulih kod Tebe. Dramu odlikuje velika stilistička brižljivost u obradi, ali i moralni, socijalni i intelektualni problemi koje Euripid iznosi na pozornicu ne vodeći računa o scenskoj verovatnosti. Hor žena zavijenih u crno simboliše crnu budućnost Helade u peloponeskom ratu.
Trojanke (Τρώαδες) su agonija Troje. Posejdon i Atena rešili su da pogube Ahejce koji se spremaju na odlazak iz Troje. Žene, devojke i deca nalaze se u ahejskom taboru i čekaju svoju sudbinu. U pozadini glavnog šatora nalazi se zarobljena Hekaba. I dok ona i zarobljene Trojanke, koje sačinjavaju hor, jadikuju nad propašću Troje, dolazi glasnik Taltibije i javlja da je Kasandra dodeljena Agamemnonu, Andromaha Neoptolemu, a Hekaba Odiseju. Kasandra proriče šta čeka Agamemnona kod kuće i šta čeka Odiseja na povratku. Dolazi Andromaha sa sinom Astijanaktom, dovedena novom gospodaru i saopštava Hekabi da je Poliksena žrtvovana na grobu Ahilejevu. Gledajući Astijanatka, Hekaba izgovara poslednju nadu: on će biti osvetnik koji će ponovo dići Troju. Tek što je to izrekla, dolazi Taltibije po Astijanakta da ga, po Odisejevoj odluci, baci sa trojanskih zidova. Menelaj vodi Helenu na brod da je kod kuće po zasluzi kazni. Ona lukavo odbija od sebe krivicu, a Hekaba je pobija. Na kraju Troja gori, a ratnici vode roblje na lađe.
Moralna patnja Hekabina raste od prizora do prizora, dok se ne okrene u nepomirljiv gnev, koji izlazi na videlo u napadu na Helenu. Cela drama je jak protest protiv besciljno vođenog rata, te protiv savremenih političkih stremljenja koja su dovela do nesrećne sicilijske ekspedicije. Euripidu pripada slava što se usudio da stane na stranu Trojanaca.
Elektra (Ἠλέκτρα) se po motivu i sadržini poklapa sa Eshilovim Hoeforama i Sofoklovom Elektrom, ali se od njih jako razlikuje po obradi teme. Kod sva tri tragičara Orest po naređenju Apolona ubija majku da bi osvetio očevu smrt. Eshil dokazuje opravdanost proročišta, Sofokle ga prihvata bez pretresanja i preispitivanja, a Euripid ga odlučno odbacuje. Da Apolon nije bio u pravu – priznaju kod Euripida čak i bogovi, koji se pojavljuju u završnoj sceni. Euripid sa Orestovog ubistva majke skida herojski ideal, približavajući i ličnosti i situaciju radnje nivou svakidašnjeg života. Zbog toga je u fabulu unesen niz izmena. Pokazuje se da je Elektra isprošena za seljaka koji velikodušno pošteđuje kraljevu kćer i ostaje samo fiktivni njen muž. Radnja se dešava pred siromašnom seljakovom kolibom. Tu primamljuju Klitemnestru, pod lažnim izgovorom da je njenoj kćerki kod porođaja potrebna pomoć, i u toj zasedi ona bude ubijena. Klitemnestra je prikazana bez oštro negativnih crta. Ona nije lišena dobrote i materinskih osećanja, i donekle je muči nečista savest. Ubice – ogorčena i izmučena Elektra i slabovoljni Orest, koji sebi ogrtačem prekriva oči dok ubija majku – i sami su potreseni svojim delom. Jedina uteha je nada u bolju budućnost, a nju na kraju donose Dioskuri, Klitemnestrina božanska braća: oni Elektri obećavaju muža koji će njoj odgovarati i porodičnu sreću, a Orestu – srećne dane posle podnesenih patnji. Tragedija se završava u "žalosti zbog napaćenih smrtnika".
Helena (Ἑλένη) je drama zapleta s pacifističkim tendencijama. Od mitoloških figura u ovoj tragediji ostaju samo imena. Euripid je iskoristio varijantu mita po kojoj se u Troji nalazila samo sen Helene, dok je prava Helena, koja je verna svom mužu, bila prenesena u Egipat i ostala tamo sve dok je Menelaj konačno nije našao, na svom povratku iz Troje, i vratio kući. Egipatski vladar, surovi barbarin, ne uspeva da prisili Helenu na brak sa njim. Ona tuguje zbog svoje lepote, koja je uzrokovala iskušenja i rđav glas; dobivši lažnu vest o smrti Menelajevoj, ona je spremna da se ubije. Ali Menelaj dolazi i oni prepoznaju jedno drugo. Uz pomoć proročice oni varaju egipatskog vladara i na njegovom brodu beže iz zemlje.
I u ovoj tragediji govori se dosta o ćudima "nerazumne, neočekivane slučajnosti". Sadržajna shema u Heleni postaće kasnije tipična za grčki roman.
Ifigenija u Tauridi (Ἰφιγένεια ἡ ἐν Ταύροις) sagrađena je na intrigi. Ifigenija, kćerka Agamemnonova, koju je Artemida, kad joj se imala žrtvovati, odnela u Tauridu i učinila tamo svojom sveštenicom, hoće bratu Orestu da prinese mrtvačku žrtvu jer prema nekim snovima misli da je umro. Međutim, Orest je baš tada došao s prijateljem Piladom u Tauridu da po zapovestii Apolonovoj donese Artemidin drveni kip i tako se oslobodi od daljeg progona Erinija. Oresta nenadano uhvati mahnitost, pa navali na stado s namerom da ga pobije, ali zajedno s Piladom bude uhvaćen. Po tamošnjem običaju, uhvaćene strance je trebalo žrtvovati Artemidi. Ifigenija, želeći da bar jednoga od njih spasi, preda Piladu jedno pismo da ga odnese u Grčku u grad Argos. Kad mu Ifigenija u Orestovoj prisutnosti i usmeno kazuje šta u pismu poručuje bratu Orestu, otkriva joj se Orest, te svi zajedno planiraju kako da pobegnu. Pod izgovorom da mora očistiti i strance i kip Artemidin, koji su oni tobože okaljali, odvede Ifigenija Oresta i Pilada s dozvolom kralja Toanta na more. Uskoro glasnik javlja da su oni pokušali zajedno s kipom Artemidinim pobeći, ali da ih je nepovoljan vetar bacio natrag na obalu. Toant hoće da ih uhvati, ali se u tom času pojavi boginja Atena i javi kralju da je to bila božja volja, pa se Toant umiri.
Drama se odlikuje izvrsnom karakterizacijom likova, posebno glavne junakinje, i pažljivo zasnovanom i vrlo spretno sprovedenom obradom radnje. Posebno snažno obrađena je scena prepoznavanja brata i sestre.
Feničanke (Φοινίσσαι) originalno i duboko obrađuju legendu o Labdakidima. Predmet je potpuna propast Edipove porodice jer je nestankom muške loze (Eteokle i Polinik ubili su jedan drugoga u borbi) prekinut kontinuitet roda. Pesnik menja mit i obrađuje ga na specifičan način. Sinovi su bacili Edipa u tamnicu, odakle on baca prokletstvo na plodove svoga strašnoga braka. Tragedija je zamračena likom toga starca. Sofoklova je Jokasta više Edipova supruga, a Euripidova je pre svega majka koja želi spasiti sinove iako su plod incesta. Eteokle je ohol i opsednut vlašću. Polinik ima pravo, ali pesnik kaže da to nije dovoljno kao opravdanje za oružane akcije. Mržnja između dva brata istaknuta je jakim kontrastima, a u njihovom oštrom dijalogu dominira sofistički element. Živu slikovitost stvara hor tamnoputih Feničanki, koje su se slučajno našle u Tebi, i koje pesnik upoređuje sa zlatnim kipovima.
Orest (Ὀρέστης) je sadržajem nastavak Elektre. Pretpostavka tragedije je etički problem koji izvire iz Orestovog zločina, a pesnikov interes uperen je na problem griže savesti, iz čije mučne snage polazi drugi deo tragedije, pun zapleta i obrata. Iz potpune duševne slomljenosti, koja u nežnosti povezuje brata i sestru u prvom delu, provaljuje odjednom divlja mahnitost koja srlja u nov zločin. Pesnik nizom događaja nastoji pokazati da pravo očišćenje Oresta nije moguće: on se ne može osloboditi posledica svoga zločina, a da ne počini novi zločin. Orest je negacija svega herojskoga u tradicionalnom smislu. Pesnik je otkrio da je svaki obični čovek, u poređenju s jednostranim herojskim likom, bogatiji kontrastima, svetlom i tamom, te tako anticipira otkriće realističke umetnosti. Euripidov čovek snosi punu odgovornost za svoje postupke, a u njegovoj veštini da tu odgovornost prepozna i ponese sastoji se njegov tragički problem. Orest i Elektra pravi su građanski likovi, pa se može govoriti o građanskoj tragediji.
Ifigenija u Aulidi (Ἰφιγένεια ἡ ἐν Αὐλίδι) sadrži mit o žrtvovanju Ifigenije. Nepogodan vetar zadržava Ahejce u Aulidi, i oni ne mogu da otplove u Troju. Po savetu vrača Kalhanta, Agamemnon je poslao po svoju kćerku Ifigeniju da je tobože uda za Ahileja, a u stvari da je žrtvuje Artemidi kako bi ona poslala povoljan vetar. Međutim, pokaje se što je to učinio i po poverljivom sluzi šalje svojoj ženi, Klitemnestri, pismo da ne šalje Ifigeniju. Menelaj uhvati pismo, i uskoro dolazi Klitemnestra s Ifigenijom i malim Orestom. Kad je Ahilej sve saznao, moli ga Klitemnestra da joj brani dete od rođenog oca. Ahilej reši da brani Ifigeniju. Ali Agamemnon ne može da popusti. Ni Ahileju ne da vojska da učini šta je obećao. Kad je Ifigenija videla da ceo ratni pohod zavisi od nje, reši ona dati svoj život za slavu cele Helade. Pošto se oprostila od majke i brata, odvedu je ka žrtveniku, ali dolazi glasnik s vešću da je Artemida Ifigeniju sklonila, a umesto nje na žrtvenik podmetnula košutu.
Bakhe (Βάκχαι) predstavljaju sintezu pesnikovih pogleda na bogove i religiju. Drama je u vezi s mitom o bogu vinove loze Dionisu. Dionis u liku mladića učini tebanske žene mahnitima jer ga nisu htele priznati za boga, te bude po zapovesti kralja Penteja bačen u zamnicu. Ali Dionis se uz veliki potres izbavi i razvali palatu, a začuđenom kralju izjavi da je on Dionisov sluga, pa ga je gospodar svojom božanskom moći oslobodio. Uto dolazi glasnik i javlja da Pentejeva majka Agava, njene sestre i druge tebanske žene na Kiteronu igraju mahnito kolo. Dionis pomuti kralju pamet i nagovori ga da se obuče u žensko odelo i pođe s njim na Kiteron da vide šta žene tamo rade. Kad su stigli tamo, Dionis oda ženama Penteja i one ga u mahnitosti razderu. Sama Agava natakne glavu svoga sina, misleći da je lavlja, na dug kolac te se veselo i ponosno vraća u grad svom ocu Kadmu. Ali, došavši svesti, prepozna svog sina i shvati da ju je stigla božja kazna. Na kraju drame proriče Dionis da će se Kadmo i njegova žena Harmonija pretvoriti u zmajeve, a napokon da će ipak doći u zemlju blaženih; Agava pak treba da pođe u izgnanstvo.
Ova tragedija može se smatrati pesnikovim protestom protiv bogoslužne mahnitosti. Bakhe su najtragičnija i najlepša pesnikova tragedija, puna straha i sažaljenja, blistavog lirskog zanosa, posebno u horskim delovima. To je drama bakhovske ekstaze, ali i drama ljudske slabosti pred snagom nepravednog i surovog božanstva. Tragedija je bila popularna još dugo u antici. Tako su je, na primer, na dvoru Parta izvodili grčki glumci u čast pobede nad Krasom kod Karha (53. godine stare ere), i tom prilikom glumac Jazon iz Trala doneo na pozornicu – tobože kao Pentejevu – glavu poginulog Krasa, recitujući Agavine stihove koje je ona u bakhičkom zanosu izgovarala noseći glavu svoga sina.
Kiklop (Κύκλωψ) je jedina potpuno sačuvana satirska drama. Nastala je između 420. i 415. godine st. e., a napisana je po uzoru na prizor iz 9. pevanja Odiseje, gde je priča o Polifemu gotovo dramski raspoređena. Silen, koji je zajedno sa svojim sinovima Satirima pao u ropstvo kiklopa Polifema, tuži se na svoju tešku i napornu službu. Uto dolazi Odisej koji je na povratku iz Troje zalutao tamo, i nudi Silenu vina koje je doneo sa sobom, a u zamenu traži od njega jela. Silen pristaje, ali odjednom se pojavljuje Kiklop. Silen se odmah počne opravdavati da je bio silom nateran dati Odiseju zatražena jela, a Kiklop zapreti da će sve strance pojesti, te počne besomučno prekorevati bogove. Međutim Odisej – prozvavši se Niko (Οὔτις) – opija Kiklopa i izbija mu, kad je zaspao, jedino oko usred čela. Napokon Odisej i Satiri, koji u toj drami čine hor, polaze zajedno na brod i odatle otplove. Deheroizirani i farsički ocrtan Odisej odražava deformaciju trojanske tradicije. Ismevanje Homerovih heroja i epskog izražavanja (mnoštvo deminutiva u odlomcima s jačom satiričnom notom) dovode do toga da u drami ništa nije ozbiljno, pa ni kanibalizam ni oslepljivanje Kiklopovo. Pesnik ironizira i prevrtljivost i drskost svojih savremenika, koji su se iživljavali u političkim strastima, i parodira svoju tobožnju mizogoniju.
Medu velikim grčkim tragicima Euripid svakako zauzima posebno mesto. Uza sve razlike Eshil i Sofoklo po ideološkoj i književnoj usmerenosti svojih dela ipak pripadaju zajedno; Euripid, međutim, stoji već čvrsto na tlu novoga doba u političkom, kulturnom i prosvetnom razvitku stare Atine koje nastupa oko sredine 5. veka stare ere, postigavši pun zamah u vreme velikoga peloponeskog rata. To je doba krize atinske demokratije; u to doba nestaje ona generacija koja se na svim područjima života, morala i vere uporno držala tradicije, tražeći i nalazeći uzrok i rešenje bilo kojega problema u mitološko-religioznom tumačenju sveta i prirode, formiranom još u davna vremena od pesnika staroga rodovskog društva Homera, Hesioda i drugih. Na njeno mesto stupa posve nova generacija robovlasničke demokratije koja pod uticajem naprednog učenja zastupnika slobodoumne sofističke filozofije i radikalnih materijalista 5. veka stare ere počinje zauzimati kritički i racionalistički stav prema tradiciji i već preživelim ostacima nekadašnjega rodovskog uređenja. Euripid nosi na sebi znamen toga vremena, vremena kulturnog, socijalnog, a i političkog previranja, sukoba starog i novog. Otresavši se okova mitologije i stojeći u oštroj suprotnosti prema verovanju, mišljenju i shvatanju prošlosti, Euripid postaje pravim pesnikom novoga doba, doba prosvećenja, i njegovim najizrazitijim zastupnikom.
Jonski filozofi obaraju homerski teizam, poriču postojanje bogova i tako ruše teonomiju. Čovek i sudbina ostaju glavni problemi kod Euripida, ali ih on rešava u duhu svog vremena. Jedan odlomak iz Sofoklovog Tijesta glasi: "Ta ništa nije sramotno što bogovi naređuju", a jedan odlomak iz Euripidovog Belorofonta: "Ako bogovi čine nešto sramotno, nisu bogovi". Ova dva odlomka jasno pokazuju dva različita religiozno-moralna stanovišta. Euripid religiju meri moralom i vodi teomahiju, tj. borbu protiv konvencionalnih i antropomorfnih bogova, koji su moralno prevrtljivi i nedosledni. Bogove on obično prikazuje kao razorne sile: npr. Afrodita u Hipolitu ili Hera u Heraklu; retke su svetle božanske figure, kao Apolon u Alkestidi i Artemida u Hipolitu. On u Elektri, koja predstavlja svojevrstan protest protiv Sofoklove istoimene drame, osuđuje Apolona, koji naređuje ubistvo, i koji dugima propisuje moralne zakone, a sam vrši tešku osvetu. Nekadašnje naivne, često i nedostojne predstave bogova Euripidov skeptični duh ne može prihvatiti jer "ako bogovi nešto sramotno čine, nisu bogovi" (εἰ θεοί τι αἰσχρὸν δρῶσιν, οὐκ εἰσὶν θεοί).
Ali Euripidova teomahija nije ateizam, nego religiozna prosvećenost; on ima čistije i uzvišenije predstave o suštini božanstva: bogovi moraju biti mudri, mudriji od ljudi, moralno čisti, pravedni i bez strasti. Umesto teonomije i teodikeje, izgrađuje pesnik antroponomiju i antropodikeju, zasnovanu na božanstvu u ljudskom srcu, čovekovoj ljubavi prema dobru, na veličini, čistoti i plemenitosti ljudske prirode. On ne veruje ni u svemoć sudbine te naglašava da svaki pojedinac nosi u sebi "zvezdu svoje sudbine". Sudbina je kod Euripida samo puka slučajnost.
Poput svojih velikih prethodnika i Euripid uzima građu za svoje drame iz starih mitova, ali je on u njihovoj obradi slobodan i samostalan, menjajući mnogo toga prema određenoj svrsi. I u njegovim su, dakle, dramama lica bogovi i heroji, ali promenjeni, bez idealnih crta koje se nalaze u Eshilovim i Sofoklovim likovima. Heroji više nemaju nekadašnju snagu i veličinu – oni su slabi, u držanju, mišljenju i govoru ravni običnim i savremenim Atinjanima: od heroja ostalo je samo ime. Bogove je Euripid takođe lišio aureole svemoći te ih upotrebljava kao puko dramsko sredstvo: na početku tragedije (πρόλογος) upućuju gledaoca u radnju, a na kraju presecaju na brzu ruku dramski čvor (θεὸς ἀπὸ μηχανῆς – deus ex machina).
Euripid je pesnik opšteljudskih, psihološki zanimljivih sukoba, u kojima se strast pojedinca sukobljava sa opštim principima već ustaljenog običaja i mišljenja. On vernim prikazom različitih osećanja zaokuplja pažnju gledalaca, a ume ih ganuti naglim obrtom udesa svojih junaka. Zbog toga ga Aristotel i naziva najtragičnijim (ποιητὴς τραγικώτατος). Da bi izazvao što jači utisak, služi se pesnik raznim sredstvima. Među ostalima on je stvorio i one kombinacije, iz kojih se daljim usavršavanjem stvorila tzv. intriga. Tako u njegovim dramama veliku ulogu igraju naoko neznatni slučajni događaji: uhvaćen list, iznenadan dolazak prijatelja, neočekivan susret, nenadano prepoznavanje, lukavstva, prevare.
Euripid je prvi tragičar koji je u dramu uneo psihološku analizu likova, otkrivajući gledaocima dotad nepoznat svet duševnog i emocionalnog života. On je izvanredno potresno i plastično prikazao patnje, nagone, osećanja i strasti ljudskog srca, posebno ženskoga. Euripid je prvi dramski prikazao sliku tragične ljubavi i svih bura koje u ljudskoj duši izaziva ljubavna strast, i o kojima njegovi prethodnici ništa nisu naslućivali. Sofokle je rekao da Euripid prikazuje ljude kakvi jesu, a on kakvi bi trebalo da budu. Kada prikazuje mitske ličnosti, Euripid to čini tako da se približavaju velikom broju njegovih savremenika. On je, dakle, pod plaštom mitologije prikazivao ljude svoga vremena, kakvi su oni zaista bili, sa svim njihovim nagonima i manama.
Euripid je svoje drame ispunjavao aktuelnom filozofskom, političkom, društvenom i etičkom problematikom svoga vremena. Euripid, pre svega, ima mnogo simpatija za podjarmljene i odbačene, za žene i poslugu, dadilje i pedagoge, robove i vanbračnu decu. Euripid prvi u tragediju unosi princip ljubavi, gotovo nepoznat njegovim prethodnicima, te prvi na pozornicu iznosi i ženu kao psihološki problem (Medeja, Fedra). Ženu slika pesnik veoma uspešno, kao zavodnicu ill zavedenicu, kao suprugu, kao majku, kao maćehu, kao kćerku, kao udovicu i osvetoljubivu staricu. On je odličan poznavalac ženskoga srca i izvanredan umetnik u crtanju ženskih patnji, nagona i osećanja. Žene su kao slabiji pol često primorane da se služe lukavstvom, ali daju priliku i za strasne scene u svojoj borbi protiv muške svireposti, kao Medeja, Hekaba, majke palih argivskih junaka, ili u postojanoj vernosti, kao Alkestida, Helena, Evadna, Laodamija, ili u plemenitoj požrtvovanosti za porodicu i domovinu, kao Andromaha (frg. 120), Makarija, Praksiteja i njena kćerka u izgubljenom Erehteju, Ifigenija aulidska, ili u nemom podnošenju svoje sudbine, kao Andromaha, Ifigenija tauridska, Megara, ili u sestrinskoj odanosti, kao Elektra, ili u žestokom bolu zbog povrede sbojih osećanja, kao Medeja, Alkmena, Hekaba, Kreusa. Euripid se ovim u stvari osvrće na tada aktuelan socijalni problem, a to je socijalna zapostavljenost žene u društvu. Može se reći da se Euripidov značaj za svetsku književnost zasniva pre svega na njegovim ženskim likovima.
Političkom problematikom najviše se bave drame Heraklidi, Herakle i Pribeglice. U njima se država Periklovog stila pomera u herojsku prošlost i slavi atička kultura. Ovi su komadi najviše prožeti pozitivnom spoljašnjom i unutrašnjom politikom. U Heraklidima kralj Demofont, sin Tezejev, uzima pod svoju zaštitu – jedini od svih Grka – progonjenu Heraklovu porodicu. U Heraklu prijateljska Tezejeva reč umiruje očajnoga Herakla, koji je u trenutku umne poremećenosti sam ubio svoju ženu i decu, te ga odvraća od samoubistva. U Pribeglicama Tezej se pojavljuje kao branilac opštih zakona i panhelenskih ideala i interesa. Ta borba podseća na bitku kod Delija 424. godine, kad je Teba odbila da Atini preda mrtve dok se ne povuče njena vojska, i cela drama služi kao opomena čovečanstvu, jer suze majki kojima je rat pokosio decu teku kroz celu istoriju. Euripidov je ideal demokratska republika na čelu s vrhovnim rukovodiocem. Tezej, preobražen u osnivača demokratije, ne pojavljuje se kao τυραννός, nego kao προστάτης. Ratne užase i bedu niko nije uzbudljivije i u turobnijim bojama ocrtao nego Euripid u Trojankama, prikazanim 415. godine i uperenim protiv atinske osvajačke politike, koja je dovela do sicilijske ekspedicije. Tu je ahejski pohod na Troju predstavljen tako da su simpatije gledalaca morale biti na strani Trojanaca. Rat je opravdan samo radi odbrane, a nikako radi osvajanja. Jasno je, dakle, da se prema savremenim političkim prilikama i aktuelnim događajima pesnik takođe odnosi kritički, ali se uvek pokazuje kao uvereni pristalica demokratije, slobode i jednakosti i oštro osuđuje druge oblike vlasti, tiraniju i oligarhiju (Hekaba, Elektra, Pribeglice). Mnogo puta iskazuje pesnik i svoje rodoljublje slaveći junačka i požrtvovana dela za domovinu i opevajući slavu Atine kao zaštitnice potlačenih (Pribeglice, Medeja).
Euripid je izvršio neke promene i u kompoziciji drame, a tiču se početka drame (prologa) i raspleta dramskog sukoba. Većinu svojih tragedija pesnik počinje dužim monologom jednog lica – često je to neko božanstvo, koje se više u drami ne pojavljuje. Svrha tog uvoda je da gledaoca uvede u radnju, tumačeći osnovne postavke radnje, prošlost junaka, mesto radnje. To je bilo potrebno ne samo zbog toga što je Euripid često samovoljno menjao sadržaj mita koji je uzeo za osnovu dramske radnje, nego i zato što prolog povezuje u celinu pojedine delove drame, koji su često bili međusobno slabo spojeni. U mnogim dramama radnja se ne završava prirodno, nego se u najkritičnijoj i najzapletenijoj situaciji pojavljuje neko božanstvo i naglo raspleće dramski čvor (deus ex machina).
Umetnička vrednost Euripidovih drama je različita: mnoge od njih možda kao celina ne dosežu pravu visinu umetničkih dela, ali zato sadržavaju brojne lepote u pojedinostima. Između sadržaja i oblika ne vlada uvek pravilan odnos, pa je jasnoća misli ponekad smanjena usled retoričke opširnosti; drama je često zapravo niz međusobno slabo povezanih prizora (n primer, Trojanke), pa se ne može govoriti o jedinstvu radnje.
Hor pesnik upotrebljava uglavnom kao pomoćno tehničko sredstvo: on najčešće nije ni u kakvoj unutrašnjoj vezi s radnjom, i svrha mu je jedino to da izrazi pesnikove opšte refleksije. Euripid je u svojim dramama zadržao hor zbog tradicionalnih, istorijsko-religioznih uslova atinskog pozorišta.
Euripid se ubraja među najveće pesnike svih vremena. Kod svojih je savremenika pesnik, kao nosilac novih ideja, naišao isprva na otpor konzervativnog dela atinskoga društva, ali postepeno je – posebno kod mlađe generacije – svojim dramama postigao opšte priznanje, te su se njegovi komadi vrlo rado gledali jer su bili bliski osećajima i razumevanju širokih slojeva demosa. Kažu da su atinski zarobljenici koji su u nesrećnoj sicilijskoj ekspediciji pali u ropstvo izmolili svoju slobodu recitujući Euripidove stihove, a spartanski vođe da su odustali od namere da poruše Atinu, ganuti slučajno izvedenom horskom peskom iz Euripidove Elektre. Kasnijim je tragicima Euripid ostao trajnim uzorom: za njim se povodi mlađa tragedija i komedija, a i rimski su književnici (Kvint Enije, Lucije Akcije, Seneka) oponašali i prerađivali njegove drame. I kasnije je Euripid ostao jednim od najčitanijih tragičkih pesnika, pa je našao odjeka i u novijoj evropskoj književnosti. Već tokom renesanse upoznali su se italijanski tragici preko rimskih pisaca najpre s Euripidom te su ga slobodno prevodili i prerađivali; iz Italije prodro je pesnik u Francusku (Racine), Nemačku (Goethe) pa i u Dubrovnik (Marin Držić, Ivan Bunić).
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
