Prolog

Prolog (grčki: πρόλογος, doslovno = "predgovor") jeste prvi deo književnog dela ili početna scena drame, koja ima ulogu predgovora ili uvoda, a služi tome da smesti likove i radnju jednog dela u širi kontekst tako što čitaocu ili gledaocu daje najbitnije informacije neophodne da se razume dalji tok radnje. Prologom se nazivaju i uvodni delovi proznog teksta ili pesme (gde prolog može imati i oblik invokacije).

Antika

U antičkoj drami prolog je početna scena, koju obično čini govor u stihovima koji jedan ili više glumaca upućuju publici pre početka radnje. Prolog nije neophodan deo drame, a kada ga ima, može biti tesno povezan sa strukturom drame ili biti njen sastavni deo, a u drugima nema nikakve veze sa radnjom i predstavlja samostalan deo drame. Pri tome lica koja se pojavljuju u prologu mogu biti učesnici radnje ili posebna posebna lica koja se u daljem toku drame više ne pojavljuju.^[1]

U grčkoj tragediji klasičnog doba i u staroj atičkoj komediji prolog je deo komada pre ulaska hora i dat je u obliku monologa ili dijaloga koji izlaže temu drame i uvodi prvu scenu od koje radnja počinje. Za tragediju, Aristotel u Poetici kaže da je "prolog ceo deo tragedije pre horske parode (= ulaska hora)".^[2] No najstarije tragedije počinjale su ulaskom hora, koji je uvodio radnju bez prologa.^[3] Prologa nema još u Eshilovim Hiketidama i Persijancima, koji se smatraju njegovim najstarijim sačuvanim tragedijama; tu se na samom početku pojavljuje hor, koji u anapestima objašnjava konktekst i uvodi radnju te odmah zatim peva svoju pesmu. Dok je u tragediji bio samo jedan glumac, jedino je bio moguć monološki oblik prologa, kao u Eshilovom Agamemnonu, a kad je Eshil uveo i drugog glumca, prolog je mogao imati i dijaloški oblik, kakav je uglavnom u Sofoklovim tragedijama. Kod Euripida prolog se obično sastoji iz dva dela: u monološkom jedan lik objašnjava kontekst, a zatim sledi dijalog, s ciljem da se objasni kako je pesnik adaptirao mit koji je tema drame.^[4]

U staroj atičkoj komediji prolog je obično duži i raznovrsniji od onoga u tragediji. Prolog se tu ponekada sastoji i iz više prizora, od kojih samo neki daju kontekst i uvod u radnju, a drugi su već njen sastavni deo, kao npr. kad u prologu Aristofanovih Žaba Dionis sa svojim slugom Ksantijom već putuje u Had.^[5] Prolog je opstao u srednjoj atičkoj komediji, gde je uloga hora i njegova povezanost s radnjom značajno oslabila, kao i u novoj atičkoj komediji, u kojoj je nastup hora bio ograničen za interludije između pojedinih činova i nije ni smatran delom same drame.^[6]

U rimskoj palijati, prolog je često bio više razrađen nego u atičkoj komediji. Po pažljivoj kompoziciji pesama koje čine prolog u Plautovim komadima vidi se koliko je važnosti ovaj pesnik posvećivao ovom delu drame, premda ga obično izgovaraju lica koja se više ne pojavljuju u daljem toku radnje. Terencije, pak, prolog uglavnom koristi za polemiku sa svojim književnim protivnicima,^[7] po čemu taj deo komada nalikuje donekle na parabazu u staroj atičkoj komediji.

Srednji i novi vek

U srednjem veku drama nije imala prolog kao takav, ali je pri prikazivanju najčešće neko upoznavao publiku s njenim predmetom. U misterijama prolog ima oblik jedne homilije ili molitve. U renesansnoj drami prolog je doživeo procvat, da bi zatim postepeno nestao.^[8] Prolog u jednom moralitetu^[9] s početka 16. veka priča kako je pisac, iznenada se našavši pred vratima pakla, prisustvovao razgovoru između Sotone i Lucifera o tome kako probati različita iskušenja na ljudima te obznanjuje da taj komad nema druge svrhe do da otkrije Sotonine spletke. U engleskoj elizabetanskoj drami forma prologa bila je preuzeta neposredno iz Euripida i Terencija.

Molière je obnovio antički prolog u svojoj komediji Amfitrion, a primenio ga je i u Hipohondru. Prolog nalazimo i u Racinovoj tragediji Estera, gde ga izgovara "Pobožnost" (La Piété) kao alegorijsko lice i u kome pisac laska kralju Luju XIV. U isto to vreme prolog postaje karakterističan za muzičku operu. Philippe Quinault i drugi pesnici takođe koriste prolog da bi u njemu iznosili pohvale "kralju-suncu". U 17. veku razni komadi na repertoaru Teatra Italien i manjih pozorišta takođe su sadržavali prologe, koji su bili naročito živahni i duhoviti: često se radilo i sceni koja je uključivala glumca i komediografa ili direktora pozorišta ili nekog gledaoca iz publike.

U moderno doba prolog se pojavljuje pre svega kao sredstvo za dramsko, a ne narativno, upoznavanje činjenica koje su prethodile glavnom toku radnje u komadu. Ovaj prolog, koji predstavlja retrospektivni čin, ima tu prednost što u određenoj meri obezbeđuje drami jedinstvo vremena.

Reference

1. Dragiša Živković (ur.), Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992, s.v. "Prolog".
2. Aristotel, Poetika, 12 (1452b): "ἔστιν δὲ πρόλογος μὲν μέρος ὅλον τραγῳδίας τὸ πρὸ χοροῦ παρόδου")
3. M. C. Howatson, The Oxford Companion to Classical Literature, 1997, s.v. "Tragedy, 3".
4. Miloš N. Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, 1991, str. 263.
5. Miloš N. Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, 1991, str. 343.
6. M. C. Howatson, The Oxford Companion to Classical Literature, 1997, s.v. "Comedy, 5".
7. Vladimir Vratović, "Rimska književnost", Povijest svjetske književnosti, Zagreb, 1977, str. 225.
8. Dragiša Živković (ur.), Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992, s.v. "Prolog".
9. "Moralitet" je alegorijski komad s moralističko-teološkom tematikom, u kome su lica personifikacije vrlina i grehova, a koji se pojavio u Evropi u 15. i 16. veku.