Parabaza

Parabaza (grčki: παράβασις = istupanje) deo je starogrčke komedije u kojoj glumci izlaze sa scene, a hor istupa napred, skida maske i pesmom se obraća direktno publici, razbijajući scensku iluziju. Parabaza je najvažnija horska partija u staroj atičkoj komediji i ispevana je u anapestičkim tetrametrima.^[1]

Parabaza obično dolazi nakon agona, a nazvana je tako zato što se hor okreće publici (παραβαίνειν εἰς τοὺς θεατάς) ili zato što ta pesma svoj sadržajem "istupa" iz glavnog toka radnje, odnosno odstupa od pitanja o kojem se raspravljalo u agonu. U nekim komadima parabaza govori o uslovima pesnikovog rada i političkim prilikama u Atini. U pet starijih Aristofanovih komedija horovođa čak i govori u ime samog pesnika.^[2] Parabaza se sastoji iz dva dela, od kojih je prvi bez strofičke strukture, dok drugi ima takvu strukturu. Svaki od ta dva glavna dela sa svoje strane ima više manjih delova; njih može biti do sedam kad je parabaza potpuna.

Struktura parabaze

Prvi glavni deo parabaze (τὰ ἁπλᾶ = prosti delovi) čine sledeća tri dela:^[3]

• komation (κομμάτιον), tj. kratak uvod, obično u lirskim metrima, u kome se horovođa obraća publici;
• prava parabaza, koja se zove još i "anapesti" (ἀνάπαιστοι) jer je sastavljena u anapestičkim tetrametrima;
• dugi deo ili makron (μακρόν), tj. završetak parabaze, koji ne mora biti dug, a naziva se još i "gušenje" ili pnigos (πνῖγος), jer su njegovi kratki anapesti recitovani bez prekida i zahtevali veliko naprezanje horovođe.

U ovom prvom delu parabaze, koji se ponekad naziva prvom parabazom, pesnik se bavi svojim radom i svojim zaslugama ili svojim konkurentima u komediografskoj delatnosti; npr. u Vitezovima, tu je dat kratak pregled razvoja grčke komedije do Aristofanovog vremena. Otkad je Aristofan u Pticama i prvu parabazu pokušao da uključi u glavni tok radnje, ona je u kasnijim komadima sve manje primetna, pa u njegovim najpoznijim komedijama sasvim nestaje.

Drugi glavni deo parabaze, tj. druga parabaza, ona sa strofičkom kompozicijom (τὰ διπλᾶ = udvojeni delovi) ima četiri simetrična dela:

• prvi poluhor peva odu (ὠδή), koja je kod Aristofana obično lirska psma u čast nekog božanstva;
• horovođa prvog poluhora recituje publici epiremu (ἐπίρρημα) u trohejskim tetrametrima, koja je obično puna kratkih šala na račun lokalnih ličnosti poznatim atinskoj publici (npr. na račun Kleona u Osama);
• drugi poluhor peva antodu (ἀντῳδή), takođe u slavu nekog božanstva,
• horovođa drugog poluhora recituje antepiremu (ἀντεπίρρημα), čiji je sadržaj takođe šala i poruga.

Potpunu parabazu sa svih sedam delova imaju samo tri starija komada Aristofanova: Vitezovi, Ose i Ptice. Sve delove osim komationa imaju Aharnjani, Mir i Tesmoforijazuse. Makrona ili pnigosa nema u Oblacima. Žabe imaju samo prvu parabazu, tj. komation, anapeste i makron. Tri pozna komada, Lizistrata, Plut i Eklesijazuse, nemaju uopšte parabazu.

Sadržaj

Sadržaj parabaze čine:^[4] a) čisto lične stvari između pesnika i slušalaca ― pohvala vlastitog dela, komično hvalisanje,^[5] izlaganje svojih zasluga za razvoj komedije i objašnjavanje onoga što pesnik želi postići u književnosti,^[6] zamerke publici, koja je odbacila svoje ostarele pesnike,^[7] obraćanje sudijama,^[8] pa i pretnje njima,^[9] b) čitavi konglomerati podsmeha pojedinim Atinjanima;^[10] c) pareneze (opomene, saveti), upućene publici i bez ikakve veze s radnjom drame;^[11] d) obraćanje hora, ne u ime pesnika, nego u ulozi lica koja u drami i predstavljaju u smislu svojih maski.^[12]

Parabaza se nalazi jedino u komadima stare atičke komedije; kad je parabaza napuštena, smanjena je i uloga hora u komediji.

Reference

1. Dragiša Živković (ur.), Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992, s.v. "Parabaza".
2. Dragiša Živković (ur.), Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992, s.v. "Komedija, antička".
3. Struktura parabaze je data prema: Miloš N. Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, 1991, str. 343‒344.
4. Prema: Jakob Burkhart, Povest grčke kulture, tom III, Novi Sad, Podgorica, 1992, str. 212‒213.
5. Aristofan, Mir, 734‒818 (gde se hvali pesnik i njegova borba protiv Kleona).
6. Aristofan, Oblaci, 518 sqq (gde se hvali pesnikova komička veština i oštrim jezikom kritikuju drugi komediografi).
7. Aristofan, Vitezovi, 498‒610 (gde se pesnik tuži da više nema poštovanja za stare pesnike ― Magneta, Kratina i Krateta).
8. Aristofan, Ose, 1009‒1121 (gde se, na kraju parabaze, stroge sudije porede sa prostim i sirovim građanima).
9. Aristofan, Oblaci, 1113‒1130 (gde hor oblaka obećava sudijama svako dobro, ako i se dodeli pobeda, odnosno najgore nevolje, ako im se pobeda uskrati).
10. Aristofan, Vitezovi, 1264‒1315 (gde se, uz napomenu da "nema ničeg lošeg u kritici nevaljalih ljudi", ređaju imena Atinjana, od kojih je jedan siromašan, drugi po bordelima radi svakakve sramotne stvari itd.).
11. Aristofan, Vitezovi, 674‒737 (gde se zahteva ukidanje atimije za pristalice one Četiri stotine iz 411. pne.).
12. Aristofan, Ose, 1071 sqq (gde vođa prvog poluhora počinje tako što maše svojom žaokom), a naročito Ptice, 676‒800 i Ptice, 1058‒1117 (gde se pesnik savesno drži fikcije da ptice govore).