Euripidova tragedija From Wikipedia, the free encyclopedia
Helena (grčki: Ἑλένη, Helénē) naslov je jedne tragedije starogrčkog pesnika Euripida. Premijerno je izvedena 412. pne. na Dionisijskom festivalu kao deo trilogije u kojoj je bila i danas izgubljena Andromeda. Helena ima mnogo toga zajedničkog s Euripidovom Ifigenijom na Tauridi.
| Helena (Ἑλένη) | |
|---|---|
 Helena Trojanska, Dante Gabriel Rossetti | |
| Napisao: | Euripid |
| Zbor | Mlade grčke zarobljenice, Helenine pratilje |
| Likovi | Helena Teukro Menelaj Protej Prvi glasnik Drugi glasnik Teonoja Kralj Teoklimen Rob Melnelajev Kastor Neme uloge: Polideuk |
| Datum premijere | 412. pne. |
| Mjesto premijere | Atina |
| Originalni jezik | starogrčki |
| Žanr | grčka tragedija |
| Radnja | Teoklimenov dvor u Egiptu |
Ovaj je komad napisan ubrzo nakon katastrofalne propasti sicilijske ekspedicije. Istovremeno, sofisti su sve snažnije dovodili u pitanje tradicionalne vrednosti i religiju. U tom kontekstu Euripid piše ovu dramu zapleta s pacifističkim tendencijama, koja se može smatrati i nekom vrstom tragikomedije, s obzirom na to da se njena radnja zasniva na nizu nesporazuma i da je čisto tragički element manje izražen.
Tridesetak godina pre no što je napisana ova tragedija Herodot je u svojoj Istoriji tvrdio da Helena zapravo nikada nije ni stigla do Troje, nego je sve vreme tokom trojanskog rata bila u Egiptu.[1] Euripid je u Heleni iskoristio varijantu ovog mita, po kojoj se u Troji nalazila samo prikaza Helenina. Naime, nakon što je Afrodita bila Parisu obećala da će mu za suprugu dati najlepšu ženu na svetu, a on presudio da je Afrodita lepša od Here i Atena, Hera je naredila Hermesu da Helenu, nagradu Parisovu, zameni utvarom, tj. lažnom Helenom. Prava Helena, koja je ostala verna svom mužu, bila je odvedena u Egipat i predata na staranje kralju Proteju. U Egiptu je ostala za sve vreme rata, sve dok je Menelaj na svom povratku iz Troje nije pronašao i vratio je kući.
U međuvremenu je u Egiptu umro Protej, zaštitnik i staratelj Helenin, a na prestolu ga je nasledio njegov sin Teoklimen. Novi kralj agresivno i nametljivo nagovara Helenu da se uda za njega, no ona i dalje želi ostati verna Menelaju, zbog čega Teoklimen postaje ogorčen na sve strance, a posebno Grke.
U prologu (stihovi 1–178) saznajemo od Helene da u Troju s Parisom nije otišla ona, nego njena prikaza. Pravu je Helenu bog Hermes preneo u Egipat i poverio je na brigu kralju Proteju. U Egiptu ona verno čeka povratak svog supruga Menelaja iz Troje. No Protej je umro, a njegov sin Teoklimen pokušava nagovoriti Helenu da se uda za njega. Helena ga odbija, između ostalog i zato što joj je sestra Teoklimenova, proročica Teonoja ― koja može videti budućnost ― prorekla da će se ponovo sresti s Menelajem. Helena beži od Teoklimenove nametljivosti i traži utehu i pribežište na Protejevom grobu. Tu spazi kako stiže Teukro, grčki junak pod Trojom i brat Ajantov. Ovaj je obavesti da je Troja pala pre sedam godina, da je strašna oluja razbila lađe s kojima se Menelaj vraćao kući te da je sam Menelaj nestao i da je verovatno mrtav.
U parodi (st. 179–251) Helena i hor, sastavljen od zarobljenih grčkih devojaka, tuguju nad nesrećom koja je snašla Helenu, koja je i protiv svoje volje bila povod grčkom pohodu na Troju, a time i uzrok svih nedaća i patnji. Helena prepričava horu svoj susret s Teukrom, i zajedno se pitaju koliko istine ima u njegovim rečima. Odlučuju da se za savet obrate proročici Teonoji.
U prvom epizodiju (st. 252–1106) brodolomnik Menelaj stiže do egipatske obale, zajedno s Helenom (tj. prikazom Heleninom) i svojom posadom. Lažnu Helenu i svu pratnju ostavlja u jednoj spilji i zatim sâm kreće da traži pomoć. Menelaj stiže do Teoklimenovog dvora, no nailazi na jednu staru sluškinju koja mu s vrata kaže da ne može pustiti nijednog Grka zbog Helene. Menelaj ostaje zgranut i prvo pomisli da sluškinja govori o nekoj drugog Heleni; no starica je govorila, sasvim precizno, o Heleni iz Sparte, ćerki Zevsovoj, kojoj se kao smrtni otac navodi Tindarej.
Ponovo ulazi hor, ohrabren Teonojinim rečima da je Menelaj živ, a zatim stiže i Helena, koja se nađe licem i lice s Menelajem. Menelaj ne može verovati svojim očima, jer misli da je Helena ostala u spilji zajedno s posadom. Uto stiže glasnik koji obaveštava Menelaja o tome da je (lažna) Helena iščezla u vazduh. Tu Menelaj shvati šta se dogodilo, a prava Helena mu priča da ona nikada nije ni stigla do Troje. (Ova scena prepoznavanja uticala je na slične scene u grčkoj komediji.) Dvoje supružnika prepuštaju se strastvenoj poplavi nežnosti, glasnik komentariše koliko su nepredvidljivi bogovi i kako su beskorisni i grčki i trojanski proroci, koji nisu prepoznali da je ona Helena u Troji lažna.
Euripid, Helena, 1151–1164, gde hor izgovara snažnu osudu rata.[2]
Onda se oboje upute Teonoji, koja ― zahvaljujući svojim moćima ― jedina zna da je Menelaj u Egiptu, te je mole da nikome ne otkriva tu tajnu. Pokazuje se da im je proročica naklonjena. Ali i dalje ne znaju kako da pobegnu, s obzirom da na raspolaganju nemaju nijedan brod. Dogovore se da Helena saopšti Teoklimenu da je saznala kako je Menelaj mrtav i kako je stoga konačno spremna udati se za njega, ali samo pod uslovom da joj kralj dozvoli da obavi jedan kratak svečani obred u znak sećanja na svog mrtvog muža ― obred koji se mora izvršiti na otvorenom moru i za koji joj stoga treba brod. Sam Menelaj odigraće ulogu jednog preživelog iz tog brodoloma koji dolazi da saopšti vest o Menelajevoj smrti.
Hor peva prvi stasimon (st. 1107–1164), u kome priča o teskobama rata i povratku grčkih heroja, i o sudbini Helene, koja je izašla na rđav glas, iako je nevina. Ne vidi se božanska sigurnost, koja bi morala biti vladajuće načelo u svetu. Završna antistrofa je snažna osuda rata.
U drugom epizodiju (st. 1165–1300) Menelaj se pojavljuje na Teoklimenovom dvoru pretvarajući se da je glasnik koji donosi vest o smrti samoga Menelaja. Helena onda od kralja traži i dobija brod s posadom za svečani obred i kaže mu da se u Grčkoj na takav način odaje pošta onima koji su svoj život izgubili na moru.
Zatim hor peva drugi stasimon (st. 1301–1369), u kome se priseća mita o dugoj i bolnoj potrazi koju je boginja Demetra preduzela za svojom ćerkom Persefonom, koju je oteo Pluton, o saosećajnoj ulozi ostalih božanstava, pustošenju zemlje, obredima u njenu čast, te zagonetni prekoreva Helenu da zanemaruje njen kult.
Treći epizodij (st. 1369–1450) govori o tome kako se Helena priprema za navodni obred pomena na moru i kako joj Teoklimen daje brod neophodan da se ta svečanost obavi. Teoklimen pokušava Helenu odvratiti od učestvovanja u svečanosti, jer se plaši da će se ona od bola baciti u more. Helena ga umiruje i pripreme se konačno završavaju. Menelaj, spominjući sve svoje patnje, priziva Zevsovu pomoć.
Hor u trećem stasimonu (st. 1451–1511) unapred zamišlja Helen put do Sparte i moli Dioskure, zaštitnike moreplovstva, da se nađu sestri na putovanju. I same članice hora, grčke zarobljenice, žele da dobiju slobodu i kao ždralovi odlete u nebo ispod Plejada.
U eksodi (st. 1512–1692) glasnik priča Teoklimenu kako su Helena i Menelaj, s posadom koju im je kralj dao, porinuli brod u more, kako su tada stigli Menelajevi ljudi i svi se ukrcali pod izgovorom učešća u navodnom obredu, i kako je kraljeva posada ostala zbunjena. No čim je lađa izašla na pučinu, Menelaj i njegovi ljudi savladali su Teoklimenove mornare i pobegli ka Grčkoj. Izvan sebe od besa, kralj preti da će ubiti svoju sestru, ali ga zadržavaju devojke iz hora, koje hrabro potvrđuju ispravnost Teonojinog postupka. Na kraju se ex machina pojavljuju Dioskuri te Kastor saopštava kralju da je njegov poraz volja sudbine i da predskažu budućnost Helene, koja će u Sparti ostariti pored Menelaja, a na kraju života postaće boginja.
Helena, kći Zevsa i Lede,[3] bila je žena izuzetne lepote. Zbog toga što ju je oteo trojanski princ Paris izbio je trojanski rat, koji je tema Ilijade. U tom epu Helena je prikazana kao žena koja ne može ništa drugo do trpeti sve ono što se događa u ime njene lepote, pa prema tome nije predstavljena u negativnom svetlu.[4] S druge strane, kasniji je autori često opisuju kao ženu lakog morala: Eshil je u Agamemnonu naziva "ženom mnogih muškaraca" (πολυάνορος γυναικὸς)[5] i "propašću za brodove, propašću za junake, propašću za gradove" (ἑλένας, ἕλανδρος, ἑλέπτολις).[6] I sam Euripid, u Trojankama, opisuje Helenu kao veliku preljubnicu koja je, pobegavši s Parisom u Troju, skrivila izbijanje rata.
Međutim, u Heleni pesnika je inspirisala Palinodija pesnika Stesihora, koja je pevala o tome kako je u Troju stigao sam lik Helenin. Polazeći od te verzije mita Euripid gradi jedan lik koji se suštinski razlikuje od uobičajenih opisa Helene, a koji će grčki komediograf Aristofan u Tesmoforijazusama nazvati "novom Helenom" (τὴν καινὴν Ἑλένην).[7] Naslovna je junakinja u Heleni prikazana kao verna žena, nesrećna zbog velike i dugotrajne udaljenosti od svoga muža, puna patnje i trpljenja zbog toga što je sama izašla na rđav glas i važi za preljubnicu i kao žena koja odbija kralja Teoklimena, iako joj se ovaj uporno i nametljivo udvara.
Ova tragedija predstavlja prvi primer onoga što se naziva "dramom zapleta", u kojoj se pažnja posvećuje zapletu i razvoju radnje, dok se ono što se obično smatra tragičkim aspektom nalazi u drugom planu. Kao da se radi o preteči komedije intrige, Menelaj je uveren da pored sebe ima pravu Helenu i da ju je privremeno sklonio u spilju, no čim se susretne s Egipćanima nađe se pred još jednom Helenom, koja, pored svega, kaže i to da nikad nije bila u Troji. To kod Menelaja izaziva veliko iznenađenje i, zapravo, u ovom delu tragično se stalno nalazi na ivici komičnog, čime se dobija jedna ugodna drama laganih tonova, koja je pri tom krunisana srećnim krajem.
Drugi su primeri euripidovske tragikomedije Ijon i izgubljena Andromeda, koji pripadaju istom razdoblju u kojem je nastala i Helena.[8] Euripid je ovu vrstu drame prikazao kad mu je bilo oko 70 godina, pokazujući tako da je do kraja života eksperimentisao s novim pozorišnim formama.
Tragedije zapleta izvršile su snažan uticaj na novu atičku komediju, koja se razvila u 4. veku pne. i koja je prihvatila tu vrstu zapleta, kako se vidi iz sačuvanih Menandrovih fragmenata. U Heleni su već prisutni mnogi od elemenata koji će postati tipični za novu komediju: uloga sudbine), scena prepoznavanja (anagnorisis), srećan završetak.[9] Tu vrstu zapleta kasnije će prihvatiti i pisci rimske palijate, pre svih Plaut i Terencije, a od njih i moderna drama.
Helena sadrži jasne aluzije na savremene prilike u kojima se tih godina našla Atina. Godine 412. pne. peloponeski rat besneo je već skoro dvadeset godina iscrpljujući Atinjane. U toj klimi Euripidov hor u ovoj tragediji izgovara snažnu osudu rata.
I sam zaplet ove tragedije otkriva njen pacifistički karakter: trojanski rat je bilo besmisleno prolivanje krvi, jer prava Helena nije ni bila u Troji. Kad glasnik to sazna, obraća se Menelaju ovim rečima: "Pa radi magle ludo muke trpljasmo?"[10] U tom je pitanju sažeta jedna od najautentičnijih poruka ove drame: često ciljevi koji se žele postići ratom nisu ništa do puki prividi, kao što je privid bila i ona Helena koja je pokrenula tolike stotine grčkih lađa, a ipak nije bila žena, nego tek fatamorgana.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
