Даљинска детекција
From Wikipedia, the free encyclopedia
Даљинска детекција или теледетекција представља метод прикупљања информација путем система који нису у директном, физичком контакту са испитиваном појавом или објектом.[1][2][3][4][5] Назив даљинска детекција је слободан превод енглеског термина . Када се говори о даљинској детекцији обично се мисли на уређаје (било да су они на авиону, спејс шатлу, сателиту) за прикупљање података о животној средини. Ипак, авион који врши аероснимања, опсервацију Земље или сателит који прати метеоролошке промене, ултразвук којим се контролише стање плода у материци или уређаји за осматрање свемира, све су то видови даљинске детекције. И поред тога, у савременој употреби, термин даљинска детекција се везује пре свега за сателитска и аероснимања и не обухвата термине медицинско снимање и фотограметрија. Принцип даљинске детекције се своди на систематско мерење одређеног енергетског поља и тумачење утврђених аномалија разликама у својствима испитиваног објекта. На истом принципу се, код истраживања у геологији, заснивају и сви геофизички методи испитивања. Геофизика мери гравитационо, електрично, магнетно и друга енергетска поља и њихове аномалије тумачи разликама у геолошкој грађи. Даљинска детекција користи електромагнетно енергетско поље. По својој суштини она, свакако, припада геофизичким методима истраживања.
У пракси се даљинско истраживање спроводи помоћу различитих на даљину постављених уређаја за прикупљање информација о неком објекту или подручју. Сви следећи поступци примери су даљинских истраживања: осматрање Земље или метеоролошке сателитске колекцијске платформе, осматрање океана и атмосфере са метеоролошких плутајућих платформи, надзор трудноће помоћу ултразвука, магнетна резонантна томографија (), позитронска емисиона томографија () и свемирске сонде. У модерној употреби термин се генерално односи на употребу технологија визуализацијских сензора који укључују, али нису ограничени употребом инструмената у ваздухопловима или свемирским летелицама, те се разликује од осталих сродних визуализацијских поља као што је медицинска визуализација.
Постоје две врсте даљинских истраживања. Пасивни сензори детектују природну радијацију коју емитирају или рефлектују посматрани објекти или околно подручје. Рефлектирано сунчево светло је најчешћи извор радијације коју мере пасивни сензори. Примери пасивних даљинских сензора укључују филмску фотографију, инфрацрвене, уређаје упарених набоја и радиометре. Активно прикупљање, у другу руку, емитује енергију ради скенирања објеката и подручја а затим пасивни сензор детектује и мери радијацију коју је циљ рефлектовао или распршио у позадини. Радар је пример активног даљинског истраживања при којем се мери временско кашњење између емисије и повратка чиме се утврђује локација, висина, брзина и смер објекта.
Даљинска истраживања омогућују прикупљање података на опасним или неприступачним подручјима. Примене даљинских истраживања укључују надзор дефорестације у подручјима попут базена Амазона, учинке климатских промена на леднике и арктичке и антарктичке регије, те дубинско сондирање обалских и океанских дубина. Војно прикупљање током Хладног рата омогућило је кориштење прецизне збирке података о опасним граничним подручјима. Даљинска истраживања такође замјењују скупо и споро прикупљање података на земљи, те не узрокују у процесу нарушавање објеката или подручја.
Орбиталне платформе прикупљају и одашиљу податке из различитих делова електромагнетног спектра што у конјункцији с опсежнијим ваздушним и земаљским истраживањима и анализама даје истраживачима довољно информација за надзирање трендова као што је Ел Нињо или неки други природни дуготрајни или краткотрајни феномен. Остале употребе укључују различита подручја геонаука као што је управљање природним ресурсима, затим у пољопривредним пољима употреба и очување тла, националну сигурност те висинска, приземна и даљинска прикупљања на граничним подручјима.