Волфганг Паули
From Wikipedia, the free encyclopedia
Волфганг Ернст Паули ( ; Беч, 25. април 1900 — Цирих, 15. децембар 1958) био је аустријско-швајцарски математичар, квантни физичар и нобеловац.[1] Он је један од утемељитеља квантне механике. Рођен је у Бечу а студирао је у Минхену. Потицао је из познате прашке јеврејске породице.[2] Докторирао (1921) код А. Сомерфелда на Универзитету у Минхену. Након постдокторске специјализације код Н. Бора у Копенхагену и М. Бора у Гетингену, отишао је 1923. на универзитет у Хамбургу, гдје је остао до 1928. Као студент А. Зомерфелда у петом семестру написао је за Математичку енциклопедију преглед о теорији релативности. Године 1924. формулисао је принцип искључења Паулијев принцип за који је 1945. године добио Нобелову награду за физику.
Волфганг Паули | |
---|---|
![]() Волфганг Паули | |
Пуно име | Волфганг Ернст Паули |
Датум рођења | (1900-04-25)25. април 1900. |
Место рођења | Беч, Аустроугарска |
Датум смрти | 15. децембар 1958.(1958-12-15) (58 год.) |
Место смрти | Цирих, Швајцарска |
Образовање | Универзитет Лудвиг Максимилијан из Минхена |
Поље | физика |
Волфганг Паули је био професор на Политехничкој високој школи у Цириху (од 1928. до 1931). Знатно је допринео разради теорије спина. Увео је матрице спина којима је 1926. објаснио парамагнетизам и помоћу којих је 1927. поставио таласну једначину која укључује члан магнетнога момента и која претходи Дираковом релативистичком опису електрона. Године 1930. поставио је хипотезу о постојању неутрина, честице без електричног набоја и масе мировања, која је 1956. експериментално потврђена. Ратне године (од 1940. до 1946) провео је у Институту за напредна истраживања у Принстону, Њу Џерзи (САД). Године 1946. вратио се у Цирих, одакле је са својим студентима помагао оживљавању истраживања из физике у послератној Европи. Уз заслуге за развој квантне физике и значајне радове из подручја теорије поља и математичких метода у теоријској физици, позната су његова писма којима је утицао на развој физике. Био је члан Америчке академије уметности и наука (од 1950) и Краљевског друштва (енгл. ; од 1953). Пред крај живота је своја искуства, обликована кроз сарадњу с личним психологом и пријатељем К. Г. Јунгом, желео да повеже са својим виђењем физике. Заједно су написали књигу Тумачење природе и психа (нем. , 1952).[3]