почасно академско звање From Wikipedia, the free encyclopedia
Доктор (лат. – „учити“ или – „научен“; акр. др) је највиши академски степен. Добија се преко независних истраживања и не захтева структурисан ток рада било које врсте. Кандидати се процењују на основу објављених научних радова и њихове способности да напишу и одбране докторску дисертацију.
Дозволу за уписивање докторских студија имају особе које су стекле академски назив магистра наука или магистра уметности. Тренутно се у Србији уводи Болоњски процес тако да право на уписивање докторских студија имају особе које су стекле академски назив Мастер.
Поступак одобравања теме докторске дисертације и избора ментора, као и Већа за оцену и одбрану докторске дисертације, подразумева добијање сагласности Савета универзитета. Студенти могу да раде на докторској тези пошто положе све испите из наставног плана и програма докторских студија.
Слично као у САД и Канади разликују се две врсте докторске титуле:
У аустралијском образовном систему циљ Дисертације је „да се постигне значајан и јединствени допринос актуелним истраживањима“. Овај допринос се демонстрира у облику докторског рада. Докторант је независан од професора који га води.
Докторат у Аустралији је чисто научни истраживачки рад и у просеку траје три до осам година. Састоји се од две фазе. при чему прва фаза „Израде“ истраживања а друга „Спровођење“ програма у виду „Записника“.
У Белгији титула може да означава:
У Италији постоје три врсте академске титуле: и . Кратки студијски смерови са трајањем од две до три године завршавају се са . Након још две године даље специјализације може да се преда испит за laurea magistrale. Према закону апсолвенти имају право на звање или која у сваком случају не одговара докторској титули (Dr. или PhD). Еквавилент титули доктора је (истраживачки доктор наука), за који је потребно и додатни истраживачки рад (отприлике 3 године).
У немачком говорном подручју (Јужни Тирол) италијанска титула преводи се као додатак имену (на пример , , у (стручној области), ), која се не поклапа са докторском титулом у осталом немачком говорном подручју.
У Немачкој титулу доктората може да изда Универзитет, Технички Универзитет, Техничка Виша Школа, Музичка Виша Школа, Уметничка Виша Школа, Спортска Виша Школа, Медицинка одн. Ветеринарска Виша Школа, Црквена Виша Школа или Педагошка Виша. Стручна Виша школа за сада нема право да издаје титулу доктората. Докторски програми у Немачкој трају једну до четири године (најчешће три, а код инжењера до пет година), зависно од теме. С обзиром да најчешће нема формалних предавања, докторанд углавном спроводи истраживања под надзором једног професора, при чему докторанд ради и као асистент или истраживач асистент и за то је плаћен. Овде постоји разлика у односу на друге система (пре свега у САД), где се према докторанду односе као студенту. По завршетку доктората добија се почасно „Др“, а по немачком закону ову титулу могуће је унети у пасош и личну карту.
Доктор наука је друга највећа докторска титула, друга и највећа постдипломска академска титула у Совјетском Савезу, Русији и многим пост-Совјетским републикама. Да би се неко кандидовао за ову титулу мора да постане Кандидат наука што је неформално ниво PhD. Ове титуле морају да задовоље националне стандарде владе Руске Федерације.
У Сједињеним Америчким Државама и Канади постоје две врсте Докторске титуле:
Англоамеричка титула доктора се пише иза имена, на пример .
У северној Европи је докторска титула највеће академско звање. Данска је једина земља где постоји процес Хабилитације као у Немачкој. Међутим данска Хабилитација није обавезна за посао професора и овде је звање доктора наука довољно као и у осталим земљама северне Европе. Постоје мање разлике између трајања и квалитета доктората у земљама северне Европе. Док је у Шведској потребно за докторат четири до пет година уз обавезу посећивања курсева, у Норвешкој је од 2003. године законски предвиђено три године (мада је по правилу потребно четири).
За Уједињено Краљевство и Ирску важе иста правила као и у САД. У сваком случају доктор медицине није професионални већ истраживачки докторат, сличан као и у Немачкој.
Студенти који желе да постану доктори морају да прођу Мастер програм који траје две године после Бечелор дипломе (укупно пет година). Кандидат мора да пронађе средства и формалног супервизора који је хабилитирао () кроз докторски програм. У Француској је Мастер програм подељен на два дела, професионални Мастер који оријентише студента према раду у привреди и истраживачки Мастер () који оријентише студента на научна истраживања. Докторат се у Француској сматра као "Bac +8" диплома.
У Холандији постоји титула (.) а ради се о дипломском у хуманистичким наукама, за коју би се очекивало да се добија након докторирања. На енглеском се то преводи са . У међувремену је Холандија комплетно прешла на Бечелор/Мастер систем. Doctoraal examen се добија код правника (, .) а код универзитетски образованих инжињера (, .).
При докторирању издају факултети титулу (.), која се ставља испред имена.
У Холандији је асоцијација на лекара изражена, при чему је ирелевантно да ли је лекар докторирао.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.