From Wikipedia, the free encyclopedia
Skorenovac (sh. Skorenovac, Skorenovac, mađ. Székelykeve, nem. Skorenowatz) je selo u opštini Kovin, u Južnobanatskom okrugu autonomne pokrajine Vojvodine Republike Srbije. Geografski najbliži veći gradovi su Kovin (6 km), Smederevo (16 km), Pančevo (30 km) i Beograd (46 km).
| Skorenovac | |
|---|---|
|
| |
| Osnovni podaci | |
| Država |  Srbija |
| Pokrajina | Vojvodina |
| Upravni okrug | Južnobanatski |
| Opština | Kovin |
| Stanovništvo | |
| Stanovništvo (2022) |  2354 |
| Gustina stanovništva | 46 st./km² |
| Geografija | |
| Koordinate | |
| Nadmorska visina | 73 m |
| Površina | 54,5 km² |
  Skorenovac Skorenovac (Srbije) | |
| Ostali podaci | |
| Poštanski kod | 26228 |
| Pozivni broj | 013 |
| Registarska oznaka | KO |
Naselje je smešteno na perifernom delu Banatske lesne terase, na 77 m nadmorske visine. Gradnja prvih kuća na mestu današnjeg Skorenovca je počela 1883. godine, nakon velike poplave koja je zadesila priobalna naselja na Dunavu. Otvaranjem nove saobraćajnice preko Brestovca, Omoljice i Starčeva povezan je sa Pančevom.
Selo po imenu Đurđevo (mađ. Gyurgyova) je postojalo između 1869. i 1886. godine na lokaciji između Banatskog Brestovca i reke Dunav. Prvobitni stanovnici Đurđeva bili su mađarske (Paloc, mađ. Palóc) porodice koje su došle iz Banatskog Novog Sela (mađ. Újfalu), Jermenovaca (mađ. Ürményháza), Šandorfalve (mađ. Sándorfalva), kao i iz okoline Segedina (mađ. Szeged) i Banatskog Dušanovca (mađ. Szőlősudvarnok/nem. Rogendorf). U Đurđevu je 1869. godine bilo 396 stanovnika. Kasnije, 1883. godine, u Đurđevo se doselilo 645 porodica (oko 2.000 osoba) Sekelja. U tom periodu na Dunavu nije bilo nasipa pa je reka, izlivajući se svake godine, nanosio velike štete selu i obradivom zemljištu, pa je većina ugroženog stanovništva preseljena je na lokaciju današnjeg Skorenovca, a manji deo u Ivanovo.
Skorenovac (tada prozvan imenom mađ. Székelykeve), osnovan je 1886. godine u vreme Austrougarske monarhije i vladavine Franje Josipa.
Godine 1888. selo je imalo 506, a 1910. godine 685 kuća. Većina doseljenika bili su Sekelji koji su došli iz Bukovine. Istovremeno sa Sekeljima, u Skorenovac je došao i izvestan broj nemačkih porodica iz današnjeg Plandišta (mađ. Zicsifalva) i Pločice (mađ. Plosic) te porodica banatskih Bugara iz mesta Dudešti Veki (Dudestii—Vechi/Ó—Besenyő/Altbeschenowa/Stár Bišnov). Većina stanovnika (Mađari, Bugari i Nemci) bila je rimokatoličke veroispovesti. Krajem 1891. godine (kada je počela gradnja crkve) i početkom 1892. godine (kada je gradnja završena) počinje se sa pisanjem crkvenih knjiga. Od 1869. pa do 1892. godine crkvene knjige su se nalazile u katoličkoj crkvi u Banatskom Brestovcu.
Pored kulture i običaja, Sekelji su na novo stanište, iz starih krajeva, doneli veliki broj autohtonih primeraka životinjske i biljne vrste. Primeri za to su domaće životinje koje su bile uzgajane u Erdelju i Bukovini kao što su sivo goveče od stoke, zatim od ovaca đimeška racka ovca, od svinja mangalica i od živine erdeljsku gološiju.
Da bi sačuvali stada i svoje bogatstvo Sekelji su za ispomoć doveli sa sobom i izvanredne pasmine Kuvas, koji su bili glavne čuvarkuće i čuvari stada. Obično su ih držali u paru, radi odbrane od divljih životinja, zbog njihove izuzetne inteligencije i taktike koju su koristili u borbama protiv vukova.[1] Sa ovim su Sekelji minimizirali štetu i eventualan gubitak psa, što je u ono vreme značilo i gubitak dela stada ili imovine a ujedno i šanse za opstanak pojedinca, vlasnika psa i stada.
Pored kuvasa, imućniji Sekelji su za čuvanje stada, na pašnjacima ispod sela i salašima (Szálás, Tanya) pored Dunava koristili i Komondore[2], koje su u Skorenovac doneli Paloci, takođe skorenovački stanovnici. Oni su u novo stanište doneli sa sobom i mađarsku racku ovcu. Svaki domaćin, a koji je bio ujedno i lovac, je koristio dugonogog kopoa kao ispomoć u lovu dok su ostala domaćinstva više koristila kratkonogog kopoa koji je bio više verziran za borbu protiv štetočina i čuvanje kuće. Donesen je i izvestan broj Mudija, koji su bili popularni zbog jednostavnog održavanja i nisu zahtevali puno pažnje, već su se više brinuli sami o sebi[3].
Većina ovih životinjskih vrsta je, do druge polovine 20. veka, nestala iz sela. Zamenjeni su novim vrstama koje su bile prihvaćenije zbog upotrebne svrhe. Došle su nove vrste krava koje su davale više mleka i mesa, nove sorte svinja i kokošaka. Posle Drugog svetskog rata je uzgajanje ovaca i koza u većem broju, po domaćinstvu, u Vojvodini zabranjeno tako da su ove vrste potpuno nestale[4].
Istorijski nazivi regiona:
Ime sela kroz istoriju:
U Skorenovcu, prema popisu iz 2002. godine, živi 2.035 punoletnih stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 39,4 godina (37,7 kod muškaraca i 41,2 kod žena). U naselju ima 953 domaćinstva, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 2,70.
Ovo naselje je uglavnom naseljeno Mađarima, a u poslednja tri popisa, primećen je pad u ukupnom broju stanovnika. Skorenovac je najjužnije mesto na Svetu u kojem Mađari čine većinu stanovništva.
| Godina | Broj stanovnika | Mađari | Nemci | Bugari | Srbi | Slovaci | Jugosloveni |
| 1910. | 4.541 | 73,31 % | 11,94 % | 9,69 % | 1,26 % | 2,53 % | 0,00 % |
| 1921. | 4.195 | 81,83 % | 7,34 % | 10,27 % | 0,36 % | 0,05 % | 0,00 % |
| 1948.[5] | 4.465 | 84,46 % | 0,70 % | 11,22 % | 3,18 % | 0,05 % | 0,00 % |
| 1991. | 3.213 | 80,36 % | 0,15 % | 2,53 % | 9,40 % | 0,03 % | 3,36 % |
| 2002.[6] | 2.501 | 86,71 % | 0,07 % | 2,99 % | 5,47 % | 0,00 % | 1,04 % |
| 2011.[7] | 2.596 | % | % | % | % | % | % |
Pored navedenih nacija, u Skorenovcu još žive Albanci, Makedonci, Muslimani, Romi, Rumuni, Slovenci, Ukrajinci i Hrvati.
| Godina | 1869. | 1875. | 1880. | 1900. | 1910. | 1915. | 1921. | 1931. | 1936. | 1939. |
| Broj stanovnika | 396 | N/P | 298 | 3.399 | 4.541 | 4.486 | 4.195 | 4.099 | 4.366 | 4.271 |
| Broj domaćinstava | N/P | 265 kuća | N/P | 664 | 853 | N/P | 847 | 927 | N/P | N/P |
| Godina | 1942. | 1948.[5] | 1953. | 1961. | 1971. | 1981. | 1991. | 2002.[5] | 2011.[7] | . |
| Broj stanovnika | 4,271 | 4.465 | 4.403 | 4.306 | 4.021 | 3.731 | 3.213 | 2.501 | 2.596 | . |
| Broj domaćinstava | 1.020 | 1.069 | 1.105 | 1.143 | 1.119 | 1.328 | 1.086 | 953 | 989 | . |
| Tendencija porasta/opadanja broja stanovnika | |||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 |
|||||||||||||||
|
Postojbina Sekelja koji su se doselili u Skorenovac je Erdelj u Transilvaniji (mađ. Erdély, Transylvania), sada područje u Rumuniji koje se zove Hargita (rum. Harghita).
Putešestvije Sekelja je počelo 1764. godine kada su u mestu Madefalva Sekelji podigli bunu protiv vladavine Marije Terezije i prisilne mobilizacije. U masakru dana 7. januara 1764. pobijeno je između 200 i 400 Sekelja. Veliki broj stanovnika, zajedno sa neidentifikovanim brojem čango porodica, prebegao je u Moldaviju i nedugo posle u Bukovinu, gde je osnovano pet sela:
koja se danas nalaze u Rumuniji pored reke Sučave (rum. Suceava) u istoimenom okrugu.
Ova sela su osnovana osamdesetih godina 18. veka. U drugoj polovini 19. veka deo stanovnika raseljen u Južni Banat u mesta Skorenovac, Ivanovo i Vojlovica. Početkom 20. veka nekoliko stotina familija je emigriralo u Saskačevan (engl. (Kanada)) u okolini Ridžajne (engl. ). Godine 1941. godine kompletno stanovništvo iz svih pet sela raseljeno je po regionu Tolna u tadašnjoj Mađarskoj.
Kao populacija, Sekelji potiču iz kraja u narodu zvanog zemlja Sekelja koja je u nekadašnjoj Kraljevini Mađarskoj obuhvatala istorijska područja: „Čiksek (mađ. Csikszék), Marošsek (mađ. Marosszék), Aranjošsek (mađ. Aranyosszék), Udvarheljsek (mađ. Udvarhelyszék) i Haromsek (mađ. Háromszék)“.
Sekelji svoju etničku autohtnost prikazuju kroz kulturnu baštinu, običaje i tradiciju. Najpoznatiji primeri za to su Sekelj kapija (mađ. székelykapu), Kopja (mađ. kopjafa) i Rovaško pismo (mađ. rovásirás). Zatim ornamentalni vezovi, ručni radovi, ornamentalne kutije za čuvanje porodičnih dragocenosti itd.
Iz Andrašfalve: Daradič (Daradics), Čiser (Csiszer), Ereš (Erõs), Fabijan (Fábián), Gal (Gál), Gece (Geczõ), Đerđ (György), Ileš (Illés), Jakab (Jakab), Janoš (János), Katona (Katona), Kelemen (Kelemen), Kemenj (Kemény), Kiš (Kis), Korodi (Koródi), Kovač (Kovács), Lakatoš (Lakatos), Laslo (László), Lipina (Lipina), Lukač (Lukács), Miler (Müller), Palko (Palkó), Pastor (Pásztor), Petreš (Petres), Petar (Péter), Hompot (Hompot), Hušori (Husori), Šebeščan (Sebestyén), Šit (Schidt), Sakač (Szakács), Satmari (Szatmári), Ranc (Rancz) i Varga (Varga).
Iz Ištenšegitša: Ambruš (Ambrus), Barabaš (Barabás), Bartiš (Bartis), Bereš (Béres), Bot (Bot), Borbandi (Borbandi), Bete (Bõte), Dudli (Dudli), Falukezi (Faluközi), Finja (Finnya), Filep (Fülöp), Đerfi (Gyõrfi), Janoš (János), Kato (Kató), Lovas (Lovász), Mađaroš (Magyaros), Makrai (Makrai), Mikloš (Miklós), Nađ (Nagy), NJistor (Nyisztor), Pek (Pék), Šanta (Sánta), Sabo (Szabo), Sas (Szász), Sete (Szõte), Tamaš (Tamás), Urkon (Urkon) i Vanča (Váncsa).
Iz Fogadjištena: Ambruš (Ambrus), Barabaš (Barabás), Gašpar (Gáspár), Kuruc (Kuruc), Pap (Pap), Vaci (Váci), Sabo (Szabó) i Sekelj (Székely).
Iz Hadikfalve: Bereti (Beréti), Breti (Bréti), Biro (Biro), Čiki (Csiki), Dani (Dani), Erdeš (Erdõs), Fazekaš (Fazekas), Fodor (Fodor), Forai (Forrai), Galamboš (Galambos), Kerekeš (Kerekes), Kiš (Kis), Kozma (Kozma), Kožan (Kozsán), Kele (Kölõ) i Škasijan (Skasszián).
Iz Jožeffalve: Kurko (Kurkó), Kušar (Kusár), Palo (Palló), Maksem (Mákszem), Mezei (Mezei), Sekelj (Székely) i Varda (Várda).
Tridesete godine 20. veka su obeležile period blagostanja i ekonomske stabilizacije sela. To je trajalo sve do aprila 1941. godine, početka Drugog svetskog rata i dolaska nemačke vojske u Skorenovac. Selo nije osetilo težinu rata pošto stanovnike sela niko nije dirao, a frontovi su bili daleko. Nemačka vojska je bila stacionirana u selu sve do kraja rata i dolaska Rusa. Izvestan broj stanovnika sela nemačke narodnosti je pobegao pred ruskom armijom, zajedno sa nemačkom vojskom koja se povlačila, dok je dosta njih ostalo. To se može videti iz prezimena nekih od današnjih stanovnika, u početku su se, iz straha od represalija, izjašnjavali Mađarima a kasnije su se tokom godina ili utopili u sredinu ili odselili. Ovo je naročito bilo izraženo tokom šezdesetih godina prošlog veka kada se tadašnja Jugoslavija otvorila prema zapadu.
Rusi koji su došli u selo takođe nisu dirali stanovništvo. To se najviše može zahvaliti dr Ataljancu, koji je bio Jermen poreklom. Pričao je ruski i imao iskustvo sa vojskom, pošto je početak svoje karijere proveo kao vojni lekar u ruskoj vojsci. Rusi su ostali u selu veoma kratak period, manje od mesec dana.
Posle rata, Drugog svetskog rata, došao je period kolonizacije, nacionalizacije i obaveze. Veoma mali broj kolonista je doseljen u Skorenovac. Tek toliko da se popune napuštene nemačke kuće. Kolonisti koji su došli u Skorenovac su bili srpske nacionalnosti i došli su sa juga centralne Srbije i Kosova. Druga generacija kolonista se već prilagodila seoskom načinu življenja i većina dece kolonista je ubrzo progovorila ili razumela pored srpskog i mađarski jezik. Zabeleženo je da su tada Skorenovčani prvi put videli šarplaninca, psa, kojeg su kolonisti doveli sa sobom.[9]
|
Ovo je stara paganska tradicija koja skoro da se nije ni promenila od davnina. Verovanje je da nošenjem crvene i bele boje ljudi mole Baba Martu za milost, nadajući se da će duga zima brže proći i da će proleće ubrzo da pokaže svoje boje.
Sekeljska svadba (mađ. Székely lakodalom) se održava po običajima koji se prenose s kolena na koleno, a običajne svečanosti traju od tri pa do sedam dana.
Prvo mladi obaveštavaju svoje roditelje o svojoj nameri i traže blagoslov od njih. Momak, kada dobije blagoslov od glave porodice, odlazi sa ocem kod devojčinih roditelja da zvanično zaprosi devojku. Ako sve prođe u redu roditelji momka i devojke ugovaraju mesto i vreme održavanja svadbarskih svečanosti.
Svaka porodica pravi svoj spisak gostiju i mlada i mladoženja posebno pozivaju svoje najbolje prijatelje gde ih obaveštavaju o svojoj nameri i traže od njih da im se pomogne u organizovanju svadbe. Drugarice za svadbu dobijaju svadbarsku titulu njosojulanj (mađ. nyoszolyólány) a drugovi vefelj (mađ. vőfély).[10] Određuje se glavni vefelj koji najbolje poznaje običaje i ima autoritet da sprovodi pripreme i da organizuje ostale mladiće. On dobija titulu glavnog vefelja (mađ. fő vőfély). On dobija vefeljsko obeležje, vefeljski štap (mađ. vőfélybot, vőfélypálca) i zaduženja.[11] NJemu se predaje spisak gostiju i svi potrebni podaci o svadbi.
Dve, tri nedelje pred svadbu glavni vefelj se oblači u narodnu nošnju uzima svoj ukrašeni štap, upreže svoje konje i ukrašava ih pletenim vrpcama, trakama, nacionalnih boja, na svoja ukrašena kola stavlja burence sa vinom i okuplja ostale vefelje. Tako opremljen prvo odlazi kod kuma (mađ. násznagy)[12] gde mu mladoženja predaje zvaničan poziv za kumstvo a glavni vefelj poziv njegovoj porodici za svadbu. Tu se obavezno nazdravi i nastavlja se odlaskom i pozivanjem najbliže rodbine, prijatelja i poznanika, dok se bure ne isprazni. Ovime se daje svima dovoljno vremena da se pripreme za svadbu.
Nekoliko dana pred svadbu glavni vefelj opet ponavlja istu proceduru oblačenja i ukrašavanja konja i kola i zajedno sa ostalim vefeljima odlazi da sakupi i donese potrebne stvari za održavanje svadbe. Prolazeći kroz selo od jedne do druge kuće oni pevaju svadbarske pesme i skupljaju stolove, stolice, tanjire, viljuške, kašike, noževe, stolnjake. Ovime obaveštavaju celo selo o budućem događaju.
Svadba se obično zakazuje za subotu. Do petka se sve spremi a u subotu ujutro počinje se sa samom svadbom. Prvo dolazi kum i najbliža rodbina a posle polako i ostali svadbari, svi oni se poslužuju sa paprikašom i slanim pecivima. Kum u narodnoj nošnji se posebno ukrašava sa lentom koja može imati nacionalne boje ili neka druga obeležja u zavisnosti od društvenog statusa kuma[13], dok ostali gosti se ukrašavaju sa cvetovima na reveru. Tradicionalno ti cvetovi su od papira.
Isto u jutarnjim satima mlada šalje dar svom izabraniku, belu vezenu košulju. Donosioci dolaze sa okićenim zaprežnim kolima i oni se primaju sa počastima. Mladoženja oblači primljeni dar i svatovi kreću ka mladinoj kući. Dolaskom mladoženje i ostalih svatova u mladinu kuću počinje ceremonijal kićenja neveste. Mlada je obučena sva u belo i prima mladoženjin krunski venac kojim je dariva i stavlja mladi na glavu. Krunski venac je simbol predavanja jedno drugome, zalog vernosti u budućem zajedničkom životu.[14]
Posle ovoga čina svatovi se razilaze i u ugovoreno vreme se nalaze ispred crkve. Ispred crkve mlada i mladoženja po prvi put se odvajaju od svojih svatova i zajedno ulaze pred oltar. Tu se odigrava čin venčanja pred Bogom. Posle ovog ceremonijala novi bračni par, uz pratnju svadbarske muzike, odlazi u prostorije gde je mladoženja organizovao svadbeno veselje.
Svatove već očekuju pripremljena peciva, rakija i vino, tada se i obavlja ceremonija primanja novog člana, mlade, u porodicu, posle koje svi počinju da se vesele pevaju i igraju.
Večera je poseban događaj sa posebnom tradicijom. Kada svi svatovi posedaju za stolove i kada se muzika utiša, kum održi govor gde se veliča mladoženjino bogatstvo i mladina lepota, posle čega vefelji prvo unose supu, što označava početak večere. Glavni vefelj recituje stih po stih predviđene recitacije i hvali hranu koju će gosti imati prilike da probaju i sve je popraćeno sa muzičkim efektima gde se gosti time animiraju. Posle supe na red dolazi pečenje, salata, kompoti i ostali prilozi glavnom jelu. Na kraju večere dolazi na red torta. Svako unošenje ovih jela je poseban događaj i sledi isti ritual hvaljenja hrane, dok se piće neprekidno troši.
Po završetku večere gosti ponovo počinju da se vesele, igraju čardaš i pevaju. Negde oko ponoći mlada i mladoženja ustaju najavljuju svoj odlazak i sami odlaze u svoj novi dom. Tu se presvlače i mlada se oblači u narodnu nošnju gde dominiraju crvena i bela boja, dok mladoženjinom nošnjom dominira crna i bela boja. Kada je ova ceremonija obavljena novi bračni par se vraća da nastave svadbarsko veselje i tada se služe sitni kolači. Ulaskom para među svatove nastaje zadirkivanje mladih, pošto su sa ovim činom postali čovek i žena, a veselje dostiže kulminacije i traje sve do podneva sledećeg dana, nedelje. Ako neko od vefelja nije bio dovoljno jak da izdrži do ovih sati, pa je ranije otišao kući, preostali vefelji idu po njega, vezuju užetom, kite sa osušenom stabljikom kukuruza i dovlače ga nazad na svadbu (ovaj običaj se zove Kalato (Káláto) i svi gosti mogu biti predmet ovog običaja u narednim danima, dokle god ima preostale hrane). Preostalim gostima se služi kisela čorba, posle koje se gosti počinju polako razilaziti. [15]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
