Revidirani julijanski ili Reformisani julijanski kalendar, manje formalno Novi kalendar ili Milankovićev kalendar po glavnom kreatoru, je projekt kalendara nastao 1923., kojim je za većinu pravoslavnih crkvi prekinuto 340 godina raskoraka između julijanskog i gregorijanskog kalendara koji je u međuvremenu postao nezvanični međunarodni kalendar. Kalendari će se opet razići, ali tek 2800. godine i to sporije od starog julijanskog i gregorijanskog kalendara.
Nazivom "Revidirani Julijanski" se želi istaći da se njime zamenjuje julijanski kalendar koji ima de fakto podršku pravoslavne crkve, a takođe i da se njime izbegava implicitno priznanje kalendara pape Gregorija XIII iz 1582., donesenog s istim ciljevima i opštim pristupom. Dakle, crkve smatraju da su usvojile Novi a ne gregorijanski kalendar. Uprkos naziva i primene unapređenog naučnog znanja, revidirani julijanski kalendar (r.j.k.) odstupa od julijanskog kalendara u suštinski istom smeru kao i gregorijanski.
Struktura godine r.j.k. je istovetna onoj julijanskog ili gregorijanskog kalendara, s tim što su datumi r.j.k. istovetni sa gregorijanskim kalendarom
Prosečno trajanje godine julijanskog kalendara je 365,25 dana (365 dana i 6 sati). Trajanje srednje tropske godine krajem 20. veka je 365,242190 dana[1] (365 dana, 5 sati, 48 minuta i oko 45,2 sekunde), što daje razliku od 11 minuta i 14,8 sekundi godišnje, zbog čega kalendar kasni jedan dan svakih 128 godina.
U gregorijanskom kalendaru je to rešeno tako što su preskočene neke prestupne godine i to sekularne (deljive sa 100), koje nisu deljive sa 400. Ovim je 400 julijanskih godina skraćeno za 3 dana, pa je prosečno trajanje gregorijanske godine 365 + 97/400 = 365,2425 dana (365 dana, 5 sati, 49 minuta i 12 sekundi) ili oko 26,2 sekunde predugačko, što daje kašnjenje od jednog dana u oko 3226 godina.
Milutin Milanković, svetski priznat geofizičar, klimatolog i astronom je rešavanju ovog problema pristupio slično kao i tvorci gregorijanskog kalendara, ali uz prednost savršenijeg astronomskog znanja. To je omogućilo da se definiše drugačije pravilo prestupne godine, koje bi dalo tačnije srednje trajanje godine a takođe i izbeglo prihvatanje kalendara baš onakvog kakvog ga je propisao papa, a pravoslavne crkve odbile.
Sekularne godine su u revidiranom julijanskom kalendaru prestupne ako broj njihovih stoleća podeljen sa 9 daje ostatak 2 ili 6. U sledećem nizu su prestupne sekularne godine date masnim slovima: 2000, 2100, 2200, 2300, 2400, 2500, 2600, 2700, 2800*, 2900, 3000, 3100, 3200*, 3300, 3400, 3500, 3600*, 3700, 3800 itd. Zvezdicom su označene godine koje su prestupne po gregorijanskom kalendaru a nisu po r.j.k. i tada dolazi do razilaženja kalendara. Prva je 2800., tako da će u 29. veku gregorijanski k. kasniti jedan dan u odnosu na r.j.k. Opet se sinhronizuju 2900. (i uopšte "masnom" godinom u datom nizu), razilaze 3200. na jedno stoleće, 3600. na dva stoleća itd.
U tabeli je dat odnos između julijanskog (J), gregorijanskog (G) i Milankovićevog kalendara (M) i to za skoro četiri milenijuma. U 1. koloni su sekularne godine ("0." i "-100." su u stilu astronomijskog brojanja godina). U 2. koloni je dato u kom je kalendaru, Milankovićevom ili gregorijanskom, data sekularna godina prestupna (u julijanskom je uvek prestupna). Dat je odnos julijanskog prema G. i M. kalendarima, tj. broj dana koji treba dodati julijanskom k. (3. i 4. kolona) da bi se izjednačili sa gregorijanskim odn. Milankovićevim kal., a u 5. koloni je razlika gregorijanskog i Milankovićevog kalendara Arhivirano 2008-09-05 na Wayback Machine-u.
| Sekularne godine | Prestupne | G-J | M-J | M-G |
|---|---|---|---|---|
| -100 | -2 | -3 | -1 | |
| 0 | G | -2 | -2 | 0 |
| 100 | -1 | -1 | 0 | |
| 200 | M | 0 | -1 | -1 |
| 300 | 1 | 0 | -1 | |
| 400 | G | 1 | 1 | 0 |
| 500 | 2 | 2 | 0 | |
| 600 | M | 3 | 2 | -1 |
| 700 | 4 | 3 | -1 | |
| 800 | G | 4 | 4 | 0 |
| 900 | 5 | 5 | 0 | |
| 1000 | 6 | 6 | 0 | |
| 1100 | M | 7 | 6 | -1 |
| 1200 | G | 7 | 7 | 0 |
| 1300 | 8 | 8 | 0 | |
| 1400 | 9 | 9 | 0 | |
| 1500 | M | 10 | 9 | -1 |
| 1600 | G | 10 | 10 | 0 |
| 1700 | 11 | 11 | 0 | |
| 1800 | 12 | 12 | 0 | |
| 1900 | 13 | 13 | 0 | |
| 2000 | G i M | 13 | 13 | 0 |
| 2100 | 14 | 14 | 0 | |
| 2200 | 15 | 15 | 0 | |
| 2300 | 16 | 16 | 0 | |
| 2400 | G i M | 16 | 16 | 0 |
| 2500 | 17 | 17 | 0 | |
| 2600 | 18 | 18 | 0 | |
| 2700 | 19 | 19 | 0 | |
| 2800 | G | 19 | 20 | 1 |
| 2900 | M | 20 | 20 | 0 |
| 3000 | 21 | 21 | 0 | |
| 3100 | 22 | 22 | 0 | |
| 3200 | G | 22 | 23 | 1 |
| 3300 | M | 23 | 23 | 0 |
| 3400 | 24 | 24 | 0 | |
| 3500 | 25 | 25 | 0 | |
| 3600 | G | 25 | 26 | 1 |
| 3700 | 26 | 27 | 1 | |
| 3800 | M | 27 | 27 | 0 |
Možemo primetiti nekoliko zanimljivih detalja (kako bi se lakše shvatile cifre u tablici):
- Milankovićev kalendar je ekvivalentan julijanskom iz 4. veka (dobu Nikejskog sabora), što je bila namera i gregorijanske reforme ali je ova "omašila" za jedan dan, jer je g.k. ekvivalentan julijanskom iz 3. veka. Ipak, ovo je čisto akademska razlika, jer se Milankovićev i gregorijanski kalendar inače retko razilaze.
- Štaviše, od marta/ožujka 1600. do februara/veljače 2800. su neprekidno sinhronizovani.
- Kosovska bitka je bila 15. juna 1389. ali se često pogrešno kaže "15. juna odn. 28. po novom kalendaru" ili čak "28. juna 1389." pod uticajem današnjeg datuma po novom kalendaru. Ali u to vreme: 1) nije bilo nikakvog novog kalendara i 2) da ga je i bilo, razlika ne bi bila 13 dana već osam (po oba nova kalendara). Tadašnji 15. jun po j.k. je ekvivalentan današnjem 23. junu, datumu koji je uglavnom dva dana posle dugodnevice, kao što je to bila i Kosovska bitka (dugodnevica je 1389. bila 13. juna).
- Julije Cezar je ubijen 15. marta 44. pne. što bi po Milankovićevom kalendaru bilo ekvivalentno današnjem 12. martu i naizgled danu kada je ubijen srpski premijer Zoran Đinđić.[2]
Milankovićevim predlogom je 900 julijanskih godina skraćeno za 7 dana, što daje prosečno trajanje godine od 365 + 218/900 = 365,24222... dana (365 dana, 5 sati, 48 minuta i 48 sekundi), što je oko 2,8 sekundi duže od današnje vrednosti dužine srednje tropske godine. To bi, pri toj vrednosti, dalo grešku od jednog dana u preko 31.000 godina. Ali, trajanje tropske godine se skraćuje usled plimskih efekata oko 5 sekundi svakog milenijuma, tako da će se nepreciznost ovog kalendara vremenom povećavati i "već" za 4 do 5 hiljada godina biti jednaka onoj današnjeg gregorijanskog (koji će tada biti još neprecizniji).
Pošto je kalendar značajan za računanje datuma Uskrsa, od interesa je i poređenje sa godinom prolećne ravnodnevice (vernal equinox year), čije je današnje trajanje oko 365,24237 dana (365 dana, 5 sati, 49 minuta i oko 1 sekunda). Milankovićeva godina je tu oko 13 sekundi prekratka a gregorijanska oko 11 sekundi predugačka, što znači da je r.j.k. u današnjoj epohi neznatno slabiji u održavanju trenutka prolećne ravnodnevice na istom datumu. Ali u tome je ipak nesrazmerno bolji od starog julijanskog kalendara, a ako bi se datum Uskrsa određivao astronomski, onda je bitniji trenutak ravnodnevice od datuma.
Projekt Reformisanog julijanskog kalendara je predložen u maju/svibnju 1923. na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu. Predložio ga je Milutin Milanković, srpski naučnik, član delegacije Srpske pravoslavne crkve kao stručnjak za astronomiju.[3]
Rad na kalendaru
Milanković je na kalendaru počeo da radi 1923. godine, kada je bio pozvan u Ministarstvo vera, gde mu je ministar Ljuba Jovanović predočio inicijativu za promenu kalendara, poteklu od vaseljenskog patrijarha Meletija IV. Zbog raskoraka u kalendarima hrišćanskih crkava svi veliki verski praznici slavljeni su dva puta, što je unosilo kulturnu pometnju i stvaralo privredne gubitke i u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.
Trebalo je da Milanković, kao delegat uz mitropolita crnogorsko-primorskog Gavrila Dožića, potonjeg patrijarha, učestvuje na pravoslavnom kongresu i tamo izloži predlog reforme koji je odobrio Sinod Srpske pravoslavne crkve. Autor proračuna predloga bio je srednjoškolski profesor matematike Maksim Trpković.
Milutin Milanković je ovaj projekat temeljno planirao. Prikupio je svu raspoloživu literaturu o kalendarima i posebno brižljivo proučio Trpkovićev predlog. Reforma koju je predložio u Carigradu jednoglasno je usvojena, a on je po povratku u Beograd primio zahvalnicu patrijarha Meletija.
Zaključci carigradskog Kongresa
- Trinaest dana treba oduzeti od julijanskog kalendara. Oni predstavljaju akumuliranu razliku u računanju vremena od ekumenskog Sabora održanog u Nikeji 325. godine.
- Crkveni praznici koji padaju u dane između 1. i 14. oktobra, a koji su izostavljeni iz kalendara, slaviće se svi 14. oktobra, ako nadležni sveštenik ne predloži drugačije.
- Svi meseci u godini imaće isti broj dana i u buduće kao i do tada. Februar će imati 28 dana u prostoj godini, a 29 dana u prestupnoj.
- Kao i ranije i dalje će postojati dve vrste godine: prosta (neprestupna) sa 365 dana i prestupna sa 366 dana. Prestupna će biti svaka četvrta godina, odnosno ona koja je daljiva sa brojem 4 bez ostatka.
- Izuzetak od pravila su sekularne (vekovne) godine (elaborirano u Konceptu kalendara).
- Fiksni svetovni praznici zadržaće datume koje su imali i do tada.
- Pokretni praznici zavisiće od datuma Vaskrsa. U saglasnosti sa kanonskim odredbama, Vaskrs će se slaviti prve nedelje posle punog Meseca posle prolećne ravnodnevnice.
- Uskršnji pun Mesec biće određen astronomskim proračunom, koji za reper uzima meridijan koji prolazi kroz kupolu Hristovog hrama u svetom gradu Jerusalimu.
- Vaseljenski patrijarh zahtevaće od Petrograda, Atine, Beograda i Bukurešta da izračunaju dugoročnu tabelu kada pada Vaskrs i dužni su je dati svim ostalim pravoslavnim crkvama.
- Ova reforma julijanskog kalendara ne može ni na koji način biti smetnja za kasnije promene koje mogu biti učinjene od drugih hrišćanskih crkava.
Dogmatska pitanja
Reforma kalendara podrazumevala je dva pitanja. Prvo je bilo prevazilaženje razlike u vremenu koja je između julijanskog kalendara i tačnog sunčanog vremena narasla od Nikejskog sabora 325. godine, kada je kalendar usvojen. Takođe, trebalo je definisati interkalaciono pravilo za utvrđivanje prestupnih godina kojima se podešava trajanje kalendarske godine.
Drugo pitanje, posebno važno za crkvu, bilo je utvrđivanje datuma Uskrsa i drugih pokretnih verskih praznika koji od njega zavise.
Kanonske odredbe crkve nalažu proslavu Vaskrsa u prvu nedelju posle punog Meseca iza prolećne ravnodnevice. Međutim, datume Mesečnih mena, a time i Uskrsa i pravoslavna i rimokatolička crkva određuju računom epakta, zasnovanom na takozvanom Metonovom krugu.
Zašto se, pri odredbi tih mena, pridržavati Metonovog kruga koji nije nikakva hrišćanska odredba, kada se one mogu tačno predskazati astronomskim računom, upitao se profesor nebeske mehanike, Milanković, pa je uz odobrenje Kongresa zamenio epaktni račun astronomskim.
Tako je u tekstu konačne odluke Kongresa o reformi kalendara zapisano da će se pashalni puni Mesec određivati na osnovu astronomskih proučavanja, uzimajući uvek u obzir ostvarene napretke nauke. Datum Vaskrsa određivaće se uvek prema vremenu svetog grada Jerusalima: Uskrs će biti nedelja posle dana (ponoć-ponoć) na meridijanu Crkve Svetog groba (35°13'46" istok s lokalnim vremenom UT+2h20m55s za veliku kupolu) u kojem se dogodi prvi puni Mesec posle prolećne ravnodnevice. Trenutak punog Meseca mora biti posle trenutka ravnodnevice, što može biti i na isti dan. Ali ako je Mesec pun u nedelju, Uskrs je sledeće nedelje. Vaseljenska Patrijaršija umoliće zvezdarnice ili katedre nebeske mehanike univerziteta u Atini, Beogradu, Bukureštu i Pulkovi (Petrogradu), da izrade dugoročne pashalne tablice koje će saopštiti svim pravoslavnim crkvama. Tako određeni Uskrs bi se uglavnom poklapao sa onim zapadnih hrišćana (katolika i protestanata), ali ne baš uvek, jer je Milankovićev metod astronomski a gregorijanski računski (uzima se nominalna prol. ravnodnevica 21. mart/ožujka, pun Mesec je računski a ne astronomski). Međutim, nijedna crkva nije prihvatila ovo pravilo, ostale su pri starom, uz korišćenje julijanskog kalendara (Finska i estonska crkva danas koriste gregorijanski Uskrs).
Razlog za to je što kanoni takođe zahtevaju da Uskrs bude isključivo posle jevrejske Pashe (ili Pesah-a, 15. dan meseca Nisana iz hebrejskog kalendara) -- zato se Uskrs odlaže za sledeću nedelju ako je pun Mesec u nedelju. Međutim, ako se sledi izloženo pravilo (prolećna ravnodnevica—prvi pun Mesec—prva nedelja), koji važi i kod zapadnih hrišćana i finskih pravoslavaca, može se desiti da Uskrs bude pre Pashe, što je za pravoslavce sasvim neprihvatljivo. To se dogodilo 2005. kada su zapadni hrišćani uredno proslavili Uskrs 27. marta/ožujka (nakon što je prvi puni Mesec posle ravnodnevice bio 25. marta/ožujka) a onda su Jevreji proslavili Pashu 24. aprila/travnja, na drugi pun Mesec posle ravnodnevice; obično je Pasha na prvi pun Mesec posle ravnodnevice. Pravoslavni uskrs je te godine bio tek 1. maja/svibnja po novom kalendaru. Time je kanonska tačnost spašena zahvaljujući astronomskoj netačnosti [4]. Slična stvar se dogodila i 2008.
Time se postavlja pitanje postoje li protivrečnosti u kanonskim odredbama, izgleda izazvane odstupanjima hebrejskog kalendara. To je aritmetički kalendar, sa predodređenom unutrašnjom strukturom, koja aproksimira astronomske cikluse. Uz to, jevrejski kalendar nije idealan, njegova srednja kalendarska godina kasni jedan dan u približno 230 godina. Tako se danas u blizu jednoj petini godina dešava da je Pesah drugi pun Mesec (aritmetički pun Mesec) posle prolećne ravnodnevice (umesto prvog) i to u svakoj 8, 11. i 19. godini 19-godišnjeg ciklusa (2005, 2008 i 2016. u ovom ciklusu) a od 2057. i u svakoj 3. godini tog ciklusa.
Problem je dakle u tome što se Milankovićevim astronomskim metodom pronalazi neki "idealan" pashalni pun Mesec, koji je uvek prvi pun Mesec posle ravnodnevice, dok je savremeni hebrejski kalendar aritmetički, sa nagomilanom greškom trajanja godine.
Usvajanje
Revidirani julijanski (Milankovićev) kalendar su prihvatile pravoslavne crkve i patrijaršije: carigradska, grčka, aleksandrijska, rumunska; nešto kasnije antiohijska, kiparska, poljska, bugarska (od 1963.) i ukrajinska (od 2023). Ove crkve su nazvane "novokalendarskim".
Odbacile su ga crkve: jerusalimska, ruska, srpska, gruzinska i grčki starokalendarci. Milanković je zabeležio da je Arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve septembra 1923. u Sremskim Karlovcima u principu usvojio novi kalendar, ali je sprovođenje odloženo za vreme "kada reformisani kalendar prihvate i primene i sve ostale pravoslavne crkve". To je, početkom februara 1924. potvrdio i ministar vera Vojislav Janjić, rekavši da je "pravoslavna crkva u načelu primila nov kalendar" a da on "priprema teren kod svih ostalih pravoslavnih crkava kako bi ga sve... uvele u isto vreme".[5] Međutim, jedan drugi izvor Arhivirano 2008-06-11 na Wayback Machine-u tvrdi da je srpski patrijarh Dimitrije 1924. poručio Vaseljenskoj patrijaršiji da se srpska crkva predomislila u vezi kalendara i da ostaje uz "kalendar Svetih otaca". Milanković je takođe ustvrdio da je ruska crkva 1923. prihvatila r.j.k. Do zabune je moglo doći zbog nesređenog stanja u toj crkvi izazvanog progonima i mešanjem sovjetske vlade.
Većina pravoslavnih crkvi je prihvatila Novi kalendar, ali je, zbog veličine ruske crkve, većina vernika ostala s tradicionalnim julijanskim kalendarom. Između dve strane je bilo mnogo jetke rasprave od promene, ponekad čak i nasilja, kao u Grčkoj.
Kritičari u promeni kalendara vide nepotrebnu novotariju pod uticajem zapadnog društva i da za promenu kalendara nisu dati čvrsti teološki razlozi, već samo društveni.
Pošto je julijanski kalendar implicitno priznat na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji u vezi računanja datuma Uskrsa, tvrdi se da je za njegovu promenu takođe potreban neki vaseljenski sabor. Usvajanjem novog kalendara je razbijeno jedinstvo crkve, čime je poništen smisao nikejskog sabora kojim je trebalo da se ispravi situacija: "na isti dan bi neki trebalo da poste dok drugi sede na gozbi".[6]
Liturgijske primedbe Novom kalendaru potiču od činjenice da su prilagođene proslave samo nepokretnih praznika, a pokretni, koji zavise od datuma Uskrsa i dalje zavise od starog julijanskog kalendara. Ovo remeti harmoniju i ravnotežu liturgijske godine.
Najveći problem je sa Petrovskim postom, pred praznik Svetih apostola Petra i Pavla (29. juna/12. jula) čiji je početak pokretan - odmah posle Duhovske sedmice (tzv. trapave sedmice [u kojoj se ne posti] posle praznika Duhovi) a završetak je 28. juna po julijanskom k. (11. jula po gregorijanskom). Pošto je praznik 13 dana ranije za novokalendarske crkve, to je i post 13 dana kraći a može se desiti da ga uopšte i ne bude - kada je pravoslavni Uskrs posle 20. aprila/3. maja[7]. Tako se dogodilo 2002., kada je pravoslavni uskrs bio 22. aprila/5. maja (u šestu nedelju posle jevrejske Pashe).
Zbog ostanka pri starom načinu računanja Uskrsa (koji po tome najranije može pasti 22. marta/4. aprila) onemogućeno je da na isti dan budu Blagovesti (25. marta) i Uskrs, što se naziva Kyrio-Pascha i obeležava se posebnim liturgijskim običajima.
Kao argumenti protiv kalendara su isticani mogućnost "pometnje" u crkvi - u Patrijaršiji SPC je tvrđeno 1924. da dosta Grka u Solunu prelazi u srpsku crkvu zbog kalendara; "Velika većina nepismenih" u narodu je navikla da raspoznaje pokretne praznike po menama meseca; pominjan je "paradoks" sa Petrovskim postom; tvrdilo se da je pravoslavni kongres usvojio kalendar podudaran katoličkom a ne Milankovićev predlog.[8]
Pored toga, neki kritičari Novog kalendara ukazuju na prednosti proslavljanja Hristovog rođenja odvojeno od sekularnog obeležavanja Božića
Pristalice reformisanog julijanskog kalendara mogu ukazati na neke pastoralne probleme rešene njegovim usvajanjem:
(1) Parohije koje slede tradicionalni julijanski kalendar su suočene sa problemom da bi trebalo da se pridržavaju Božićnog posta i tokom zapadnog Božića i Nove godine, kada će se njihove porodice i prijatelji verovatno gostiti i slaviti Novu godinu, često na zabavama, sa pićem, gurmanskom hranom itd. Ova situacija predstavlja očigledna iskušenja koja se neutralizuju usvajanjem Milankovićevog kalendara.
(2) Još jedan pastoralni problem je tendencija zapadnih medija da se svake godine usredsređuju na "ruski Božić" (7. januara po građanskom kalendaru) čak i tamo gde većina parohija sledi r.j.k. Naravno, oni to rade jer se tako prodaje više novina nego nekim člankom 25. decembra. Baš zbog ovoga, lokalni mediji vole da pravoslavci budu na starom julijanskom kalendaru. A to verovatno važi i za neke sveštenike među zapadnim hrišćanima, jer obeležavanje Božića 7. januara odvlači pažnju na etničku identifikaciju, umesto na njegov hrišćanski značaj.
Ovo zauzvrat pojačava utisak zapadne javnosti da se u središtu pravoslavne proslave Božića nalazi etnička identifikacija, želja za razlikovanjem, pa i da je usmerena na ono što mnogim Amerikancima izgleda kao šarmantan i staromodno dopadljiv običaj, ali takođe i anahrona i nenaučna a time i na kraju krajeva nerazumna praksa, čak nalik na neki kult. Za veliki broj Amerikanaca i Evropljana, pa i mnoge pravoslavce, ostajanje uz julijanski kalendar može izgledati kao raskorak sa kosmičkom realnošću i današnjim naučnim znanjem.
(3) Neki pravoslavci su možda sami nesvesno doprineli ojačavanju ovakvog utiska, nepoznavanjem sopstvene vere i posledičnom isključivom, ili preteranom, usmerenošću na kalendarsko pitanje: anegdotski je primećeno da neki Rusi ne mogu navesti nijednu razliku u verovanjima i praksi između svoje i vere zapadnih hrišćana, izuzev 13-dnevne razlike u kalendaru.
Protiv Milankovićevog kalendara je istaknut argument, da je julijanski kalendar implicitan u odlukama Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji (325.), što bi značilo da ga samo novi takav sabor može promeniti. Međutim, značajno je da nije bilo eksplicitne takve "odluke", ili bilo kakve odluke u vezi kalendara, već je jednostavno prihvaćen (ili uzet u obzir) tadašnji građanski kalendar, a kao takav se zadesio julijanski kalendar (odluka Nikejskog sabora se izričito bavila datumom Uskrsa). Na osnovu ovoga, branitelji Novog kalendara tvrde da nije bila, niti je potrebna danas, odluka Vaseljenskog sabora da se reformiše (a ne napusti) julijanski kalendar. Pored toga se dalje tvrdi da će revizijom Crkva slediti duh Nikeje pristajanjem uz (prilično precizan) građanski kalendar u svim bitnim crtama, a da bi u protivnom, propust u tome mogao biti viđen kao odstupanje od duha Prvog vaseljenskog sabora.
Na kraju se tvrdi da usvajanje Revidiranog julijanskog kalendara očigledno ne uključuje nikakvu promenu niti odstupanje od teoloških ili etičkih učenja pravoslavnog hrišćanstva, već se svodi na prostu administrativnu promenu. Ovlašćenje za takvu promenu u potpunosti imaju savremene, lokalne episkopske vlasti; upravo ovo i pretpostavljaju one crkve koje su prihvatile Novi kalendar.
Iz toga sledi da odgovornost za raskol u crkvama koje su prihvatile kalendar (a što protivnici kalendara smatraju opasnošću i nedostatkom kalendara) zapravo pripada onima koji su se zbog toga izdvojili iz crkve, a ne onima koji su ga prihvatili ili samom Novom kalendaru - mada će se većina složiti da su povremeni pokušaji da se prinudno sprovede njegovo korišćenje doprineli nejedinstvu.
Što se tiče primedbe da su stvoreni problemi time što su prilagođeni nepokretni praznici a ne i pokretni, koji zavise od Uskrsa, očigledan odgovor je da je kongres iz 1923. promenio i način računanja Uskrsa i da je do problema došlo zbog toga što je Novi kalendar primenjen parcijalno (za fiksne datume) i da problema ne bi bilo da su primenjene i korekcije za pokretne praznike.
Argument da je 25. decembar čisto sekularni događaj i da je time nepogodno vreme da pravoslavni hrišćani slave Hristovo rođenje, je jasno netačan, jer se proslava Hristovog rođenja 25. decembra među zapadnim hrišćanima (a danas i među mnogim pravoslavcima) očigledno odvija na mestima bogosluženja i uključuje himne, molitve, čitanja svetog pisma, verske drame, liturgijske koncerte i slično. Dalje se primećuje da ako u zapadnom svetu 25. decembar i jeste sekularni događaj, izgleda da to postaje i u pravoslavnim zemljama čije većinske crkve slede Stari kalendar. Npr. u Rusiji 7. januar nije više samo duhovni praznik za pravoslavce, već i državni praznik za sve građane Rusije, uključujući i ostale hrišćane, muslimane, budiste, agnostike, ateiste i druge. Takođe se može primetiti da je julijanski Božić bio čisto duhovni praznik zato što su starokalendarci ili bili pod komunističkom vlašću, pod kojom je njegova komercijalizacija bila nemoguća, ili u priličnoj manjini u zemljama u kojima žive. Druga brana komercijalizaciji julijanskog Božića je to što pre njega dolazi međunarodna Nova godina, tokom koje se isprazni većina "sekularnih" impulsa. To pokazuje da starokalendarski Božić nije sam po sebi duhovniji od novokalendarskog. Ostaje da se vidi kako će se stvari dalje razvijati
Verovatno najmoćniji argumenti branitelja Revidiranog julijanskog kalendara su oni koji se pozivaju na istinu (bez obzira na opadače tog kalendara koji tvrde da je 7. januara prava proslava Hristovog rođenja). Argumenti na osnovu istine uzimaju dva oblika: (1) Ako je kalendar sistem za računanje vremena zasnovan na kretanju nebeskih (astronomskih) tela—konkretno Sunca i Meseca -- i ako se preciznost razume kao jedan aspekt istine, onda bi kalendar tačniji u odnosu na kretanja tih tela trebalo smatrati istinitijim od onog koji je manje precizan. (2) Neki branitelji r.j.k. tvrde da je proslava, u bilo kom obliku ili načinu, dva praznika Hristovog rođenja u istoj liturgijskoj godini nemoguća, jer po veri ima samo jedna proslava tog praznika u godini. Na osnovu toga tvrde da oni koji bi da slave (ili koji smatraju da postoje) "sekularni" Božić 25. decembra i "verski" 7. januara, greše u odnosu na istinu da u godini postoji samo jedna proslava Rođenja.
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
