Јупитер
пета планета од Сунца и највећа у Сунчевом систему / From Wikipedia, the free encyclopedia
Јупитер (лат. ; грч. ; симбол: ♃) представља једну од 8 планета Сунчевог система[lower-alpha 1] и уједно најмасивније небеско тело у целом Сунчевом систему после Сунца. Са масом од око 1,8986×1027 kg и до 2,5 пута је масивнији од преосталих 7 планета заједно, односно његова маса чини нешто више од хиљадитог дела масе Сунца, или 317,8 Земљиних маса.
Јупитер | |
---|---|
Јупитер | |
Откриће | |
Датум открића | у антици |
Орбиталне карактеристике | |
Афел | 816,5208[1] × 106 |
Перихел | 740,5736 × 106 |
Велика полуоса | 778.547.200 км 5,204267 АЈ[1] × 106 |
Екцентрицитет | 0,048775 |
Сидерички период | 4.332,589 дана 11,8618 ЈГ 10.475,8 Јупитерових соларних дана[2] дана |
Синодички период | 398,88 дана дана |
Средња орбитална брзина | 13,07 |
Максимална орбитална брзина | 13,72 |
Минимална орбитална брзина | 12,44 |
Средња аномалија | 18,818° |
Инклинација | 1,305° ка еклиптици 6,09° ка Сунчевом екватору |
Лонгитуда узлазног чвора | 100,492° |
Аргумент перицентра | 275,066° |
Сидерички период ротације | 9,925[3] сати |
Природни сателит | 79 (закључно са 2017) |
Физичке карактеристике | |
Средњи полупречник | 69.911 ± 6 |
Екваторијални полупречник | 71.492 ± 4 |
Поларни полупречник | 66.854 ± 10 |
Елиптицитет | 0,06487 ± 0,00015 |
Маса | 1898,6 × 1024 |
Запремина | 1.431,3[4] × 1010 3 |
Густина | 1,326 |
Површинска гравитација | 24,79 |
Прва космичка брзина | 13,07 |
Друга космичка брзина | 59,5 |
Нагиб осе | 3,13° |
Албедо | 0,343 (Бонд) 0,52 (геом.) |
Привидна магнитуда | -1,6 до -2,94 |
Момент инерције | 0,254[5] |
Удаљеност | 628,76 × 106 |
Максимална удаљеност | 968,1 × 106 |
Минимална удаљеност | 588,5 × 106 |
Ректасцензија Северног пола | 17h52m14s |
Деклинација Северног пола | 64,496° |
Атмосфера | |
Атмосферски притисак | на површини од 20 до 200 [6] |
Састав ваздуха | 89,8±2,0% водоник 10,2±2,0% хелијум ~0,3% метан 0,026%амонијак ~0,003% водоник деутерид ~0,0006% етан ~0,0004% вода |
Пета је планета по удаљености од Сунца и припада групацији планета познатих као гасовити џинови (у литератури познате и као Планете Јупитеровог типа или Јовијанске планете), заједно са Сатурном, Ураном и Нептуном. Од Сунца је удаљен у просеку око 5,20 АЈ, односно око 778.330.000 км.
Са вредностима привидне магнитуде од −1,6 до −2,94 четврто је најсјајније небеско тело гледано са површине земље (после Сунца, Месеца и Венере).[7] Његово постојање утврдили су још древни астрономи античког периода, а име планете потиче од врховног староримског божанства Јупитера (старогрчки еквивалент је бог Зевс).
Као гасовити џин Јупитер је највећим делом изграђен од гасова и мањим делом од текућих елемената, са доминантним уделом водоника () и хелијума ().[8] У знатнијој мери у структури планете се налазе и метан (), амонијак (), водоник деутерид (), етан и вода (). Могуће је да има каменито језгро сачињено од тежих елемената који се налазе под великим притиском. Због гасовите грађе површина Јупитера није јасно дефинисана и на планети не постоје облици рељефа карактеристични за терестричке планете, а самим тим и густина планетарне масе је знатно мања у поређењу са истом групацијом планета. Тако је просечна густина Јупитера 1,326 гр/цм³, што је и до 4 пута мање у односу на густину Венере (5,243 гр/цм³) и Меркура (5,427 гр/цм³).
Због велике брзине ротације планета има елипсоидан облик и доста је спљоштена на половима, а испупчена на екватору. Разлика између екваторијалног (71.492±4 км) и поларног полупречника (66.854±10 км) је око 4.638 km.
Јупитер је планета са најдебљим слојем атмосфере међу свим планетама Сунчевог система, и његова атмосфера се пружа у висине до преко 5.000 km. Како планета нема чврсту подлогу доњом границом атмосфере се сматра тачка на којој атмосферски притисак има вредност од 10 бара (). Цела атмосфера је веома активна и турбулентна и карактеришу је веома јаки ветрови брзина и до 500 км/час. Најкарактеристичнија појава везана за атмосферу Јупитера је Велика црвена пега, гигантска олуја овалног облика чије постојање је утврђено још у XVII веку.
Попут Сатурна, и око Јупитера кружи читав систем планетарних честица које формирају планетарни прстен, а његово постојање утврдила је Насина сонда Војаџер 1 1979. године. Познато је и да Јупитер има веома јаку магнетосферу (од 0,42 до 1,4 ) која је и до 14 пута снажнија у поређењу са магнетосфером Земље.
Јупитер има 79 природних сателита (закључно са 2017. годином), а већина њих има димензије мање од 10 км у полупречнику и откривени су у главном после 1975. године. Четири највећа и најсјајнија месеца, позната и као „Галилејеви сателити“ (Ио, Европа, Ганимед и Калисто) видљиви су са Земље путем обичних телескопа, а открио их је Галилео Галилеј 1610. године. Највећи од њих, Ганимед има пречник већи од Меркура.
Јупитер је у неколико наврата истраживан од стране роботизованих свемирских летелица, почев од сонде Пионир 10 која је још 1972. прелетела крај Јупитера и послала прве податке о његовој магнетосфери, па до мисија Нови хоризонти и Јунона.