![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/c7/Saturn_during_Equinox.jpg/640px-Saturn_during_Equinox.jpg&w=640&q=50)
Сатурн
шеста планета Сунчевог система / From Wikipedia, the free encyclopedia
Сатурн је шеста планета у Сунчевом систему. Сатурн је удаљен 9,54 АЈ или 1.429.400.000 од Сунца, има пречник 120.536 (екватор) и масу 5,68 × 1026 .[11][12] Сатурн је по величини друга планета Сунчевог система након Јупитера.[13][14][15] Обиђе Сунце за 29,5 година на средњој удаљености 1,426 · 109 . Тело му је знатно спљоштено (екваторски пречник 120 536 , поларни пречник 108 728 ), тако да је најспљоштенији међу планетама. Маса му је 95 пута већа од Земљине. Једина је планета чија је густина мања од густине воде (690 ).
Сатурн ![]() | |
---|---|
![]() Сатурн | |
Орбиталне карактеристике | |
Афел | 1,514.50[1] × 106 |
Перихел | 1,352.55[1] × 106 |
Велика полуоса | 1,433.53 106 km 9.53707032 АЈ[1] × 106 |
Екцентрицитет | 0.05415060[1][2] |
Сидерички период | 10,759.22[1][3] дана |
Средња орбитална брзина | 9.69[1][4] |
Максимална орбитална брзина | 10.18[1] |
Минимална орбитална брзина | 9.09[1] |
Инклинација | 2.48446[1][5] |
Лонгитуда узлазног чвора | 113.71504[1] |
Сидерички период ротације | 10.656[1] сати |
Трајање дана | 10.656[1][6] сати |
Природни сателит | 62 |
Физичке карактеристике | |
Средњи полупречник | 58,232[1][7][lower-alpha 1] |
Екваторијални полупречник | 60,268[1][lower-alpha 1] |
Поларни полупречник | 54,364[1] |
Елиптицитет | 0.09796[1] |
Маса | 568.46[1] × 1024 |
Запремина | 82,713[1][8] × 1010 3 |
Густина | 687[1] |
Друга космичка брзина | 35.5[1] |
Албедо | 0.342 (Бонд) 0.47 (геом.)[1] |
Привидна магнитуда | -8.88[1] |
Соларна озраченост | 14.90[1] |
Tемпература црног тела | 81.1[1] K |
Момент инерције | 0.210[1][9] |
Удаљеност | 1277.42[1] × 106 |
Максимална удаљеност | 1658.5[1][10] × 106 |
Минимална удаљеност | 1195.5[1] × 106 |
Ректасцензија Северног пола | 40.5954 - 0.0577T[1] |
Деклинација Северног пола | 83.5380 - 0.0066T[1] |
Атмосфера |
Сатурн се састоји претежно од водоника и хелијума (једнак однос као код Јупитера).[16] Испод гасовите атмосфере простире се слој молекуларног водоника с нешто замрзнуте материје (у којој има трагова метана, амонијака и другог), затим слој металнога водоника, те средиште са стеновитом језгром. Температура је у средишту врло висока (12 000 K), па је то Сатурнов извор енергије упоредив с енергијом коју прима Сунчевим зрачењем; температуре облачнога слоја износи –130 °C, док би температура само због доприноса Сунчевог зрачења била –170 °C. У атмосфери се примећују светлији и тамнији облаци упоредни с екватором, мање истакнути него код Јупитера, јер се, због ниже температуре, стварају ближе средишту планете. Међу облацима се опажају вртлози, као Велика бела пега. Инфрацрвено зрачење открива топлији поларни вртлог, врућу пегу. Брзина ветра износи до 500 . У екваторском подручју планета се врти с периодом од 10 14 , а средиште се, према подацима прикупљенима помоћу радио таласа, врти с периодом од . Сатурн има пространо магнетно поље, чији је магнетни момент 600 пута већи од Земљиног, а магнетна индукција на површини износи око 50 . За разлику од Јупитера, оса вртње му је приметно нагнута. Око Сатурна забележено је 62 природна сателита, од којих је 7 заокружено деловањем властите гравитације (у стварности има их више од 150).[17][18] Неки од њих су (по удаљености од средишта планета): Пан, Атлас, Прометеј, Пандора, Епиметеј, Јан, Мимас, Енкелад, Тетида, Телесто, Калипсо, Диона, Хелена, Реја, Титан, Хиперион, Јапет, Феба.
Карактеристика Сатурна су прстенови који га опасују у 7 појасева, а сваки прстен носи слово абецеде од А до Ф. Размаци између појасева носе имена по астрономима који су их открили (Касини, Гверин, Хајгенс, Максвел, Енке). Као и Јупитер, Сатурн има много сателита. Осим сателита, у равнини Сатурновог екватора кружи огроман број сателитских честица, које чине концентричне прстене. Сатурнове прстене је први видео Кристијан Хајгенс 1655. Главни се део прстена, пречника 275 000 , дели на прстен А (спољашњи) и прстен Б (средњи), између којих је Касинијева пукотина, те прстен Ц (унутрашњи). Прстен Д налази се најближе планети, док се дале од главног дела налази танак прстен Ф (састављен од врпци), шири прстен Г и најшири Е, усред кога се креће природни сателит Енкелад. Дебљина главног дела прстена је 1 . Чине га углавном ледене и донекле стеновите честице, обим којих се креће од праха па до тела метарскога пречника. На облик и деловање прстена утичу сателити својом гравитацијом.
Сатурн одбија око 47% Сунчеве светлости (албедо 0,47). Сатурн се при просечној опозицији (када је најближи Земљи) види под углом од 20 лучних минута, а магнитуда му је у просеку 0,7 (у најбољим околностима: 0,43). Сатурн је један од најсветлијих објеката на небу (иза Сунца, Месеца, Јупитера и Венере) па је зато и познат од давнина. Мали телескоп је довољан да се запазе прстени. Сунчева расвета на Сатурну је око 100 пута мања него на Земљи. Равнотежна температура коју би имао због Сунчеве расвете, 90 К, нижа је од измерене просечне температуре, 95 - 105 , условљене властитим извором енергије. Сјај Сатурна мења се како се мења видљивост прстена. Сатурн су истраживале летилице Пионир 11 (1979), Војаџер 1 (1980), Војаџер 2 (1981), а вештачким сателитом постала је свемирска летелица Касини—Хајгенс, у јулу 2004.[19]
Сатурн је у римској митологији отац врховног бога Јупитера, док је у грчкој митологији познат као Кронос.