Магнетно поље
From Wikipedia, the free encyclopedia
Магнетно или магнетско поље је нарочито физичко стање у околини покретног наелектрисања које се видно манифестује у појави физичке силе која делује на наелектрисање унесено у такво поље. Магнетно поље је неизбежан пратилац и главни симптом постојања електричне струје и кретања електричног оптерећења уопште. Магнетно поље је нераскидиво повезано за свако кретање електрицитета, макроскопско и микроскопско. Ово важи и за кретање електрона у атомима као и за вртњу електрона око сопствене осе (спин).[1][2]
Магнетно поље је толико блиско повезано са појавом електричног поља да се говори о јединственом, електромагнетном пољу. У магнетном пољу делују магнетне силе које су један појавни облик сложене, дуалне, електромагнетне силе. Ово је описано Максвеловим једначинама.
Магнетно поље, као простор у коме се осећа дејство магнетне силе, је примећено још у античким временима око сталних магнета, а тек је у XIX веку откривена повезаност са електричном струјом. Ову везу је открио дански физичар Ерстед 1819. године приметивши да у близини проводника кроз који протиче електрична струја делује сила која помера иглу компаса. До тог момента су се магнетне особине објашњавале постојањем посебног магнетног флуида кога су садржавале феромагнетне супстанце, односно магнетним оптерећењима, на сличан начин као што постоје електрична оптерећења. Француски физичар Ампер је у експериментима између 1820 и 1825. године измерио однос између електричне струје и јачине магнетне силе.[3] Магнетном пољу је наставио Фарадеј, а коначно теоријско утемељење је у својим радовима поставио Максвел.
Магнетно поље је векторско поље: свака тачка поља може се описати вектором који може бити променљив у времену. Правац поља је једнак правцу уравнотеженог магнетног дипола (као на пример игла компаса) постављеног у пољу.