From Wikipedia, the free encyclopedia
Grčki epski ciklus ili kikličke epopeje (starogrčki: ) naziv je za skup drevnih starogrčkih epskih pesama koje su u neprekinutom krugu (κύκλος = krug)[1] izlagale mitske događaje od ženidbe Urana i Geje pa sve do smrti Odisejeve i ženidbe njegova dva sina, Telegona za Penelopu i Telemaha za Kirku. One su, dakle, izlagale događaje koji su se desili pre onih koji su obrađeni u Homerovoj Ilijadi, zatim ono što se dogodilo između događaja u Ilijadi i onih u Odiseji te, naposletku, ono što se dogodilo posle događaja obrađenih u Odiseji.[2] Ciklus je počinjao mitskim pričama o bogovima, obrađenim u Teogoniji i Titanomahiji, i nastavljao se legendama o Tebi i trojanskom ratu.[3] Da li je na početku stajala Hesiodova Teogonija[2] ili se radi o nekoj drugoj pesmi istoga naslova, nije moguće utvrditi.[3]
Od kikličkih su pesama sačuvani samo oskudni fragmenti, oko 120 stihova, no njihov je sadržaj poznat iz proznih sažetaka u Gramatičkoj hrestomatiji (Χρηστομάθεια γραμματική), u 4 knjige, koja je sačuvana delom u Fotijevoj Biblioteci, a delom u uvodu sholijama uz Ilijadu u rukopisu Venetus A. Te informacije dopunjuju podaci iz Pseudo-Apolodorove Biblioteke, kao i ilustracije na tzv. Ilijskim pločama s prizorima iz Ilijade i kikličkih epova. Međutim, ti podaci nisu sasvim pouzdani, budući da su kiklički epovi već bili izgubljeni u vreme kad su nastale Ilijske ploče i Pseudo-Apolodorova Biblioteka, koji su im sadržaj crpli iz drugih izvora i opsežnijih mitografskih izvora, sastavljenih ne samo na temelju samih epova, nego i horskih pesama i drama.[2]
Na početku epskog ciklusa stajale su teogonije (= priče o postanku bogova), kosmogonije (= priče o postanku sveta), titanomahije i slično.[4] Ranije je prevlađivalo mišljenje da je ciklus započinjao Hesiodovom Teogonijom (Θεογονία),[2] no u poslednje je vreme, na temelju poređenja s Pseudo-Apolodorovom Bibliotekom i orfičkih spisa, izneta teza da se radilo o nekoj teogoniji zasnovanoj na orfičkom predanju, ali prerađenoj i prilagođenoj.[3] Sledila je Titanomahija (Τιτανομαχία), koja se pripisivala Eumelu Korinćaninu ili Arktinu Milećaninu, a opevala je borbu olimpskih bogova s Titanima.[2]
Četiri pesme koje čine tebanski ciklus opevale su mitsku istoriju beotskog grada Tebe.
Pesme koje pripadaju trojanskom ciklusu obrađivale su događaje vezane za trojanski rat. Iako su sadržinski usko povezane sa ovim pesama, Ilijada i Odiseja se obično, strogo uzev, ne smatraju kikličkim epopejama, pa time ne ulaze ni u trojanski ciklus.[3]
Homerskom krugu epopeja tradicija pribraja i Zauzeće Ehalije, koje se pripisuje Kreofilu Samljaninu, a pevalo je o tome kako je Herakle osvojio grad Ehaliju i dobio lepu Ijolu, kćer kralja Eurita, zatim Fokajidu, koja se pripisivala Testoridu iz Fokejaninu, a ovaj ju je navodno, kao i Malu Ilijadu, dobio od Homera i objavio kao svoju, a za koju su neki ispitivači pretpostavili da je identična s Minijadom, koja se pripisivala Prodiku Fokejaninu, a opevala je možda Heraklovu pobedu nad Minijcima i zauzeće Orhomena, te, naposletku, Danajidu, čiji se autor ne spominje, a koja je obrađivala priču o Danajevim kćerima i kazni koju su trpele zbog ubistva svojih muževa, Egiptovih sinova.[15]
Do 5. veka pne. autorom pojedinih kikličkih epova smatrao se Homer,[2] da bi onda Herodot doveo u sumnju njegovo autorstvo.[19][20] Aristotel navodi Kiparsku pesmu, Malu Ilijadu i Razorenje Ilija, ali im ne spominje autora, već samo kaže "onaj koji je spevao Kiparsku pesmu i Malu Ilijadu (οἷον ὁ τὰ Κύπρια ποιήσας καὶ τὴν μικρὰν Ἰλιάδα),[21] premda su još ranije neki logografi, npr. Haron iz Lampsaka, spominjali njihove autore.[2] Nakon Aristotela češće se navode imena navodnih autora kikličkih pesama, no pouzdanost tih navoda dovodi u sumnju već i to što se jedna pesma često pripisivala različitim autorima, pa tako Atenej u Gozbi sofista kaže: "onaj koji je spevao Titanomahiju, bio on Eumel Korinćanin ili Arktin ili neko drugi" (ὁ τὴν Τιτανομαχίαν ποιήσας, εἴτ᾽ Εὔμηλός ἐστιν ὁ Κορίνθιος ἢ Ἀρκτῖνος ἢ ὅστις δήποτε);[22] isti pisac o autoru Kiparske pesme na više mesta govori s visokim stupnjem nesigurnosti: na jednom mestu govori o "pesniku Kiparske pesme, ko god on bio" (ὁ τῶν Κυπρίων ποιητής, ὅστις ἂν εἴη),[23] na drugom mestu o njenom autoru govori vrlo neodređeno i kaže: "onaj koji je sastavio Kiparsku pesmu, bio on neki Kipranin ili Stasin ili neki drugi kako god se zvao" (ὁ τὰ Κύπρια ποιήσας ἔπη, εἴτε Κύπριός τίς εστιν ἢ Στασῖνος ἢ ὅστις δήποτε χαίρει ὀνομαζόμενος),[24] a na trećem mestu navodi da je autor pesme ili Hegesija ili Stasin (Κύπρια Ἔπη πεποιηκὼς Ἡγησίας ἢ Στασῖνος) te dodaje da je Demodamant Halikarnašanin smatrao da je autor Kiparske pesme bio iz Halikarnasa.[25]
Na početku grčke književnosti stoje njena dva najveća epska pesnika, Homer i Hesiod, no oni nisu bili ni bez prethodnika ni bez savremenih takmaca ni bez podražavatelja.[26] Na postojanje ranije usmene predaje i živog epskog stvaralaštva u 8. veku pne. ukazuju stalne epske formule i epiteti ("brzonogi Ahilej" i sl.), prizori u Odiseji u kojima Femije i Demodok recituju pesme o slavnim delima junaka (κλέα ἀνδρῶν),[27] te Hesiodovo učešće na pesničkom nadmetanju u Halkidi.[28] Kad se u Odiseji kaže da je lađa Argo "svima poznata" (Ἀργὼ πᾶσι μέλουσα),[29] verovatno se aludira na neku poznatu obradu priče o Argonautima, a kratak sažetak mita o Edipu u istom epu[30] možda predstavlja reminiscenciju neke opsežnije pesme o toj temi.[28] Te su pesme izvodili profesionalni pevači, rapsodi, na pesničkim nadmetanjima koja su se održavala tokom raznih svetkovina i verovatno su bile poznate širokoj publici sve do duboko u 5. vek pne. Kikličkim su pesmama isprva verovatno nazivani svi drevni epovi, uključujući i Homerove, da bi se tek nakon Aristotela počela praviti razlika između epskog ciklusa i Homerove poezije.[28]
Mitovi obrađeni u epskom ciklusu većinom su bili vrlo drevni, kako se može zaključiti na temelju nekih aluzija u Ilijadi i Odiseji, npr. o odsustvu Kastora i Polideuka iz borbe pod Trojom,[31] koji su, međutim, u tom trenutku već mrtvi, kako je opisivala Kiparska pesma,[8] kao i o samom trojanskom konju,[32] koji je obrađen u Razorenju Ilija.[13] Ipak se sa sigurnošću može pretpostaviti da su mnoge kikličke epopeje sastavljene nakon Homerovih epova, verovatno u 7. i 6. veku pne.[3] Epovi su se međusobno razlikovali ne samo po vremenu nastanka, nego i po svom kvalitetu i književnoj vrednosti, no zbog oskudnosti sačuvanih fragmenata o tome je teško suditi.[33]
Jasper Griffin poredi kikličke epove s Ilijadom i Odisejom te pretpostavlja da su ove dve Homerove pesme opstale jednostavno zato što su bile bolje od ostalih, tj. zato što ih, u odnosu na druge, odlikuje veći stupanj koherentnosti, podrobnosti u detaljima i konzistentne ozbiljnosti te, s druge strane, manji stupanj fantastičnosti i romansiranosti.[34] Čini se, naime, da su kiklički pesnici naročito voleli unositi elemente senzacionalnosti u svoje pesme, kakvi su, na primer, motivi iz narodnih predanja kao što su neranjivost junaka (npr. Ajant u Etiopidi) ili predmeti koji poseduju neku magičnu moć (npr. Filoktetov luk u Maloj Ilijadi ili paladij u Razorenju Ilija), a jednaku su naklonost iskazivali i prema romantičnim detaljima, kao što je Ahilejev susret s Helenom u Kiparskoj pesmi (koji su udesile Tetida i Afrodita); takvi motivi ukazuju na ozračje koje se dosta razlikuje od surovog sveta Ilijade.[33]
Čini se da u kikličkim epopejama nije nedostajalo ni patosiranih i morbidnih epizoda, kakva su bila žrtvovanja Ifigenije u Kiparskoj pesmi i Poliksene u Razorenju Ilija, kao i da je bilo mnogo manje zadrške nego kod Homera u obradi priča koje su uključivale incest i ubistvo članova vlastite porodice.[33] Premda su se i takve priče mogle obraditi na dostojanstven i ozbiljan način, kako se vidi iz tragedija kao što su Agamemnon i Kralj Edip, izgleda da umetnički dar većine kikličkih pesnika nije bio na visini zadatka, pa su njihova dela već od 4. veka pne. ocenjena kao bezoblična, konvencionalna, repetitivna i ravnolinijska.[33] Miloš Đurić nalazi da su za kikličke epove bile karakteristične "čvrsta motivska zatvorenost" i "koncentrisanost velike radnje", čime su zaostajali za Ilijadom i Odisejom.[35] Temelj takve kritike postavio je još Aristotel, koji u svojoj Poetici piše o epskoj poeziji:
"Zato, kao što smo već jedared istakli, Homer se i u tome pravcu pokazuje kao bogodan pesnik iznad svih drugih što nije pokušao da opeva ni ceo trojanski rat, mada je imao početak i svršetak. Jer to bi postala suviše obimna i nepregledna pesma ili, kad bi se pesnik i ograničio da se drži mere u dužini, to bi bilo suviše zamršeno zbog šarene sadržine. Ali on je odvojio samo jedan deo, a druge mnoge događaje uzeo je kao episodije, na primer Nabrajanje galija i druge episodije kojima ukrašava svoju pesmu. Ostali epski pesnici opevaju jednoga čoveka i jedno vreme i jednu radnju, ali punu delova, kao što je to uradio pesnik Kiparske pesme i pesnik Male Ilijade. Zato se i može iz Ilijade i iz Odiseje uzeti gradivo samo za jednu tragediju ili najviše za dve, dok iz Kiparske pesme za mnoge, a iz Male Ilijade za više nego osam... Osim toga, epopeja treba da ima iste vrste kao i tragedija, tj. da bude ili prosta ili prepletena, ili da crta duševni život ili da bude puna patnji ili da ima iste delove, izuzevši muzičku kompoziciju i pozorišni aparat. Jer i epopeja treba da ima preokreta i prepoznavanja i bolnih događaja, a i da ima lepe misli i lepu dikciju. Svim tim poslužio se Homer prvi u punoj meri. Jer, on je svaku od svojih pesama prema tim pravilima sastavio: Ilijada je prosta i puna patnji, a Odiseja prepletena, jer se prepoznavanja nižu kroz celu pesmu, i crta duševni život; osim toga, dikcijom i mislima on je prevazišao sve druge epske pesnike".[36]
"Nakon Aristotela", kaže Rudolf Pfeiffer, "sve kikličke pesme smatrane su inferiornim u odnosu na dva Homerova epa, a to je svakako značilo konvencionalnim i često trivijalnim".[37] Međutim, trend zanemarivanja kikličkih epopeja možda je počeo još ranije, budući da već Platon u svim svojim delima od homerskih pesama citira jedino stihove iz Ilijade i Odiseje; no dotad su kikličke pesme već poslužile kao neiscrpni izvor građe za grčku tragediju, pa i liriku, ali i za likovne umetnosti.[33] Na primer, na Kipselovom kovčegu u Olimpiji i na Apolonovom prestolu u Amikli bila je predstavljena scena dvoboja Ahileja i Memnona iz Etiopide.[38] Iz kikličkih je epova inspiraciju često crpio i znameniti slikar Polignot iz 5. veka pne.: u riznici Kniđana u Delfima nalazila se njegova monumentalna slika s prikazom zauzeća Troje i odlaska Grka,[39] a u pinakoteci kod Propileja na atinskom Akropolju nalazile su se slike s predstavama Ahileja kod Likomeda na Skiru, Diomeda kako na Lemnu uzima Heraklov luk od Filokteta, Diomeda kako iz Troje iznosi Atenin kip, Oresta koji ubija Egista i Pilada koji ubija Nauplijeve sinove koji su pritekli Egistu u pomoć, kao i prizor žrtvovanja Poliksene.[40] Od predstava na grčkim vazama znamenita je scena na kojoj Ahilej ubija Pentesileju na atičkom crvenofiguralnim kiliksu iz 470–460. pne., a među drugim čestim motivima uzetim iz kikličkih pesama bili su Parisov sud na Idi i prvi susret Parisa i Helene u Sparti.[41]
Iz Kiparske pesme uzeta je građa za ove tragedije: Aleksandar (Sofokle, Euripid, Nikomah iz Aleksandrije), Ahejska skupština (Sofokle), Ifigenija u Aulidi (Eshil, Sofokle, Euripid), Kastor i Polideuk (Sofokle Mlađi, Patroklo iz Turija, Timesitej), Kikno (Eshil, Ahej iz Eretrije), Leukup (Kleofont), Palamed (Eshil, Sofokle, Euripid, Astidamant Mlađi), Pastiri (Sofokle), Poludeli Odisej (Sofokle), Protesilaj (Euripid), Skiranke (Sofokle, Euripid), Telef (Eshil, Euripid, Agaton, Moshion, Ijofont, Kleofont), Troil (Sofokle), Traženje Helene (Sofokle); od svih tih drama sačuvana je samo Euripidova Ifigenija u Aulidi.[42] Mala Ilijada poslužila je za tragedije: Spor oko oružja (Eshil i, u rimskoj književnosti, Marko Pakuvije), Ajant (Sofokle, Astidamant Mlađi, Teodekt, Karkin i, kod Rimljana, Livije Andronik u drami Ajant sa šibom, Kvint Enije, Lucije Akcije), Filoktet (Eshil, Sofokle, Euripid, Ahej iz Eretrije, Antifont, Filokle, Kleofont, Teodekt i, kod Rimljana, Lucije Akcije).[43] Građu je tragičarima dala i pesma Epigoni, npr. u Sofoklovoj izgubljenoj tragediji Epigoni, a njene je motive u horskoj lirici izlagao pesnik Stesihor.[41] Druge pesme iz tebanskog ciklusa poslužile su Sofoklu za njegove tragedije Kralj Edip, Edip na Kolonu i Antigonu (Edipodija),[44] odnosno Eshilu za tragediju Sedmorica protiv Tebe[45] i Euripidu za Feničanke (Tebaida).[46]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
