Аристотел
класични грчки филозоф, ученик Платона и оснивач западне филозофије / From Wikipedia, the free encyclopedia
Аристотел (грч. ; Стагира, 384. п. н. е. — 322. п. н. е.)[2] био је старогрчки филозоф и беседник, Платонов ученик и једна од најутицајнијих личности у историји европске мисли.[3][4][5][6]
Аристотел | |
---|---|
Пуно име | Аристотел[1] |
Датум рођења | 384. п. н. е. |
Место рођења | Стагира, |
Датум смрти | 322. п. н. е. |
Место смрти | Калкис, |
Епоха | Античка филозофија |
Школа филозофије | Перипатетичка школа Аристотелијанство |
Интересовања | физика, метафизика, поезија, театар, музика, реторика, политика, власт, етика, биологија, зоологија |
Идеје | Златна средина, разум, логика, страст |
Утицаји од | Платон, Сократ, Хераклит, Парменид, Демокрит |
Утицао на | Александар Велики, Авицена, Ибн Рушд, Мајмонид, Албертус Магнус, Тома Аквински, Дунс Скот, Клаудије Птолемеј, Коперник, Галилео Галилеј и највећи број јеврејских, хришћанских и исламских те западних филозофа, научника итд. |
Аристотел је био грчки филозоф и научник који је рођен македонском граду Стагира, Халкидики, на северној периферији класичне Грчке.[7] Његов отац, Никомах, је умро кад је Аристотел био дете, након чега је Проксенус од Атарнеуса постао његов старатељ. У својој осамнаестој години, пошао је на Платонову академију у Атини и остао је тамо до своје 37. године ( 347. п. н. е.). Његови рукописи покривају многе теме – укључујући физику, биологију, зоологију, метафизику, логику, етику, естетику, поетику, позориште, музику, реторику, лингвистику, политику и владу – и чине први свеобухватни систем западне филозофије. Убрзо након Платонове смрти, Аристотел је напустио Атину и, на захтев Филипа Македонског, подучавао је Александара Великог почевши од 343. п. н. е.[4] Према писању , „Аристотел је био први истински научник у историји ... [и] сваки научник му дугује.“[5]
Подучавање Александра Великог је пружило Аристотелу многе могућности и обиље материјала. Он је основао библиотеку у Лицеју која је помагала у продукцији многих од његових стотина књига. Чињеница да је Аристотел био Платонов ученик је допринела његовом раном гледишту платонизма, међутим након Платонове смрти, Аристотел се уронио у емпиријска изучавања и удаљио се од платонизма у корист емпиризма.[8] Он је веровао да сви људски концепти и сво њихово знање ултимативно базирани на перцепцији. Аристотелово гледиште на природне науке представља подлогу у основи многих његових радова.
Аристотелови погледи на физичке науке темељно је обликовало гледиште средњевековних учењака. Његов утицај досеже до ренесансе и није био систематски замењен до просветитељства и теорија као што је класична механика. Нека од Аристотелових зоолошких опажања, као што је (репродуктивна) рука октопуса, нису потврђена, нити оспорена до 19. века. Његови радови садрже најранију познату студију логике, која је инкорпорирана у касном 19. веку у модерну формалну логику.