Разум
способност свјесног давања смисла стварима, примјене логике и прилагођавања или оправдавања пракси, институција и вјеровања на основу нових или постојећих информација / From Wikipedia, the free encyclopedia
Разум је способност разборитог (логичког, критичког) мишљења, поимања и расуђивања.[1][2][3] Разум такође означава више когнитивне функције људског ума.[4] У психолошком смислу „разумски“ (рационални) доживљаји се често супротстављају „ирационалнима“ (нагонима, осећањима, тежњама). Разум је блиско повезан са таквим карактеристичним људским активностима као што су филозофија, наука, језик, математика и уметност, и обично се сматра изузетном способношћу коју поседују људи.[5] Разум се понекад назива и рационалност.[6]
Резонирање је повезано са чиновима размишљања и спознаје, и укључује употребу нечијег интелекта. Подручје логике проучава начине на које људи могу користити формално резоновање за стварање логички ваљаних аргумената.[7] Резоновање се може поделити на облике[8] логичког закључивања, као што су: дедуктивно закључивање, индуктивно закључивање и абдуктивно закључивање. Аристотел је направио разлику између логичког дискурзивног закључивања (правилан разум) и интуитивног закључивања,[9] у којем процес закључивања путем интуиције - колико год био валидан - може тежити ка личном и субјективно неразумном. У неким друштвеним и политичким окружењима логички и интуитивни начини закључивања могу се сукобити, док се у другим контекстима интуиција и формални разум сматрају комплементарним, а не контрадикторним.[10] На пример, у математици је интуиција често неопходна за креативне процесе укључене у долажење до формалног доказа, вероватно најтежег од формалних задатака резоновања.
Резонирање, попут навике или интуиције, један је од начина на који размишљање прелази с једне на сродну идеју. На пример, резоновање је начин на који рационални појединци схватају чулне информације из свог окружења или концептуализирају апстрактне дихотомије као што су узрок и последица, истина и лаж, или идеје у вези са појмовима добра или зла. Резоновање, као део извршног одлучивања, такође је блиско поистовећено са способношћу самосвесне промене, у смислу циљева, уверења, ставова, традиција и институција, те стога и са способношћу слободе и самоопредељења.[11]
За разлику од употребе „разума” као апстрактне именице, разлог је разматрање које објашњава или оправдава догађаје, појаве или понашање.[12] Разлози оправдавају одлуке, разлози подржавају објашњења природних појава; могу се дати разлози за објашњење поступака (понашања) појединаца.
Коришћење разума или закључивања такође се може јасније описати као пружање добрих или најбољих разлога. На пример, када се оцењује морална одлука, „морал је, у најмању руку, покушај да се властито понашање усмери разумом - то јест, учини оно што за то има најбоље разлоге“, а дајући једнаку [и непристрасну] тежину интересима свих оних на које утиче оно што се ради.”[13]