Клаудије Птолемеј
From Wikipedia, the free encyclopedia
Клаудије Птолемеј (2. век)[2] из Александрије, последњи од великих хеленских математичара, географа,[3][4] астронома, астролог и музички теоретичар. Вероватно рођен у Тебаиди у граду званом , а умро у Александрији. Он је сакупио целокупно дотадашње астрономско знање и објавио га у свом капиталном делу Велики зборник астрономије. Ово дело ће под називом Алмагест у Европу много векова касније донети Арапи.[5][6]
Клаудије Птолемеј | |
---|---|
Датум рођења | око 100.[2] |
Место рођења | Египат, Римско царство |
Датум смрти | c. 170 (старост 69–70)[2] |
Место смрти | Александрија, Египат, Римско царство |
Занимање |
У Зборнику Птоломеј је прихватио геоцентрични систем па је говорио је да су звезде закачене за небеску сферу, да се Земља налази у њеном центру, а да Сунце и планете (тзв. луталице) круже око Земље. Неравномерно кретање планета по небеском своду (јер оне праве петље, понекад иду „уназад") објаснио је кретањем по епициклима. Епицикл је кружница по којој се креће планета, а центар кружнице се креће око Земље. Геоцентрични систем ће бити одбачен у 16. и 17. веку у корист хелиоцентричног система након Коперникових, Кеплерових и Галилејевих открића.
Посебан допринос земљописној (географској) науци и картографској спознаји античкога света је дао делом Географска упутства (грч. Γεωγραφιϰὴ ὑφήγησις), којим је стекао глас светског учењака. Дело од 8 књига, укључујући и карте тада познатога света, није сачувано у изворнику већ у многим средњовековним преписима (препис Максима Плануда на латинском, Урбински препис или из 13. века). Координатна мрежа направљена је у коничној пројекцији с почетним меридијаном на Канарима. У осмој књизи налази се карта под насловом Пета карта Европе (лат. ) с врло темељитим приказом Илирика и Паноније (имена античких локалитета и њихове координате).
На подручју музике, Птолемеј је оставио тросвешчано дело О хармонији (грч. Ἁρμονιϰά), у којем је сабрано најпрегледније знање о античкој теорији музике. Састоји се од расправа о начелима хармоније и акустике, о теорији интервала и родова те о такозваном савршеном систему (грч. σύστημα τέλειον), о односима тонова и делова душе те небеских тела, те од описа мерних инструмената хеликона и монокорда. Птолемеј се залагао за двоструке критерије пресуде ваљаности музичких дела: разумске, с помоћу математичких прорачуна, и емпиријске, на темељу слуха.[7]