Царство Мали
From Wikipedia, the free encyclopedia
Царство Мали било је једно од најбогатијих средњовековних афричких краљевства.[2] Основао га је око 1235. године у западној Африци ратнички краљ Сундиата, а царство је је свој врхунац досегло у 14. веку у време владавине Сундиатина потомка с именом Манса Муса.[3] Богатство Малија потицало је од рудника злата и транссахарске трговине, што је допринело доминацији овог царства над околним народима, као што су Сонгаји. У 15. веку Сонгаји су почели да нападају ослабљено царство и успели су да га освоје. Највећи део записа о царству Мали потиче од северноафричког арапског историчара Ибн Халдуна из 14. века, мароканског путописца Ибн Баруте из 14. века и мароканског путописца Леа Африкануса из 16. века. Други значајан извор информација је мандиншка орална традиција, кроз приповедаче познате као гриоти.[4]
Manden Kurufaba[1] Царство Мали | |||
---|---|---|---|
Царство Мали 1350. године | |||
Географија | |||
Престоница | Ниани | ||
Облик државе | апсолутна монархија | ||
Историја | |||
Постојање | |||
— Оснивање | око 1230. | ||
— Укидање | око 1600. | ||
Догађаји | |||
— стварање државе | око 1230. | ||
— главни град премештен из Нианија у Кангабу | 1559. | ||
— држава се распада, међусобно су ју поделили цареви синови | око 1600. | ||
Географске и друге карактеристике | |||
Валута | злато | ||
Земље претходнице и наследнице Малија | |||
Претходнице: | Наследнице: | ||
Царство Гана | Сонгај Џолоф Кабу Велики Фуло |
Царство је започело као мало краљевство Мандинка на горњем делу реке Нигер, у подручју центрираном око града Ниани (како се и царство назива у мандиншком). Током 11. и 12. века оно је почело да се развија као царство након опадања моћи Ганског царства на северу. Током тог периода су трговинске руте прешле су на југ према савани, стимулишући раст државе. Рана историја царства Мали (пре 13. века) није потпуно разјашњена, пошто постоје противречни и непрецизни подаци од стране арапских хроничара и оралних традициониста. Сундиата Кејта (c. 1214–c. 1255) је први владар о коме постоје предизне записане информације (од Ибн Халдуна). Сундиата Кејта је био ратник-принц из династије Кејта који је био позван да ослободи Мали народ од владара Сосо царства, Сумангуру Кванте. Освајање Сосоа око 1235. године дало је царству Мали приступ транссахарским трговачким рутама. Након смрти Сундиата Кејта око c. 1255, краљеви Малија су називани по титули манса.[4]
Сундиатин син Манса Ули је извршио хаџилук до Меке током владавине Мамлучког султана Бајбарса (на власти у периоду 1260–1277). Након серије узурпација на трон Малија је 1285. године дошао Сакоура, бивши краљевски дворски слуга, поставши цар и он је био један од најмоћнијих владара који је знатно проширио територију царства. Он је направио ходочашће до Меке током владавине Мамлучког султана ан-Насира Мухамеда (1298–1308). На повратку је преминуо, те су трон преузели наследници Сундиата Кејта. Након владавине још три цара, Муса Кејта је постао цар око 1312. Муса је направио познато ходочашће до Меке од 1324 до 1326. Његови великодушни поклони Мамлучком Египту и његово трошење злата проузроковали су да вредност злата опадне, чиме је порасла његове слава изван Малија. Године 1337. њега је наследио његов син Маган , кога је 1341. срушио с власти његов ујак Сулејман. Током Сулејманове владавине је Ибн Батута посетио Мали.[5]
Након овог периода, започео је период слабих царева, конфликата и разједињености у Малију. Ибн Халдун је умро 1406, и након његове смрти није више било континуираних записа од догађајима у царству Мали. Познато је од Тарих ал-Судана да је Мали још увек био повећа држава у 15. веку. Млетачки истраживач Алвизе Кадамосто и португалски трговци су потврдили да је народ Гамбије још увек био подвргнут манси Малија.[6] Након Лео Африканусове посете почетком 16. века, његови описи територијалног домена Малија показали да је то још увек било краљевство знатне величине. Међутим, од 1507, суседне државе као што су Диара, Велики Фуло и Сонгајско царство су еродирале екстремне територије Малија. Године 1542 Сонгаји су упали у престоницу Ниани, али нису успели да покоре царство. Током 17. века, царство Мали се суочило са упадима из царства Бамана. Након неуспешних покушаја Манса Мама Махана да покори Бамане, године 1670 Бамани су опљачкали и спалили Ниани, и царство Мали се брзо распало и престало да постоји. Оно је било замењено независним племенским савезима. Кејти су се повукли у град Кангаба, где су постали провинцијални шефови.[7]