Римско царство
уобичајени назив за римску државу после реформи које је спровео Октавијан Август у последње три деценије првог века п. н. е. / From Wikipedia, the free encyclopedia
Римско царство[lower-alpha 5] била је пострепубликанска држава старог Рима и генерално се подразумијева да означава период и територију којим су владали Римљани након претпоставке искључиве владавине Октавијана под Принципатом 31. године. п. н. е. Обухватало је територију у Европи, сјеверној Африци и западној Азији, а којом су владали цареви. Пад Западног римског царства 476. уобичајено означава крај класичне антике и почетак средњег вијека.
Римско царство (латински) (латински) (старогрчки) | |||
---|---|---|---|
Римско царство 117. н. е. у свом највећем обиму, у вријеме Трајанове смрти. | |||
Географија | |||
Престоница | Рим (27. п. н. е. — 330. н. е.)[lower-alpha 2] Константинопољ (330—1453)[lower-alpha 3] | ||
Друштво | |||
Службени језик | латински и грчки регионални језици | ||
Религија | Политеизам вођен царским култом (до 380. н. е.) Никејско хришћанство (званично од 380. н. е.) | ||
Политика | |||
Облик државе | Полуизборна апсолутна монархија (дефакто) | ||
— Цар | (списак) | ||
Историја | |||
Историјско доба | класична антика — касни средњи вијек | ||
— Оснивање | 27. п. н. е. | ||
— Укидање | 395. н. е. (уједињено)[14][15] | ||
Догађаји | |||
— Западно римско царство | 395. н. е. — 476/480. н. е. | ||
— Источно римско царство | 395. н. е. — 1453. н. е. | ||
Географске и друге карактеристике | |||
Површина | |||
— укупно | 2.750.000 км2 (25. п. н. е.)[16] 5.00.000 км2 (117. н. е.)[16][17] 3.400.000 км2 (390. н. е.)[16] ² | ||
Становништво | 56.800.000 (25. п. н. е.)[18] | ||
Валута | Сестерциј,[lower-alpha 4] ауреус, солид, номизма | ||
Земље претходнице и наследнице Римског царства | |||
Претходнице: | Наследнице: | ||
Римска република | Западно римско царство | ||
Источно римско царство |
Рим је проширио своју власт на већи дио Средоземља и шире, али је озбиљно дестабилизован у грађанским ратовима и политичким сукобима који су кулминирали побједом Октавијана над Марком Антонијем и Клеопатром у бици код Акцијума 31. п. н. е. и каснијим освајањем Птоломејског краљевства у Египту. Римски сенат је 27. п. н. е. додијелио Октавијану свеобухватну власт () и нову титулу августа, означавајући његово приступање као првог римског цара монархије са Римом као једином пријестоницом. Огромне римске територије биле су организоване у сенаторске и царске провинције.
Прва два вијека Царства доживјела су период невиђене стабилности и просперитета познат као („Римски мир”). Рим је достигао своје највеће територијално пространство под Трајаном (98—117 н. е.); под Комодом (180—192) почео је период све веће невоље и опадања. У 3. вијеку, Царство је доживјело кризу која је угрозила његово постојање, пошто су се Галско и Палмирско царство отцијепила од римске државе, а низ кратковјечних царева водио је Царство. Поново је уједињено под Аурелијаном (в. 270—275). Диоклецијан је 286. успоставио два различита царска двора на грчком Истоку и латинском Западу; хришћани су дошли на власт у 4. вијеку након Миланског едикта. Царско сједиште премјештено је из Рима у Византион 330, преименован у Константинопољ по Константину Великом. Период Сеоба народа, који је укључивао велике инвазије Германа и Атилиних Хуна, довео је до пропадања Западног римског царства. Падом Равене у руке германских Херула и свргавањем Ромула Августа 476. од стране Одоакра, Западно римско царство је коначно пало. Источно римско царство је опстало још један миленијум са Константинопољем као једином пријестоницом, све до пада града 1453. године.[lower-alpha 6]
Због обима и издржљивости Царства, његове институције и култура имале су трајан утицај на развој језика, религије, умјетности, архитектуре, књижевности, филозофије, права и облика владавине на њеним територијама. Латински је еволуирао у романске језике, док је средњовјековни грчки постао језик Истока. Усвајање хришћанства од стране Царства довело је до образовања средњовјековног хришћанства. Римска и грчка умјетност имале су дубок утицај на италијанску ренесансу. Римска архитектонска традиција послужила је као основа за романичку, ренесансну и неокласичну архитектуру и утицала је на исламску архитектуру. Поновно откривање класичне науке и технологије (које су чиниле основу за исламску науку) у средњовјековној Европи довело је до научне ренесансе и научне револуције. Многи савремени правни системи, као што је Наполеонов кодекс, потичу из римског права, док су римске републичке институције утицале на италијанске градове-државе републике средњовековног периода, ране Сједињене Државе и савремене демократске републике.