Државна црква Римског царства
From Wikipedia, the free encyclopedia
Државна црква Римског царства представља цркву коју су одобрили римски цареви након што је Теодосије I издао Солунски едикт 380,[1] којим је призната католичност[lower-alpha 1] никејских хришћана у Великој цркви као државне религије Римског царства.[3][4] Већина историчара Никејску цркву повезује са царевима на различите начине: као католичку цркву, православну цркву, царску цркву, царску римску цркву или византијску цркву, иако се неки од тих израза користе и за шире заједнице изван Римског царства.[5] Православна црква, Древноисточна црква и Католичка црква тврде да представљају континуитет Никејске цркве којој је Теодосије додијелио признање, али не сматрају да је она творевина Римског царства.
Раније у 4. вијеку, након Диоклецијанових прогона (303—313) и донастичке контровезе која је настала као посљедица, Константин Велики је сазвао епископске саборе да дефинишу ортодоксну хришћанску вјеру и прошире раније хришћанске саборе. Низ васељенских сабора које су сазивали узастопни римски цареви састали су се током 4. и 5. вијека, али је хришћанство наставило да трпи расцјепе и расколе око теолошких и христолошких доктрина аријанства, несторијанства и миафизиства. У 5. вијеку Западно римско царство пропада као политички субјекат; освајачи су опљачкали Рим 410. и 455, а Одоакар, аријски варварски војсковођа, приморао је Ромула Августула, посљедњег номиналног западног цара, да абдицира 476. године. Међутим, осим горе наведених раскола, црква као институција била је у заједништву, можда и без напетости, између Истока и Запада. У 6. вијеку византијска војска под царем Јустинијаном I повратила је Италију и друге регије западног Средоземља. Византија је убрзо изгубила већину ових територија, али је задржала Рим, као дио Равенског егзархата, до 751, период у црквеној историји познат као византијско папство. Рана муслиманска освајања од 7. до 9. вијека започела су поступак претварања хришћанског свијета на Леванту, Блиском истоку, сјеверној Африци, регијама јужне Италије и Пиринејског полуострва у исламски, строго ограничавајући досег и Византије и њене цркве. Хришћанска мисионарска дјелатност усмјерена из пријестонице Константинопоља (Цариграда) није довела до трајног проширења формалне везе између цркве и византијско цара, будући да су подручја изван политичке и војне контроле Византије успоставила засебне цркве, као нпр. Бугарска 919. године.
Јустинијан I, који је постао цар 527, признао је патријархе Рима, Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима као врховне власти у халкидонском црквеном устројству (пентархија). Међутим, Јустинијан је задржао „право и дужност да својим законима регулише најситније детаље богослужења и дисциплине, као и да диктира теолошка мишљења којих ће се држати у Цркви”.[6][7]
У Јустинијаново вријеме, хришћанска црква није била у потпуности под царевом контролом чак ни на истоку: Древноисточне цркве су се отцијепиле, одбациле Халкидонски сабор 451, а присталице царске цркве назвали су „мелкитима”, од сиријске ријечи („царски”).[8][9] У западној Европи, хришћанство је углавном било подређено законима и обичајима народа које нису били одани цару у Цариграду.[10] Док су папе источног поријекла која је цар именовао или их је барем потврдио и даље биле лојалне њему као свом политичком господару, одбијали су да прихвате његову власти у вјерским питањима[11] или његов ауторитет током сабора, као што је било на Хијеријском сабору 754. које су сазвале царске власти. Папа Гргур III (731—741) био је посљедњи римски епископ који је затражио од византијског цара да потврди његов избор.[12] Када је папа Лав III крунисао Карла Великог 25. децембра 800. за „цара Римљана”, политички раскол између Истока и Запада постао је неопозив. Духовно, халкидонско хришћанство опстало је, барем у теорији, као јединствена цјелина све до Великог раскола и његове формалне подјеле међусобном екскомуникацијом Рима и Цариграда 1054. године. Царство је коначно пропало након што су муслимански Османски Турци освојили Цариград 1453. године.[13]
Брисање граница царства од стране Германа и избијање мисионарске дјелатности међу тим народима, који нису имали непосредне везе с царством, и међу пиктским и келтским народима који никада нису били дио Римског царства, подстицала је идеја опште цркве без повезивања са одређеном државом.[14] Као супротност, „у источноримском или византијском погледу, када је Римско царство постало хришћанско, постигнут је савршени свјетски поредак који је Бог желио: једно суверено саборно царство, а са њим је и једна саборна црква”;[15] а црква се, све до краха Византије 1453, психолошки спојила с царством до те мјере да је за епископе било незамисливо никејско хришћанство без цара.[16]
Насљеђе идеје саборне цркве наставља се у данашњој Православној цркви, Католичкој цркви, Древноисточној цркви и Цркви Истока. Многе друге цркве, као што је Англиканска заједница, тврде да насљеђују ову саборну цркву.