![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/6/60/35._Portrait_of_Wittgenstein.jpg/640px-35._Portrait_of_Wittgenstein.jpg&w=640&q=50)
Лудвиг Витгенштајн
From Wikipedia, the free encyclopedia
Лудвиг Витгенштајн ( [1]; Беч, 26. априла 1889 — Кембриџ, 29. априла 1951) био је аустријско-британски филозоф пореклом из Аустрије[2] који је првенствено радио у пољима логике, математичке филозофије, филозофије духа, и филозофије језика.[3]. Многи га сматрају једним од најупечатљивијих и најхаризматичнијих филозофа у 20. веку уопште. Од 1929 до 1947, Витгенштајн је предавао на универзитету у Кембриџу.[4] Током свог живота он је објавио само једну танку књигу, Логичко-филозофски трактат са 75 страница (1921), један чланак, једну књигу прегледа и дечији речник.[5][6] Његови обимни рукописи су уређени и објављени постхумно. Филозофијска истраживања су објављена као књига 1953, и од тада су његови радови препознати као једно од најважнијих дела филозофије у 20. веку.[7][8] Његов наставник, Бертранд Расел, описао је Витгенштајна као „најсавршенији пример генија кога је икада познавао као што се традиционално схвата; страствен, дубоко интензиван и доминантан”.[9]
Лудвиг Витгенштајн | |
---|---|
![]() Портрет Витгенштајна на додели стипендије на Тринити Колеџу у Кембриџ, 1929 | |
Пуно име | Лудвиг Витгенштајн |
Датум рођења | (1889-04-26)26. април 1889. |
Место рођења | Беч, Аустроугарска |
Датум смрти | 29. април 1951.(1951-04-29) (62 год.) |
Место смрти | Кембриџ, Уједињено Краљевство |
Образовање | Тринити колеџ, Технички универзитет у Берлину, Викторијански универзитет у Манчестеру |
Епоха | Филозофија XX века |
Регија | Западна филозофија |
Школа филозофије | Аналитичка филозофија |
Интересовања | Метафизика, Епистемологија, Логика, Филозофија језика, Филозофија математике |
Идеје | Структура реалности одређује структуру језика (први период) |
Утицаји од | Бертранд Расел, Серен Киркегор, Готлоб Фреге |
Потпис | ![]() |
Званични веб-сајт | |
Родио се у Бечу, у веома богатој и образованој породици[2] јеврејског порекла. Као студент, отишао је у Енглеску у Кембриџ, где је био један од студената филозофа Бертрана Расела и његов сарадник на питањима логике и математике. Вратио се у Аустрију уочи почетка Првог светског рата, да би поново отишао у Енглеску 1929. године.[2] Иако је провео већи део свог професионалног живота у Енглеској, Витгенштајн никада није потпуно изгубио контакте са својим аустријским коренима. Дело које је створио је јединствена комбинација англосаксонске филозофске традиције и традиције континенталне Европе. Његову филозофску мисао прати дубоки скептицизам према филозофији, иако је очувао уверење да постоје неке веома битне ствари које треба сачувати из традиције. У Плавој свесци (1958), дефинише своје дело као „наслеђе теме која је била позната под именом филозофија“.
Он је наследио богатство свог оца 1913. У почетку је донирао део поседа уметницима и писцима, а потом, у периоду тешке личне депресије након Првог светског рата, он је сво своје богатство дао својој браћи и сестрама.[10][11][12] Три његова брата су извршила самоубиство, а и Лудвиг је такође размишљао о томе.[13][14] Он је напуштао академију неколико пута — служећи као официр на фронту током Првог светског рата, где је више пута одликован за храброст; предавао је по школама у удаљеним аустријским селима где је наишао на контроверзу због ударања деце када би погрешила у математици; и радећи као болничар током Другог светског рата у Лондону где је говорио пацијентима да не узимају лекове који су им прописани. У великој мери је успевао да задржи у тајности чињеницу да је био један од најпознатијих светских филозофа.[15][16] Он је описивао филозофију као „једини рад који ми даје реално задовољство”.[17]
Његова филозофија се често дели у рани период, током кога је на пример написао Трактатус, и каснији период, артикулисан у Филозофским истраживањима. Током раног периода Витгенштајн се бавио логичким односима између пропозиција и речи, и сматрао је да се путем пружања логичког прегледа који је у основи овог односа, могу решити сви филозофски проблеми. У каснијем периоду Витгенштајн је одбацио многе од својих претпоставки из Трактатуса, тврдећи да се значење речи најбоље схвата као њихова употреба у датом језичком контексту.[18]
Један преглед међу предавачима америчких универзитета и колеџа рангирао је Истраживања као најважнију књигу филозофије 20. века, која се издваја као „једно укрштено ремекдело у филозофији 20. века, које додирује различите специјализације и филозофске оријентације”.[19][20] Истраживања су исто тако рангирана на 54. месту списка најутицајнијих радова 20. века у когнитивној науци коју је припремио Центар за когнитивне науке универзитета Минесоте.[21] Међутим, по речима његовог пријатеља Георга Хенрика фон Рајта, он је сматрао да су „његове идеје су углавном погрешно схваћене и изобличене чак и од стране оних који су истицали да су његови ученици. Он је сумњао да ће га боље разумети у будућности. Једном је рекао да се осећао као да пише за људе који би другачије размишљали, дисали другачији ваздух живота, од оног данашњих људи.”[22]