Филозофија духа
From Wikipedia, the free encyclopedia
Филозофија духа (или филозофија ума) је грана филозофије, коју чине: филозофија психологије, филозофска психологија и такође, дио метафизике, који се бави природом менталних феномена и начин на који се исти уклапају у каузалну структуру стварности.[2] Филозофија психологије, као грана филозофије науке, испитује оно што каже психологија о природи психолошких феномена, испитује одређене дијелове теоретске психологије, испитује кориштене моделе, понуђена објашњења и законе на којима се исти базирају, и на крају, испитује на који начин се психологија уклапа са природним и друштвеним наукама. Филозофска психологија, истражује популарну психологију, групу концепција о ономе “разумном”, односно протонаучне концепције о менталним феноменима. Ова истраживања покушавају артикулисати и дефинисати концепције, које се налазе у популарној психологији, као што су: концептуализација, меморија, перцепција, чулни надражаји (осјећаји), свијест, вјеровања, жеља, интенције (намјере), размишљање, акција и остале менталне феномене. Проблем дух-тијело, централни метафизички проблем филозофије ума, је проблем у којем се разматра, да ли су ментални феномени физички феномени, и у супротном, какав је њихов однос са физичким феноменима. Други метафизички проблеми филозофије ума су: проблем слободе воље, проблем личног идентитета и проблем о томе, како су могући, ако јесу, ирационални феномени, као што је акразија и самозаваравање.
Дуализам и монизам две су главне школе мисли које покушавају да реше проблем ума и тела. Дуализам је стајалиште које тврди да су ум и тело на неки категоријски начин одвојени једно од другога. Може се пратити од Платона,[3] Аристотела[4][5][6] te Санкја и Јога школе хиндуистичке филозофије,[7] али најпрецизније ју је формулирао Рене Декарт у 17. веку.[8] Дуалисти субстанција тврде да је ум независна постојећа супстанца, док дуалисти својстава кажу да је ум група независних својстава која произлазе из мозга и не могу се редуковати на њега, али није дистинктивна супстанција.[9]
Монизам је позиција да ум и тело нису онтолошки различите врсте ентитета. Ту је перспективу први пут предложио у западној филозофији Парменид у 5. веку п. н. е. и била је касније усвојена код рационалиста попут Баруха Спинозе.[10] Физикалисти тврде да постоје само ентитети постулирани физичком теоријом, и да ће ум бити евентуално објашњен тим ентитетима након што се физичка теорија довољно развије. Идеалисти заговарају да је ум све што постоји и да је спољни свет или сам менталан или илузија створена од самога ума. Неутрални монисти се приклањају стајалишту да постоји нека друга, неутрална супстанција, те да су и материја и ум својства те непознате супстанције. Уобичајени монизми 20. и 21. стољећа су варијације физикализма: у те перспективе спадају бихевиоризам, теорија различног идентитета, аномалијски монизам и функционализам.[11]
Многи модерни филозофи ума усвајају редуктивну или нередуктивну физикалистичку позицију, тврдећи у различитим погледима да је ум нешто што није одвојено од тела.[11] Ти су приступи изразито утицајни у наукама, посебно у подручјима социобиологије, рачунарства, еволуцијске психологије и различитих неуронаука.[12][13][14][15] Остале филозофије, пак, заступају нефизичку позицију, која ставља у питање идеју да је ум чиста физичка творевина. Редуктивни физикалисти заговарају да ће сва ментална стања и својства бити објашњена научним увидом у физиолошке процесе и стања.[16][17][18] Нередуктивни физикалисти тврде да, иако је мозак све што је у односу с умом, предикати и речник кориштен у менталним описима и објашњењима су незамењиви, те се не могу редуковати на језик и објашњења нижег нивоа физикалних знаности.[19][20] Континуирани напредак у неуронауци је помогао да рашчисти неке недоумице и питања, и њезини налази снажно подржавају тврдње физикалиста.[21] Ипак оне су далеко од тога да буду решене, и модерни филозофи ума настављају да истражују како субјективни квалитети и интенционалност менталних стања и својстава могу бити објашњена у натуралистичким терминима.[22][23]