Историја Бугарске
From Wikipedia, the free encyclopedia
Историја Бугарске у ужем смислу речи почиње у 7. веку када су у првој половини 681. полуномадски Протобугари прешли Дунав и започели насељавање крајева између реке и планине Балкан. Територија коју су Протобугари запосели већ су насељавала словенска племена, а главну политичку силу у региону представљало је Византијско царство. Током 8. и у првој половини 9. века Византија је морала да води сталне ратове са Бугарима. Прилике су се донекле стабилизовале након 864. када су Византинци натерали бугарског кнеза Бориса I Михаила да прими хришћанство при чему је нова вера поспешила стапање Протобугара и Словена и рађање културе и писмености на старословенском језику. Његов син Симеон Велики водио је неколико успешних ратова против Византија и суседних народа и 913. узима царску титулу. Међутим, после Симеонове смрти 927. његово пространо царство се распада, док са друге стране византијски притисак расте тако да центар Симеонове државе осваја цар Јован I Цимискије 971. године. Традиције овог Првог бугарског царства су опстале на територији данашње Северне Македоније захваљујући устанку Самуила и његове браће, али 1018. и Византија покорава и ово царство чиме се завршава прва фаза државности Бугарске.
После низа неуспешних устанака против византијске власти током 11. века, власт над крајевима између Дунава и Балкана преузимају браћа Петар и Асен 1185. године након успешне побуне. Тиме су ударени темељи Другог бугарског царства са политичким и црквеним средиштем у Трнову. У време Петровог и Асеновог брата Калојана (1197—1207) и његовог даљег рођака Јована Асена II (1218—1241) царство достиже свој територијални врхинац кроз сталну борбу са византијском Епирском деспотовином и крсташким Латинским царством. После 1242. Друга царство постепено слаби услед јачања и осамостаљивања обласних господара и успостављања у јужноруским степама Златне хорде, једног од монголских каната, који намеће бугарским царевима данак и вазалске обавезе. Почетком 14. века Друго бугарско царство се ослобађа притиска Монгола, али улази у конфликт са све јачом Србијом Немањића који се разрешава у српску корист битком код Велбужда 1330. године. Стабилност Бугарском царству ипак доноси долазак на престо Ивана Александра (1331—1371) који удаје своју сестру Јелену за српског краља Стефана Душана и склапа мир са Србијом. Ипак, после заузећа Једрена 1366. Бугарској, као и осталим балканским државама, прети експанзија Турака Османлија. Иван Александар на самрти дели државу својим синовима тако да се од тада може говорити о две мање државе, царствима само по имену, Трновском и Видинском. Трновско царство су Османлије заузеле 1395. године, а последње остатке Видинског царства 1422. чиме је практично окончана средњовековна историја Бугарске.
Историја модерне Бугарске почиње покретима за национални препород од краја 18. века. Ипак, стратешка важност Бугарске, која се налазила у залеђу османске престонице Истанбула, одложили су националну еманципацију. Најзад, 1870. бугарска црква постаје егзархија тј добија аутономију у односу на Цариградску патријаршију, којом је доминирао грчки елемент. У априлу 1876, у време Велике источне кризе, Априлски устанак са центром у Пловдиву изазива тешка страдања бугарског цивилног становништва што скреће пажњу европске јавности на прилике у османској Румелији. Након Руско-турског рата (1877—1878) и Берлинског конгреса Бугарска између Дунава и Балкана постаје аутономна кнежевина, док крајеви јужно од планине Балкан постају аутономна провинција Источна Румелија. Пловдивским превратом 1885, и поред отпора Србије, долази до уједињења Бугарске и Источне Румелије. Након Младотурске револуције 1908. Бугарска проглашава независност и постаје међународно призната краљевина, иако Фердинанд I Сакскобургготски у складу са средњовековном традицијом носи титулу цара (одатле и назив Треће бугарско царство). Као и суседне балканске државе и Бугарска је сматрала да има право на проширење на рачун османских територија у Европи. Заједно са Грчком, Србијом и Црном Гором Бугарска је успешно водила 1912. Први Балкански рат, али је задобијене територије изгубила када је покренула Други Балкански рат у коме су се бившим бугарским савезницима придружиле и Турска и Румунија. У Првом светском рату Бугарска се од 1915. придружила Централним силама, али је после пробоја Солунског фронта септембра 1918. је капитулирала. Споразумом у Неју у новембру 1919. Бугарска је поново изгубила територије стечене у току Првог светског рата.
Бугарска се придружила силама Осовине под притиском Немачке у марту 1941. и заузврат је добила право да окупира делове Југославије и Грчке. Ипак, крајем 1944. са доласком совјетске Црвене армије у Бугарској је укинута монархија и уведен једнопартијски систем на челу са Бугарском Комунистичком Партијом. Народна Република Бугарска је до 1950. строго следила стаљинистичке принципе унутрашњег уређења, али је са доласком Тодора Живкова 1955. унутарполитичке прилике постају флексибилније, али Бугарска остаје члан Варшавског пакта и совјетски сателит. Ипак, 10. новембра 1989. Живков је свргнут у унутарпартијском пучу док се Партија трансформисала у Бугарску социјалистичку партију која је освојила власт на првим слободним изборима у јуну 1990. године. Уз политичке и привредне слабости карактеристичне и за друге посткомунистичке земље Бугарска је од 1992. кренула у опсежне реформе које су резултовале пуноправним чланством у НАТО-у (29. март 2004) и пријемом у Европску унију (1. јануар 2007).