Берлински конгрес
скуп изасланика тадашњих великих сила Немачке, Аустроугарске, Француске, Велике Британије, Италије, Русије и Турске, који је под председништвом Ота фон Бизмарка одржан од 13. јуна до 13. јула 1878. године у Берлину. / From Wikipedia, the free encyclopedia
Берлински конгрес, одржан од 13. јуна до 13. јула 1878. године у Берлину[1] под председништвом Ота фон Бизмарка, je био састанак представника шест великих сила у Европи (Русија, Велика Британија, Француска, Аустроугарска, Италија и Немачка),[2] Османског царства и четири балканске државе (Грчка, Србија, Румунија и Црна Гора) .
Конгрес је сазван ради ревизије Сан-стефанског мира[1] (потписаног 3. марта 1878. године), којим је завршен Руско-турски рат. Према тим, претежно од стране Русије диктираним преговорима, Османско царство би изгубило велики део своје пређашње контроле над Балканом, а требало је да буде створена Велика Бугарска (ефективно руски сателит) која би укључила највећи део данашње Северне Македоније, те делове Србије до Ниша, Албаније и Грчке осим Халкидикија и Солуна. Босна и Херцеговина, иако под турским суверенитетом, добила би значајну аутономију. Овим споразумом је било предвиђено да Србија, Црна Гора и Румунија добију државну независност.
Против наглог пораста утицаја Русије у том региону су се највише бориле управо Аустроугарска и Велика Британија. Услед међународног притиска Русија је морала да попусти и Сан-Стефански мировни уговор је поништен, а преговори о територијалном уређењу Балкана су кренули из почетка. Пошто Немачка практично није морала да штити сопствене интересе на Балкану, при тим преговорима је Бизмарк могао да наступи као „релативно неутралан“ (позната је уосталом Бизмаркова изјава да Балкан „није вредан ни малог прста или костију једног померанског панцир-гренадира"[3]). У преговорима су учествовали само делегати великих сила, док су представници малих земаља покушавали да утичу на исход посредним путем. Србију је представљао Јован Ристић, изасланик кнеза Милана.
Исход преговора је био Берлински мир 13. јула 1878. године. Он се састојао из признања Румуније, Србије и Црне Горе као суверених држава и Бугарске као аутономне кнежевине под отоманским суверенитетом (до 1908). Такође, према раније склопљеном Руско-британском споразуму, закљученом 30. маја 1878. године, територија Бугарске је око три пута умањена од оне предвиђене Сан-стефанским миром (одлучено је да заузима територије само северно од планине Балкан). Од остатка територије Велике Бугарске, створена је Источна Румелија под турском управом. Такође, Македонија је остала под турском влашћу. Низ других турских провинција је одвојен од Турске и или припојен другим државама, као Кипар који је додељен Великој Британији, Босна и Херцеговина Аустроугарској (Берлински конгрес 1878 – окупација, 1908 – анексија).
Србија је знатно проширена и добила је четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањски, а као и друге земље које су стекле независност, требало да преузме на себе и један део турског државног дуга, али то није учињено јер током следећих година није постигнут договор о висини ове обавезе.
Моћ Турске у Европи и Азији је овим мировним уговором драстично ублажена. Утицај Русије је у корист Аустроугарске веома смањен што је повећало тензије између два царства. Уз то је, такво преуређење Балкана довело до нових напетости на том подручју.