Кнежевина Србија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Кнежевина Србија (слсрп. , позната и као Књажевина Србија, Књажество Сербија или Књажевство Српско) је постојала у периоду од 1815. до 1882. године. Настала је после Другог српског устанка и постојала све док 1882. године није проглашена у Краљевину Србију.
Оно што су Срби стекли оружјем је уређивано дипломатским актима о положају кнежевине: 1) осмим чланком Букурештанског мира из 1812, 2) петим чланком Акерманске конвенције из 1826, 3) шестим чланком Једренског уговора из 1829, 3) Хатишерифима султана издатим 1829, 1830, 1833, 1838. и 1853. и 5) 17, 18, 28, и 29. чланком Париског уговора из 1856.[1]
У овом периоду су се око власти надметале и смениле две династије 1842. и 1858. године, чији су родоначелници били кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и оснивач Кнежевине Србије и Ђорђе Петровић — Карађорђе, вођа Првог српског устанка. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нова знања.
Кнежевина је формално део Турске царевине до 1878. када се после Српско-турских ратова из 1876—1878. формално добија независност и територијално проширење.