![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/9/97/Aleksandar_Rankovi%25C4%2587_%25281%2529.jpg/640px-Aleksandar_Rankovi%25C4%2587_%25281%2529.jpg&w=640&q=50)
Александар Ранковић
југословенски комунистички револуционар, политичар и народни херој / From Wikipedia, the free encyclopedia
Александар Ранковић (Дражевац, код Обреновца, 28. новембар 1909 — Дубровник, 19. август 1983), познат под надимком Лека и партијским именом Марко, био је југословенски комунистички револуционар, учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије, јунак социјалистичког рада, народни херој Југославије и потпредседник СФР Југославије.
александар ранковић | ||||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
![]() Ранковић 1960. | ||||||||||||||||||
Надимци | Лека; Марко | |||||||||||||||||
Датум рођења | (1909-11-28)28. новембар 1909. | |||||||||||||||||
Место рођења | Дражевац, код Обреновца, Краљевина Србија | |||||||||||||||||
Датум смрти | 19. август 1983.(1983-08-19) (73 год.) | |||||||||||||||||
Место смрти | Дубровник, СР Хрватска, СФР Југославија | |||||||||||||||||
Гроб | Алеја народних хероја | |||||||||||||||||
Професија | друштвено-политички радник | |||||||||||||||||
Супружник | Анђа Ранковић (1935—1942); Славка Ранковић (1947—1983) | |||||||||||||||||
Деца | Миливоје и Слободан | |||||||||||||||||
Члан КПЈ од | 1928. | |||||||||||||||||
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||||||||||||||
Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска армија 1941 — 1947. | |||||||||||||||||
Чин | генерал-пуковник | |||||||||||||||||
У току НОБ | члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ и начелник Озне за Југославију | |||||||||||||||||
Секретар Покрајинског комитета КПЈ за Србију | ||||||||||||||||||
Период | 1937 — 1941. | |||||||||||||||||
Претходник | функција обновљена | |||||||||||||||||
Наследник | Благоје Нешковић | |||||||||||||||||
Министар унутрашњих послова ФНРЈ | ||||||||||||||||||
Период | 1946 — 1953. | |||||||||||||||||
Претходник | Влада Зечевић | |||||||||||||||||
Наследник | Светислав Стефановић Ћећа | |||||||||||||||||
Председник СУБНОР Југославије | ||||||||||||||||||
Период | 1951 — 1966. | |||||||||||||||||
Претходник | Јосип Броз Тито | |||||||||||||||||
Наследник | Ђуро Пуцар Стари | |||||||||||||||||
Потпредседник СФРЈ | ||||||||||||||||||
Период | 1963 — 1966. | |||||||||||||||||
Претходник | функција установљена | |||||||||||||||||
Наследник | Коча Поповић | |||||||||||||||||
Народни херој од | 6. јула 1945. | |||||||||||||||||
Одликовања |
|
Као дечак почео је да изучава абаџијски занат, а 1924. је постао члан синдиката. Године 1927. постао је члан илегалног Савеза комунистичке омладине (СКОЈ) и секретар Месног комитета СКОЈ-а за Београд, а наредне 1928. члан Комунистичке партије (КПЈ) и секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Након увођења Шестојануарске диктатуре, 1929. ухапшен је и осуђен на шест година затвора, које је издржао у затворима у Сремској Митровици и Лепоглави. Након робије и одслуженог војног рока, вратио се у Београд и радио на обнови партијских и синдикалних организација. Након доласка новог генералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита у земљу, 1937. био је изабран за секретара Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а јуна 1938. за члана Централног комитета КПЈ. Јануара 1940. прешао је у илегалност и добио надимак Марко, а октобра исте године на Петој земаљској конференцији изабран је за члана Политбироа ЦК КПЈ.
Априлски рат и окупација Југославије затекли су га у Загребу, након чега је дошао у Београд, где је радио на консолидацији партијских организација. Био је учесник историјских седница ЦК КПЈ од 22. и 27. јуна и 4. јула 1941. године. У току јула активно је радио на организовању акција и саботажа у Београду, али је био ухапшен од Гестапоа. Услед последица мучења, био је пребачен у болницу, одакле је 29. јула 1941. ослобођен у акцији београдских илегалаца. Септембра 1941, заједно са ЦК КПЈ и Главним штабом, прешао је на ослобођену територију западне Србије. Учествовао је на саветовању у Столицама, а затим боравио у ослобођеном Ужицу. Након Прве непријатељске офанзиве, учествовао је у повлачењу у Санџак, а потом у источну Босну.
Као члан Политбироа ЦК КПЈ, Врховног штаба НОВ и ПОЈ и један од најближих Титових сарадника учествовао је у доношењу свих најважнијих одлука у току Народноослободилачког рата. Маја 1944. било му је поверено формирање Одељења за заштиту народа (ОЗН), које је представљало партизанску обавештајну службу и које је након рата прерасло у Управу државне безбедности (УДБ). Био је већник АВНОЈ-а, први потпредседник АСНОС-а, посланик Привремене народне скупштине и Уставотворне скупштине. Од 1946. до 1953. био је министар унутрашњих послова ФНРЈ, од 1948. до 1963. потпредседник Владе ФНРЈ и Савезног извршног већа (СИВ) и од 1963. до 1966. потпредседник СФРЈ. На Петом, Шестом, Седмом и Осмом конгресу СКЈ биран је за члана Политбироа ЦК КПЈ, односно Извршног комитета ЦК СКЈ. На месту генералног секретара Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ) налазио се од 1960. до 1963. године. Од 1951. до 1966. био је председник Савеза бораца Југославије (СУБНОР).
Под оптужбама за бирократско-догматско супротстављање развитку социјалистичког самоуправљања, вођење политике националне неравноправности и злоупотребу својих позиција у служби безбедности, на Четвртом пленуму ЦК СКЈ, одржаном јула 1966. на Брионима смењен је са свих функција и пензионисан, а потом и искључен из Савеза комуниста. Након смене, повукао се из јавног живота и живео повучено до смрти, августа 1983. године. Његовој сахрани, у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду, присуствовало је приближно 100.000 људи, што је представљало својеврсни протест и неслагање са тада актуелном политиком. Носилац је Партизанске споменице 1941. и одликован је бројним југословенским одликовањима, међу којима и Орденом народног хероја и Орденом јунака социјалистичког рада.