Благоје Нешковић
From Wikipedia, the free encyclopedia
Благоје Нешковић (Крагујевац, 11. фебруар 1907 — Београд, 11. новембар 1984) био је лекар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички и научни радник ФНР Југославије и НР Србије.
благоје нешковић | ||||||
---|---|---|---|---|---|---|
Датум рођења | (1907-02-11)11. фебруар 1907. | |||||
Место рођења | Крагујевац, Краљевина Србија | |||||
Датум смрти | 11. новембар 1984.(1984-11-11) (77 год.) | |||||
Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија | |||||
Професија | лекар | |||||
Супружник | Нада Димитријевић-Нешковић; Брана Перовић-Нешковић | |||||
Члан КПЈ од | 1935. | |||||
Учешће у ратовима | Шпански грађански рат Народноослободилачка борба | |||||
Служба | Интернационалне бригаде НОВ и ПО Југославије 1937 — 1939. 1941 — 1945. | |||||
Чин | генерал-мајор у резерви | |||||
У току НОБ | секретар ПК КПЈ за Србију | |||||
Секретар ПК КПЈ / ЦК КП Србије | ||||||
Период | септембар 1941 — јануар 1949. | |||||
Претходник | Александар Ранковић | |||||
Наследник | Петар Стамболић | |||||
Председник Владе НР Србије | ||||||
Период | април 1945 — септембар 1948. | |||||
Претходник | нико | |||||
Наследник | Петар Стамболић | |||||
Одликовања |
|
Школовање је започео у Крагујевцу, а наставио у Београду, где је потом студирао на Медицинском факултету, који је завршио 1933. године. Током студија припадао је револуционарном студентском покрету. Члан Савеза комунистичке омладине (СКОЈ) постао је 1926, а члан Комунистичке партије (КПЈ) 1935. године.
Године 1937, заједно са првом супругом Надом Димитријевић, отишао је у Шпанију, где је учествовао у грађанском рату. Најпре је радио у војној болници у Албасети, а потом је распоређен за лекара у батаљону „Ђуро Ђаковић“ 129. интернационалне бригаде. Након слома Шпанске републике, заједно са другим добровољцима налазио се у логору Сен Сипријен у Француској.
Након повратка у Југославију, био је ухапшен и спроведен у концентрациони логор у Билећи, где је боравио до његовог распуштања, крајем 1940. када се вратио у Београд. Тада је укључен у Покрајински комитет КПЈ за Србију. После окупације Југославије, јула 1941. од руководства КПЈ послат је у Загреб где је водио истрагу о сукобу између ЦК КП Хрватске и делегата Коминтерне Јосипа Копинича. Након Титовог и Ранковићевог одласка на слободну територију, септембра 1941. постављен је за секретара ПК КПЈ за Србију.
Све до септембра 1943, по илегалним именом Михајло, боравио је у окупираном Београду, одакле је руководио Покрајинским комитетом и Народноослободилачком борбом у Србији. Одржавао је везе са партијским организацијама и покрајинским комитетима у Војводини и Косову и Метохији. Такође, држао је на вези људе из Специјалне полиције, преко којих је добијао поверљиве информације. Након преласка у јужну Србију, у околину Лесковца, формирао је Прву јужноморавску бригаду са којом је крајем године прешао у Шумадију, а потом у Босну, где се повезао са јединицама НОВ и ПОЈ.
Преко Берана авионом се пребацио на Вис, где је било седиште Врховног штаба НОВ и ПОЈ и Политбироа ЦК КПЈ. Са Виса се авионом пребацио у околину Ваљева, где се прикључио Штабу Прве армијске групације НОВЈ, под командом Пека Дапчевића, са којим је ушао у ослобођени Београд, октобра 1944. године. У току рата је биран за већника АВНОЈ-а, а новембра 1944. изабран је за члана Председништва АСНОС-а.
Након ослобођења био је један је од организатора Јединственог народноослободилачког фронта Србије и секретар његовог Извршног одбора. На Оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије, маја 1945. изабран је за секретара Централног комитета, а ову функцију обављао до јануара 1949. године. На Петом конгресу КПЈ, јула 1948, изабран је за члана Политбироа ЦК КПЈ. У периоду од априла 1945. до септембра 1948. налазио се на функцији председника Владе Народне Републике Србије.
Августа 1948. постављен је на функцију потпредседника Владе ФНР Југославије и председника Савезне контролне комисије, која је укинута јануара 1951. године. Због политичког сукоба са Јосипом Брозом Титом, новембра 1952. је разрешен дужности, а потом искључен из Савеза комуниста Југославије (СКЈ). Након повлачења из политичког живота вратио се медицини и посветио се научном раду. Био је научни саветник и од 1956. управник Лабораторије за експерименталну онкологију Медицинског факултета у Београду. Године 1983. објавио је књигу Молекуларна биологија тумора, за коју је награђен Октобарском наградом града Београда. Био је у браку са научницом Браниславом Браном Перовић.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и Ордена народног ослобођења.