Шпански грађански рат
рат националиста и републиканаца (1936—39) / From Wikipedia, the free encyclopedia
Шпански грађански рат је био сукоб у коме су се актуелна Друга шпанска република и левичарске групе бориле против побуне десничарских фашиста и националиста предвођене генералисимусом Франсиском Франком, који је у државном удару успео да свргне републиканску владу и успостави диктатуру. Овај сукоб је био резултат комплексних политичких, економских и културних подела између, како је то познати шпански писац и песник, Антонио Мачадо описао, две Шпаније.
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Шпански грађански рат | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Колаж слика шпанског грађанског рата | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
Републиканци: • Анархисти • Комунисти Подршка: • СССР • Мексико • Интернационалне бригаде |
Националисти: • Фаланга Подршка: • Легија Кондор • Нацистичка Немачка • Фашистичка Италија • Португал | ||||||
Команданти и вође | |||||||
Мануел Азања Хуан Негрин Франсиско Ларго Кабаљеро Висенте Рохо Хуан Модесто Хуан Ернандес Саравија Хосе Мијаха Енрике Листер Андре Марти генерал Валтер |
Франсиско Франко Емилио Мола † Хосе Санхурхо † Гонсало Кипо де Љано Хуан Јагве Фидел Давила | ||||||
Јачина | |||||||
450.000 бораца 350 авиона 200 артиљеријских батерија |
600.000 бораца 600 авиона 290 артиљеријских батерија | ||||||
Жртве и губици | |||||||
175.000 војника[1] 100.000—130.000 цивила убијено на територији под контролом Националиста[2] |
110.000 војника[1] 50.000 цивила убијено на територији под контролом Републиканаца[3] | ||||||
укупно страдало око 500.000 људи |
Републиканце је чинио дијапазон лево оријентисаних групација које су се кретале од центриста који су подржавали изборну демократију, до поборника комунистичких или анархистичких револуционарних промена; њихова снага је имала првенствено урбани (мада су међу њима били и сељаци беземљаши) и секуларни карактер, а били су посебно јаки у Каталонији и у релативно конзервативној Баскији — два региона којима је републиканска влада дала велику аутономију. Фашистички побуњеници који су на крају извојевали победу имали су првенствено подршку великих и богатих земљопоседника и цркве, који су подржавали централизацију власти. Војна тактика овог рата је у много аспеката наговестила акције у Другом светском рату.
Иако је рат трајао само три године, политичка ситуација је већ била затегнута и пуна насиља у претходних неколико година. Број жртава је споран; процене најчешће говоре о бројци између 500.000 и 1.000.000 мртвих. Многе од ових жртава, међутим, нису биле резултат борбених дејстава, већ последица бруталних масовних погубљења која су чиниле обе стране. Рат је почео војним устанцима широм Шпаније и њених колонија, који су били праћени републиканским репресалијама против оних који су сматрани савезницима побуњеника: цркве. Чињени су масакри над католичким свештенством, цркве и манастири су били спаљивани. Дванаест бискупа, 283 калуђерице, 2.365 калуђера и 4.184 свештеника је убијено. У освит рата, Франков режим је иницирао темељно чишћење шпанског друштва од свега што је имало везе с левичарским партијама и уопште свега што је било повезано с Другом републиком, укључујући трговачке синдикате и политичке партије. Архиве су биле заплењене, извођени су претреси кућа, а непожељни појединци су често затварани, протеривани у егзил, или убијани.
Након рата, шпанској економији су биле потребне деценије да се опорави (види шпанско чудо). Политичке последице рата су одзвањале и ван граница Шпаније и подгревале су страсти у међународним интелектуалним и политичким круговима. Симпатизери републиканаца су овај рат прогласили борбом између "тираније и демократије", или "фашизма и слободе", и много младих идеалиста је тридесетих година 20. века ступило у интернационалне бригаде сматрајући да је спасавање Шпанске републике идеалистички циљ те ере. Франкови поборници, међутим, видели су рат као битку између „црвених хорди“ (комунизма и анархизма) и "хришћанске цивилизације". Али ова два супротстављена става су неизбежно била превелика поједностављења: обе стране су имале различите, и често конфликтне идеологије у својим редовима.