супруга кнеза Михаила Обреновића From Wikipedia, the free encyclopedia
Јулија Хуњади де Кетељ (Беч, 26. август 1831 — Беч, 19. фебруар 1919) била је кнегиња Србије, супруга кнеза Михаила Обреновића.
Јулија Хуњади | |
---|---|
Датум рођења | 26. август 1831. |
Место рођења | Беч, Аустријско царство |
Датум смрти | 19. фебруар 1919. (87 год.) |
Место смрти | Беч, Аустрија |
Супружник | Михаило Обреновић, Карл од Аренберга |
Родитељи | Ференц Хуњади де Кетељи Јулија Зичи де Зич ет Васонке |
Династија | Обреновићи |
Кнегиња Србије | |
Период | 26. септембар 1860. — 10. јун 1868. |
Претходник | Персида Ненадовић |
Наследник | Наталија Обреновић |
Рођена је 1831. године у Бечу у племићкој породици Хуњади (мађ. ) као кћерка грофа Ференца Хуњади де Кетељија (1804—1882) и грофице Јулије Зичи де Зич ет Васонке.
Јулија Хуњади је у младости била изузетно лепа жена, а у коју се кнез Михаило јако заљубио. Удала се 20. јула/1. августа 1853. године у руској капели у Бечу за кнеза Михаила Обреновића који је у том граду живео као изгнани бивши српски кнез. Бечке новине „Пресе” су описали венчање у једном чланку. Тај догађај се одиграо у 11 часова. Назначено је да је кнез Михаило носио српску ношњу и сабљу која је била украшена дијамантима вредну 80.000 флорина, док је кнегиња имала дијамантску дијадему.[1]
До Светоандрејске скупштине и повратка Обреновића на трон Србије 1858. године, кнез Михаило и Јулија живели су у Аустроугарској. Имали су имање „Иванка”[2] на Дунаву које је кнез Михаило купио од кнегиње Леополдине Грасалкович де Гиарак, рођене грофице Естерхази-Еделштетен-Форхтенштајн (1776—1864). Купац је био заправо кнез Милош Обреновић, а потрошио је 230.000 ф. у сребру и приде 5.00 форинти за пренос и још 10.000 ф. за опрему и намештај. Ту су живели све до повратка у Србију.[3] Јулија је у месту надомак двора подигла школу за женску сирочад.[4]
Након смрти кнеза Милоша 1860. године, кнез Михаило је по други пут постао владајући кнез Србије, а Јулија кнегиња Србије. Учествовала је заједно са кнезом у јавном животу, приређивали су балове и хуманитарне вечери и лутрије на двору. Поред тога, бринула је и о Михаиловом ванбрачном сину Велимиру.[3]
За њу је 1861. године у Саборној цркви у Београду направљен трон, трећи уз дотадашњи патријархов и кнежев, са иконом Богородице.
Српски језик учила је уз помоћ Ђуре Даничића и уз разговор са својим свекром кнезом Милошем који није познавао стране језике, а који ју је у једном писму саветовао да почне да учи српски језик.[5] Ђуру Даничића је кнез Михаило позвао јула 1853. године да дође у Беч, где је и остао следеће три године, подучавајући кнегињу.[6] Она је касније у Србији нормално разговарала, а чак је играла и српско коло.[1] Са друге стране, о Михаиловом виђењу његове супруге а и о самој кнегињи, Илија Гарашанин је рекао: „Он пак задовољан је врло. Није та фрајла ни тако лепа, веле, али је васпитана и изображена девојка”.[1]
Кнегиња Јулија је изневерила свог супруга који ју је веома волео, ступајући 1856. године у недозвољен однос са немачким кнезом Карлом од Аренберга.[7] За то брачно неверство кнез Михаило је сазнао тек 1861. године, из једног писма. Она и кнез Михаило су се због тога раставили „од постеље и стола” писменим споразумом 18. новембра 1865. године, без формалног развода. Тим споразумом је утврђено да јој кнез Михаило поклања своју палату у Бечу (процењене вредности од 100.000 дуката)[1] и годишњу ренту од 5500 дуката. Јулија се тада одрекла титуле српске кнегиње задржавајући назив кнегиња Јулија Обреновић и пристајући на законе православне цркве у случају ако би кнез тражио коначан развод. Од 1865. године живела је у Бечу, одвојено од кнеза Михаила. У браку нису имали деце.[8]
У београдском листу „Видов-дан” 1862. године излазио је као фељтон роман холандског књижевника Хенрика Консциенца. Кнегиња Јулија је са немачког на српски језик превела његово дело под називом „Слепа ружа”.[9]
Током 1863. године заједно је са Филипом Христићем у Лондону лобирала за интересе Србије.[10]
После убиства кнеза Михаила 1868. године кнегиња Јулија је 16. јануара 1876.[1] године удајом за војводу Карла од Аренберга (1831—1896), који је био у сродству са аустријском царицом Елизабетом Баварском, постала војвоткиња од Аренберга и принцеза од Реклингхаузена. Са Карлом такође није имала деце.
Умрла је у Бечу 1919. године. Сахрањена је на Централном гробљу 22. фебруара исте године. Њен пепео почива у одељку са урнама који се налази на другом улазу са сигнатуром KNLH 13.[1]
Грофица Јулија Хуњади де Кетељи, између осталих најзначајнијих племићких породица Европе, води порекло од српског кнеза Лазара Хребељановића, а преко његове жене Милице и од Немањића.
Линија њеног порекла од великог жупана Стефана Немање:
2. Ференц Хуњади де Кетељи | ||||||||||||||||
1. Јулија Хуњади | ||||||||||||||||
3. Јулија Зичи де Зич ет Вашонке | ||||||||||||||||
име | слика | датум рођења | датум смрти |
---|---|---|---|
Кнез Михаило | 16. септембар 1823. | 10. јун 1868. | |
име | слика | датум рођења | датум смрти |
---|---|---|---|
Карл од Аренберга | |||
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.