Деспот

Деспот (од грч. [] — „господар”), била је старија византијска дворска титула која је додјељивана синовима или зетовима владајућег цара, а првобитно је означавала престолонасљедника. Из Византијског царства се током средњег вијека проширила на Балканско полуострво, а додјељивана је и у државама које су биле под византијским утицајем, као што су Латинско царство, Бугарска, Србија и Трапезунд. То је довело до уздизања неколико кнежевина на ранг „деспотовине” које су постојале као независне државе или као зависна територија кнежева који су имали и титулу деспота, међу којима су најпознатије Епирска деспотовина, Морејска деспотовина и Српска деспотовина. Супруга деспота је била деспотица (од грч. ).

У савременом значењу, ријеч је стекла другачије значење: деспотизам је облик владавине у коме један појединац влада са апсолутном влашћу. Семантичком промјеном термин је изједначен са термин „тиранин”, античком грчком ријечју која првобитно није имала негативно значење и латинском ријечју „диктатор”, владар који има потпуни ауторитет у Римској републици. У савременом говорном грчком језику, ријеч се често користи за епископе.

Списак познатих носиоца титуле

Српско царство и државе насљеднице

Име	Посједовање	Додијелио	Биљешке	Референце
Марина Смилец	1298—7. април 1355	Смилец	„Праве мајке Царевине Срба и Грка”. Тета Стефана Душана.	[1]
Јован Оливер	1334—1356	Андроник III Палеолог	Аутономни српски великаш, титулу деспота добио од Андроника III послије византијско-српског мировног споразума 1334. године	[2]
Симеон Урош	1345/1346—1363	Стефан Урош IV Душан	Полубрат Стефана Душана, титулу је добио након Душановог крунисања за цара. Владар Епира, прогласио се царем 1356. године и покушао да устави контролу над Србијом али неуспјешно. Владар Тесалије и већине Епира од 1359. до смрти око 1370. године	[3]
Јован Комнин Асен	1345/1346—1363	Стефан Урош IV Душан	Дјевер Стефана Душана, титулу је добио након Душановог крунисања за цара. Владар Валоне све до своје смрти	[4]
Иваниш	fl. 1348	Стефан Урош IV Душан	Близак рођак Стефана Душана. Владар области у Топлици	[5]
Дејан	Послије августа 1355	Стефан Урош IV Душан или Стефан Урош V	Дјевер Стефана Душана. Владар области у околини Куманова	[6]
Ђин Буа Спата	око 1360/1365 — око 1399/1400	Симеон Урош	Албански племенски вођа, почетком шездесетих година 14. вијека као деспота и владара Етолије га је признао српски цар и владар Тесалије Симеон Урош. Он је дефакто био независтан, а 1374. године је анектирао Деспотовину Арту и покренуо неуспјешне нападе на Јонију	[7][8]
Петар Лоша	Око 1360/1365—1374	Симеон Урош	Албански племенски вођа, почетком шездесетих година 14. вијека као деспота и владара Акарнаније (га је признао српски цар и владар Тесалије Симеон Урош. Он је дефакто био независтан и напао је Тому Прељубовића у Јонији, прије него што је постигао договор са њим. Умро је од куге 1373/1374. године	[9][10]
Вукашин Мрњавчевић	1364—1365	Стефан Урош V	Једна од најмоћнијих српски великаша за вријеме Стефана Душана, титулу деспота му је 1364. године и потом краља савладара додијелио Стефан Урош V. Он је дефакто постао независтан 1368. године, а Османлије су га убиле у бици на Марици 1371. године	[11]
Угљеша Мрњавчевић	1365—1371	Стефан Урош V	Брат Вукашина Мрњавчевића, титулу деспота је наслиједио од свог брата и постао је владар Сера заједно са Душановом удовицом Јеленом Бугарском. Од око 1368. године био је дефакто независтан владар, све до своје смрти у бици на Марици 1371. године	[12]
Јован Драгаш	1365 — око 1378	Стефан Урош V	Брат од тетке Стефана Уроша V и нећак Стефана IV Душана, са братом Констатином Драгашом владао је посједима источно од Команова до Велбужда. Од битке на Марици био је османски вазал	[13]
Српска деспотовина
Стефан Лазаревић	1402—1427	Манојло II Палеолог	Владар Србије као османски вазал. Добио је титулу деспота током посјете Цариграду 1402. године. Владао је Српском деспотовином као аутономни господар све до своје смрти 1427. године	[14]
Ђурађ Бранковић	1429—1456	Манојло II Палеолог	Насљедник Стефана Лазаревића као владар Србије од 1427. године, стекао је титулу деспота 1429. године. Османски вазал је поста 1428. године	[15]
Лазар Бранковић	1440е—1458	Манојло II Палеолог	Син и насљедник Ђурђа Бранковића, стекао је титулу деспота током очеве владавине	[16]
Стефан Бранковић	1458—1459	непознато	Син Ђурђа Бранковића, владар Србије. Збачен с власти у корист Стефана Томашевића
Стефан Томашевић	Април—јун 1459	непознато	Краљ Босне, постао је посљедњи српски владар након његове женидбе са Јеленом, кћерком Лазара Бранковића. , the daughter of Lazar Branković. Преузео је титулу деспота (или га је можда наградила Лазарева удовица, византијска принцеза Јелена Палеолога). Његову пријестолницу Смедерово су освојиле Османлије неколико мјесеци касније	[16]
Титуларни деспоти у изгнанству под угарским сизеренством
Вук Гргуревић	1471—1485	Матија Корвин	Унук Ђурђа Бранковића
Ђорђе Бранковић	1486—1496	Матија Корвин	Син Стефана Бранковића
Јован Бранковић	1486—1502	Владислав II	Син Стефана Бранковића
Иваниш Бериславић	1504—1514	Владислав II	Оженио удовицу Јована Бранковића, Јелену Јакшић
Стеван Бериславић	1514—1521	Владислав II	Син Иваниша Бериславића
Радич Божић	1527—1528	Јован I Запоља
Павле Бакић	1537	Фердинанд I

Референце

1. Деспотица Марина е вероятната собственичка на златните бижута
2. Fine 1994, стр. 299.
3. Fine 1994, стр. 310, 347–348, 350–351.
4. Fine 1994, стр. 310, 347, 357.
5. Ферјанчић 1960.
6. Soulis 1984, стр. 190.
7. Nicol 1984, стр. 142, 146–169.
8. Soulis 1984, стр. 116, 122, 126–127, 130, 132.
9. Nicol 1984, стр. 142, 145–146.
10. Soulis 1984, стр. 116, 122, 125–126.
11. Fine 1994, стр. 362–364.
12. Fine 1994, стр. 364–364, 377–381.
13. Soulis 1984, стр. 100, 101.
14. Fine 1994, стр. 428–429, 522–526.
15. Fine 1994, стр. 526–528.
16. Fine 1994, стр. 575.

Литература

• Biljarski, I.A. (1998). Instituciite na srednovekovna Bălgarija. Vtoro bălgarsko carstvo (XII–XIV v.) [Institutions of medieval Bulgaria. Second Bulgarian Empire (12th–14th c.)] (на језику: Bulgarian). Sofia.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Verpeaux, Jean, ур. (1966). Pseudo-Kodinos, Traité des Offices (на језику: French). Centre National de la Recherche Scientifique.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Grierson, Philip; Bellinger, Alfred Raymond; Hendy, Michael F. (1993). Catalogue of the Byzantine coins in the Dumbarton Oaks Collection and in the Whittemore Collection. Dumbarton Oaks. ISBN 978-0-88402-045-5.
• Guilland, Rodolphe (1959). „Recherches sur l'histoire administrative de l'Empire byzantin: Le despote, δεσπότης”. Revue des études byzantines (на језику: French). 17: 52—89. doi:10.3406/rebyz.1959.1199. Приступљено 28. 05. 2011.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Longnon, Jean (1949). L'empire latin de Constantinople et la principauté de Morée (на језику: French). Paris: Payot.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Macrides, Ruth (2007). George Akropolites: The History – Introduction, Translation and Commentary. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-921067-1.
• Nicol, Donald M. (1984) [1957]. The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. изд.). Cambridge: Cambridge University Press.
• Nicol, Donald M. (1993) [1972]. The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge: Cambridge University Press.
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
• Shawcross, Theresa (2012). „Conquest Legitimized: The Making of a Byzantine Emperor in Crusader Constantinople (1204–1261)”. Byzantines, Latins, and Turks in the Eastern Mediterranean World After 1150. Oxford: Oxford University Press. стр. 181—220. ISBN 978-0-19-964188-8.
• Soulis, George Christos (1984). The Serbs and Byzantium during the reign of Tsar Stephen Dušan (1331-1355) and his successors. Washington: Dumbarton Oaks Library and Collection.
• Topping, Peter (1975). „The Morea, 1311–1364”. Ур.: Hazard, Harry W. A History of the Crusades, Vol. III: The fourteenth and fifteenth centuries. University of Wisconsin Press. стр. 104—140. ISBN 978-0-299-06670-3.
• Van Tricht, Filip (2011). The Latin Renovatio of Byzantium: The Empire of Constantinople (1204-1228). Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-20323-5.
• Ћирковић, Сима (1982). „Последњи деспоти”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 479—490.
• Ћирковић, Сима (2000). „Поствизантијски деспоти”. Зборник радова Византолошког института. 38 (19999-2000): 395—406.
• Failler, Albert (1982). „Les insignes et la signature du despote”. Revue des études byzantines (на језику: French). 40: 171—186. doi:10.3406/rebyz.1982.2136. Приступљено 28. 05. 2011.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Ферјанчић, Божидар (1956). „О деспотским повељама”. Зборник радова Византолошког института. 4: 89—114.
• Ферјанчић, Божидар (1960). Деспоти у Византији и јужнословенским земљама (PDF). Београд: Научно дело.
• Ферјанчић, Божидар (1973). „Још једном о почецима титуле деспота”. Зборник радова Византолошког института. 14-15: 45—53.
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.