Оглавље које се користи у хералдицимедијатизованогGraf.Слика Grafenkrone; хералдичка коронетатитуларногGraf
Реч Graf потиче од средњегорњонемачкогgrave, што је обично изведено од лат.. Заузврат сматра се да Graphio потиче од византијске титуле grapheus, која ултиматно потиче од грчког глагола γρᾰ́φειν (graphein) „писати“.[1] Међутим, изнета су и друга објашњења; Јакоб и Вилхелм Грим, док су још увек уважавали потенцијал грчке деривације, сугерисали су везу са готскимgagrêfts, што значи 'одлука, декрет'. Међутим, Гримови су преферирали решење које омогућава везу са староенглескимgerēfa 'reeve', у коме је ge- префикс, а које Гримови изводе из протогерманског*rōva 'број'.[2]
У средњем и новом веку, титула грофа је означавала част нижу од војводе. Понегде је то била служба коју је додељивао краљ, а у другим случајевима била је реч о наследном праву. Где је грофовски наслов био повезан и са одређеним подручјем, то се подручје називало грофовија. Грофови се јављају прво у Франачком царству као краљеви намесници над једном подручју. Назив води своје порекло вероватно од латинског , а ово опет од грчког (графеус), што значи писар. Грофови брзо су изједначени са римском службом , који је позном Римском царству био високи царски службеник финансија. Са временом гроф/комес развило се у нижу племићку титулу и прихваћена је широм хришћанскеЕвропе.
Грофовска титула Graf је заједничка за различите европске територије на којима је немачки био или је званични или народни језик, укључујући Аустрију, Немачку, Швајцарску, Луксембург, Лихтенштајн, Алзас, балтичке државе и друге бивше земље Хабзбуршке круне. У Немачкој су све законске привилегије племства званично укинуте од августа 1919. године, а Graf се, као и свака друга наследна титула, третира као део законског презимена.[3] У Аустрији је његово коришћење законом забрањено, као и код свих наследних титула и племићких предиката. У Швајцарској титула није призната у закону. У монархијама Белгије, Лихтенштајна и Луксембурга, где је немачки један од званичних језика, титула наставља да се признаје, користи, и повремено их додељује национални fons honorum, владајући монарх.
У средњевековном Светом римском царству, неки грофови су узимали или добијали јединствене варијације gräfliche титуле, често у вези са одређеним доменом или јурисдикцијом одговорности, нпр. Landgraf,[4][5]Markgraf, Pfalzgraf (гроф палатин), Burggraf,[6][7]Wildgraf, Waldgraf, Altgraf, Raugraf, итд. Иако је као титула Graf рангирана, званично, испод Herzog (војводе) и Fürst (принца), цар Светог римског царства је могао и јесте признавао јединствене уступке власти или ранга неким од ових племића, уздигавши их до статуса gefürsteter Graf или „кнежевског грофа“. Али grafliche титула са таквим префиксом није увек означавала виши од комиталног чина или чланство у Hochadel. Само су важније од ових титула, које су историјски повезане са степеном суверенитета, остале у употреби до 19. века, конкретно Markgraf и Landgraf.
Немачко племство,[8] иако није укинуто (за разлику од аустријског племства новом Првом аустријском Републиком 1919. године),[9] изгубило је признање као правни сталеж у Немачкој под Вајмарском републиком 1919. према Вајманском уставу, члан 109. Бивше наследне племићке титуле правно су једноставно трансформисане у зависне делове законског презимена (с тим да бивша титула сада прати дато име, нпр. Otto Graf Lambsdorff).[10] Као зависни делови презимена (nichtselbständige Namensbestandteile), они се занемарују у абецедном сортирању имена, као и сваки племићки предикат, као што су von или zu,[11] и могу или не морају да их користе они који их носе. Препознатљиво главно презиме је име које следи иза Graf, или Gräfin, и племићког предиката, ако постоји. У данашње време, пошто су изгубили свој правни статус, ови термини се често не преводе, за разлику од пре 1919. Титуле, међутим, задржавају престиж у неким круговима друштва.
Mayer, Theodor, "Über Entstehung und Bedeutung der älteren deutschen Landgrafschaften", in Mitteralterliche Studien – Gesammelte Aufsätze, ed. F. Knapp (Sigmaringen 1958) 187–201. Also published in Zeitschrift der Savigny-Stiftung für Rechtsgeschichte, Germanische Abteilung 58 (1938) 210–288.
Article 109 of the Weimar Constitution constitutes: Adelsbezeichnungen gelten nur als Teil des Namens und dürfen nicht mehr verliehen werden ("Noble names are only recognised as part of the surname and may no longer be granted").
Institut für Wissenschaftliche Zusammenarbeit mit Hochschulen der Entwicklungsländer (Tübingen, Germany) (1976). Philosophy and History. Philosophy and History. стр.105.
Fabricius, Wilhelm: Die Herrschaften des unteren Nahegebietes. Der Nahegau und seine Umgebung; Geschichtlicher Atlas der Rheinprovinz 6; Bonn: H. Behrend, 1914
Köbler, Gerhard: Historisches Lexikon der deutschen Länder. Die deutschen Territorien und reichsunmittelbaren Geschlechter vom Mittelalter bis zur Gegenwart. 1999. ISBN3-406-44333-8.. 6. Auflage. Beck, München.
Huberty, Michel; Giraud, Alain; Magdelaine, F. and B. (1985). L'Allemagne Dynastique, Tome IV. France: Laballery. ISBN2-901138-04-7.
„County Government”. Citizen's Guide to Pennsylvania Local Government: 8. 2010. Приступљено 2016-08-09. „The eleven elected county officers are enumerated in the Pennsylvania Constitution, but their powers and duties are prescribed by statutes located throughout the county codes and general state laws. Consolidation of certain offices in smaller counties involves the offices of prothonotary, clerk of courts, register of wills and recorder of deeds.”
Mayer, Theodor, "Über Entstehung und Bedeutung der älteren deutschen Landgrafschaften", in Mitteralterliche Studien – Gesammelte Aufsätze, ed. F. Knapp (Sigmaringen 1958) 187–201. Also published in Zeitschrift der Savigny-Stiftung für Rechtsgeschichte, Germanische Abteilung 58 (1938) 210–288.
Mayer, Theodor, 'Herzogtum und Landeshoheit', Fürsten und Staat. Studien zur Verfassungsgeschichte des deutschen Mittelalters (Weimar 1950) 276–301.
Eichenberger, T., Patria: Studien zur Bedeutung des Wortes im Mittelalter (6.-12. Jahrhundert), Nationes – Historische und philologische Untersuchungen zur Entstehung der europäischen Nationen im Mittelalter 9 (Sigmaringen 1991).
Upshur, Jiu-Hwa; Terry, Janice; Holoka, Jim; Goff, Richard; Cassar, George H. (2011). Cengage Advantage Books: World History. I. California: Wadsworth Publishing Co. Inc. стр.329. ISBN9781111345167.
Augustine, Dolores L (1994). Patricians and Parvenus. Wealth and High Society in Wilhelmine Germany. Berg..
Augustine, Dolores L. "Arriving in the upper class: the wealthy business elite of Wilhelmine Germany." in David Blackbourn and Richard J. Evans, eds., The German Bourgeoisie: Essays on the Social History of the German Middle Class from the Late Eighteenth to the Early Twentieth Century (1991) pp: 46-86.
Berdahl, Robert M (2014). The politics of the Prussian nobility: The development of a conservative ideology, 1770-1848. Princeton University Press..
Buse, Dieter K. and Doerr, Juergen C., eds. Modern Germany: An Encyclopedia of History, People, and Culture, 1871-1990 (2 vol. Garland, 1998) pp. 41–42.
Binder-Krieglstein, Reinhard (2000). Österreichisches Adelsrecht 1868 – 1918/19: von der Ausgestaltung des Adelsrechts der cisleithanischen Reichshälfte bis zum Adelsaufhebungsgesetz der Republik unter besonderer Berücksichtigung des adeligen Namensrechts (на језику: немачки). Frankfurt am Main [u.a.]: Peter Lang. ISBN978-3-631-34833-8.
von Coudenhove-Kalergi, Richard. Adel. Vienna. 1923.
Frank-Döfering, Peter. Adelslexikon des österreichischen Kaisertums 1804–1918. 1989. ISBN3-210-24925-3. (in German). Herder, Vienna. .
Lieven, Dominic (1993). The aristocracy in Europe: 1815–1914 (1st изд.). New York: Columbia University Press. ISBN0-231-08112-X..
Siegert, Heinz. Adel in Österreich(in German). Vienna 1971.
Stekl, Hannes. Adel und Bürgertum in der Habsburgermonarchie 18. bis 20. Jahrhundert. 2004. ISBN3-486-56846-9.(in German). Oldenbourg, Vienna.
Walterskirchen, Gudula. Blaues Blut für Österreich. 2000. ISBN3-85002-452-0. (in German). Amalthea, Vienna.
Walterskirchen, Gudula. Der verborgene Stand. Adel in Österreich heute. 2007. ISBN3-85002-428-8. (in German). Amalthea, Vienna.
Der Gotha. Supplement. Der "Österreich-Gotha". Mit Ergänzungswerken zum deutschen Adel. 1997. ISBN3-598-30359-9. (in German). Saur, Munich.
Hurwich, Judith J (1998). „Marriage strategies among the German nobility, 1400-1699,”. Journal of Interdisciplinary History. 29 (2).:169–195.
Kaudelka-Hanisch, Karin. "The Titled Businessman: Prussian Commercial Councillors in the Rhineland and Westphalia during the Nineteenth Century", in David Blackbourn and Richard J. Eellung der Mediatisierten 1815–1918, Stuttgart 1957 (Göttingen ²1964). (Deals with the social and political rank of the former sovereign nobles of the Holy Roman Empire who were mediatized from 1803 to 1815.)
Johannes Rogalla von Bieberstein. Adelsherrschaft und Adelskultur in Deutschland.. Limburg a.d.Lahn.: C.A. Starcke 1998.
