Велики војвода (жен. велика војвоткиња) је титула првенствено коришћена у западној Европи, нарочито у немачким државама. По рангу нижа је од краља, али виша од војводе. Територија којом велики војвода влада назива се велико војводство.[1] Ова титула се користи у неким садашњим и бившим независним моноархијама Европе:
- У данашњем великом војдству Луксембург
- Историјски владари бивших независних земаља као што су: Тоскана (од 1569. до 1860, сад део Италије); Баден, Олденбург, Саксонија-Вајмар, Мекленбург-Шерин, etc. — веклика војводстав од 1815 до 1918, и са део Немачке.
- Раније су велика војводства исто тао биле неке нације источне и североисточне Европе, као што су Велико војводство Финске и Велико војводсто Литваније.
- Самопроглашени монаци неколико микронација користе ову титулу.
Преводи титуле велики војвода обухватају: латински, ; луксембуршки ; немачки ; француски ; шпански, ; русик, (, дисловно „велики принц”); италијански ; португалски ; фински, ; пољски, ; мађарски, ; шведски, ; африканерски и холандски, ; дански и норвешки, ; литвански, ; латвијски, ; чешки или ; бугарски .
Велики војвода је титула која се користила у средњовјековној Србији и Босни.
За разлику од западне Евопе или средње Европе, као и у различитим словенским земљама од средње до сјеверјноисточне Евопе, гдје је аналогија између великог војводе и великог кнеза била значајна, гдје су обје титуле биле ниже од краља а више од војводе, у Србији и Босни тутула великог војводе је одговарала византијској војној титули мега дукс.[2]
Србија
Титула велики војвода је означавала надмоћ над осталим војводама. Носилац титуле командовао је војском у приликама када владар није пристуствовао војним кампањама, обично мање важним војним дејствима у земљи или када је одред послат у помоћ савезницима. Други термин који се користио за титулу је стегоноша (лат. ).
Постоје и помињања носилаца титуле у српској епској поезији у вези Косовске битке, као што је Димитрије.[10]
Босна
Титулу великог војводе Босне додјељивао је само владар Босне, бан или краљ, својим највишим војним командантима.[11] У ствари, то је био више официрски него дворски чин, иако је то био и степен дворског поредка. Титулу је носила једна особа, ријетко двије истовремено.[12]
Данас постоји само једна држава чији владар носи титулу великог војводе, а то је Луксембург на чијем челу је велики војвода Луксембурга Анри.
Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press.
Jasna Bjeladinović-Jergić (2001). Зборник Етнографског музеја у Београду: 1901-2001. Етнографски музеј. стр. 119—. „У питању је велики војвода Никола Стањевић, који је познатији као ктитор цркве Св. Николе у Кончи. У хрисовуљи која је издата Хи- ландару 1366. године, цар Урош саопштава како га је непосредно замолио: „вољени властелин ...” Mitološki zbornik. Centar za mitološki studije Srbije. 2006. „... Дејановић био је „угледни војвода" Димитрије, а у њиховим повељама се помиње као "суродник", „брат" и „брат господства ми".24 Пре косовског боја се помиње велики војвода Димитрије када је повратио од Турака град Пирот, ...”
- Mitološki zbornik. Centar za mitološki studije Srbije. 2006. „... Дејановић био је „угледни војвода" Димитрије, а у њиховим повељама се помиње као "суродник", „брат" и „брат господства ми".24 Пре косовског боја се помиње велики војвода Димитрије када је повратио од Турака град Пирот, ...”
- Mandić, Svetislav (1986). Velika gospoda sve srpske zemlje i drugi prosopografski prilozi. Srpska književna zadruga. стр. 56.
- Jasna Bjeladinović-Jergić (2001). Зборник Етнографског музеја у Београду: 1901-2001. Етнографски музеј. стр. 119—. „У питању је велики војвода Никола Стањевић, који је познатији као ктитор цркве Св. Николе у Кончи. У хрисовуљи која је издата Хи- ландару 1366. године, цар Урош саопштава како га је непосредно замолио: „вољени властелин ...”
- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press.
- Blagojević, Miloš (2001). Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama. Službeni list SRJ.
- institut, Etnografski (1958). Glasnik Etnografskog instituta. 7—15.
- Ćirković, Sima; Mihaljčić, Rade (1999). Михальчић, Раде, ур. Лексикон српског средњег века (на језику: српски). Knowledge.
- Purković, Miodrag (1985). Srpska kultura srednjega veka. Izd. Srpske pravoslavne eparhije za zapadnu Evropu.
- Crouch, David (2002). The Normans: The History of a Dynasty. Bloomsbury Academic. ISBN 978-1852855956.
- „Channel Islands”. The Official Website of the British Monarchy. The Royal Household. 2009. Архивирано из оригинала 21. 9. 2012. г. Приступљено 16. 8. 2013.
- Prof. Jan Svanberg in. Furstebilder från folkungatid. ISBN 91-85884-52-9.
- Heikinheimo, Ilmari (1955). Suomen elämäkerrasto. Werner Söderström Osakeyhtiö.
- Simon, Kate (1989). A Renaissance Tapestry: The Gonzaga of Mantua. Harper & Row.
- Chan, Wing-tsit (1989). Chu Hsi New Studies. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-1201-0.
- United States Congressional Serial Set (на језику: енглески). U.S. Government Printing Office. 1977.
- Murdoch, William Gordon Burn (1908). From Edinburgh to India & Burmah (на језику: енглески). G. Routledge & sons Limited.
- Center, Duke University Commonwealth-Studies (1966). Publication (на језику: енглески). Duke University Press.
- Mranʻ mā samuiṅʻʺ sutesana cā coṅʻ (на језику: енглески). Samuiṅʻʺ Sutesana nhaṅʻʹ ʼA myuiʺ sāʺ Cā kraññʻʹ Tuikʻ Ūʺ cīʺ Ṭhāna. 2001.
- Hodgkin, Thomas. Italy and her Invaders. Clarendon Press.: 1895.
- Lewis, Archibald R. "The Dukes in the Regnum Francorum, A.D. 550–751". Speculum, Vol. 51, No 3 (July 1976), pp. 381–410.
- Stenton, Sir Frank M. Anglo-Saxon England Third Edition. Oxford University Press.: 1971.
- Thompson, E. A. (2000). The Goths in Spain. Clarendon Press.: Oxford, 1969.
- Górski, Karol (1949). Związek Pruski i poddanie się Prus Polsce: zbiór tekstów źródłowych (на језику: Polish и Latin). Poznań: Instytut Zachodni.
- Notes and Queries, Oxford University Press, 1850
- Seward, Desmond. (1995). The Monks of War: The Military Religious Orders. London: Penguin Books. ISBN 0-14-019501-7..
- Kirby, David. Northern Europe in the Early Modern Period: The Baltic World, 1492–1772. ISBN 0-582-00410-1.. Longman. London, 1990.
- Koch, H.W. (1993). A History of Prussia. ISBN 0-88029-158-3.. Barnes & Noble Books. New York, 1978.
- Albertas Juška, Mažosios Lietuvos Bažnyčia XVI-XX amžiuje, Klaipėda: 1997, pp. 742–771, here after the German translation Die Kirche in Klein LitauenАрхивирано на сајту (9. март 2013) (section: 5. Die Pfarrer und ihre Ausbildung; on: Lietuvos Evangelikų Liuteronų Bažnyčia Архивирано на сајту (2. октобар 2011), retrieved on 28 August 2011.
- Peter Brandt in collaboration with Thomas Hofmann (1981). Preußen: Zur Sozialgeschichte eines Staates. ISBN 3-499-34003-8.; eine Darstellung in Quellen, edited on behalf of Berliner Festspiele as a catalogue to the exhibition on Prussia between 15 May and 15 November 1981, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt, 1981, (=Preußen; vol. 3), pp. 24 and 35.
- Urban, William. (2003). The Teutonic Knights: A Military History. London: Greenhill Books. ISBN 1-85367-535-0..
- Władysław Czapliński. „Jerzy Ossoliński h. Topór”. Internetowy Polski Słownik Biograficzny (на језику: Polish). Архивирано из оригинала 01. 10. 2020. г. Приступљено 11. 9. 2020.
- Rutkowski, Henryk (1983). „Rivalität der Magnaten und Bedrohung der Souveränität” [Rivalry of the Magnates and the Threat of Sovereignty]. Polen. Ein geschichtliches Panorama [Poland: A Historical Panorama] (на језику: German). Warszawa: Wydawnictwo Interpress. стр. 81—91. ISBN 83-223-1984-3.
