Француски језик

Француски језик
Француски језик
langue française, français
Изговор	[fʁɑ̃sɛ]
Говори се у	29 држава
Регион	Француска, Канада, Белгија, Швајцарска, Демократска Република Конго, Обала Слоноваче и још 46 земаља.
Језичка породица	индоевропски кентумски италски романски итало-западни гало-иберски гало-романски ланг д'ојл Француски језик; ; ; ; ; ; ; ;
Писмо	латиница (француска варијанта)
Званични статус
Службени језик у	29 држава; Уједињене нације Међународни олимпијски комитет; Европска унија
Регулише	Француска академија (l'Académie française)
Језички кодови
ISO 639-1	fr
ISO 639-2	fre (B) ; fra (T)
ISO 639-3	fra
	Државе у којима је матерњи језик Државе у којима је административни језик Државе у којима је језик културе Регија у којима је мањински језик
	Франкофонска Африка Државе које представљају део Франкофоније (укупно 410 мил. становника 2017) Државе које су понекад део Франкофоније Државе које нису франкофонске, али су чланице или посматрачи Међународне организације Франкофонија (OIF)

Француски језик (француски: français (помоћ·инфо), ) је један од романских језика који се примарно користи у Француској, Белгији, Швајцарској, прекоморским територијама Француске, као и бившим колонијама Француске и Белгије, укључујући Квебек у Канади. Француски је службени језик у 29 земаља, већина којих су чланови Франкофоније (фран. La Francophonie), заједнице земаља француског говорног подручја. Он је говорни језик у Француској, јужној Белгији, западној Швајцарској, Монаку, провинцијама Квебек, Њу Брансвик, и деловима Манитобе и Онтарија у Канади, деловима САД у државама Луизијана, Мејн, Њу Хемпшир и Вермонт, Међу образованим класама у северној и западној Африци, Хаитима, Француској Полинезији и разним заједницама другде. Овај језик користи 110 милиона становника на Земљи као први језик, а укупно 190 милиона људи га користи у свакодневној комуникацији. Према демографским пројекцијама, пре свега због високог наталитета афричког франкофонског становништва. Француски језик је други језик по бројности на свету према броју људи који га уче (после енглеског језика).^[1]

Кратке чињенице Француски језик, Изговор ...

Затвори

Француски језик је изведен из говорног латинског језика Римског царства, као што су и језици: Италијански, Португалски, Шпански, Румунски, Каталонски и други. Француски је еволуирао из Гало-романског, говорног латинског у Галији, и специфичније у Северног Галији. Његови најближи сродници су други романски језици — језици који се историјски говоре у северној Француској и у јужној Белгији, које је Француски у углавном заменио. Француски је такође био под утицајем матерњих Келтских језика северне римске Галије, као што је Белгијска Галија и (Германски) Франачки језици пост-римских Франачких освајача. У данашње време, захваљујући француској прекоморској експанзији, постоје бројни Креолски језици утемељени на француском језику, пре свега Хаићански креолски језик. Особа са француског говорног подручја се назива франкофон.

Према истраживању Европске комисије, Француски је четврти најшире коришћени матерњи језик у Европској унији.^[1] Он је трећи по броју људи који га разумеју у ЕУ.^[2] Услед француског и белгијског колонијализма почевши од 17. и 18. века, француски је уведен у нове територије Америка, Африке и Азије. Већина оних који га користе као други језик пребива у франкофонској Африци, посебно у Габону, Алжиру, Маурицијусу, Сенегалу и Обали Слоноваче.^[3] Године 2007, процењивало се да постоји око 75 милиона особа којима је Француски матерњи језик;^[4] и да укупно има 338 милиона људи који могу да га говоре. Према демографским пројекцијама које су произвели и , тотални број говорника француског ће бити приближно 500 милиона године 2025. и 650 милиона до 2050 или 7% будуће светске популације.^[5] У складу са овим предвиђањима, извештај који је 2014. издала организација процењује да 274 милиона људи говори француски, било као први или други језик.^[6]^[7]

Француски има дугу историју као међународни језик трговине, дипломатије, књижевности и научних стандарда и он је званични језик многих међународних организација укључујући Уједињене нације, Европску унију, NATO, и . Године 2011, је проценио да је француски један од три највише коришћена пословна језика, након енглеског и кинеског.^[8]

Од 1970. постоји међународна организација за сарадњу земаља у којима је француски званични, или важан језик у комуникацији и култури. Ова организација се зове „Франкофонија“.

Европа

Са 12% говорника међу ЕУ становништвом, француски је четврти највише заступљени матерњи језик у Европској унији, након немачког, енглеског и италијанског; он је такође трећи по свеукупној заступљености у Унији, након енглеског и немачког (33% ЕУ популације изјављује да зна да говори енглески, док 22% Европљана разуме немачки и 20% француски).^[1]^[10]

По уставу Француске, француски је био службени језик републике од 1992^[11] (мада га је уредба Вилер-Котре учинила мандаторним у правним документима 1539. године). Француска прописује коришћење француског у службеним владиним публикацијама, јавном образовању, изузев у специјалним случајевима (иако се те одредбе често игноришу), и правним уговорима; огласи морају да садрже превод страних речи.

У Белгији, француски је званични језик у Валонији (изузев дела Источних кантона, у којима се говори немачки) и један од два званична језика — упоредо са холандским — региона главног града Брисела, где га говори већина становништва често као примарни језик.^[12]

Француски је један од четири службена језика Швајцарске (заједно са немачким, италијанским и романшким) и говори се у западном делу Швајцарске званом Романдија, у коме је Женева највећи град. Језичке поделе у Швајцарској се не подударају са политичким поделама и неки кантони имају билингвални статус, на пример градови попут Бил/Бјен или кантони, као што је Вале-Фрибур-Берн. Француски је матерњи језик за око 20% швајцарској становништва, а говори га 50,4%^[13] популације.

Сматра се да су Заклетве из Стразбура () из 842. први текст написан на протофранцуском.

Краљ Франсоа I је 1539. наредио да француски буде званични језик администрације и двора у Француској.

Кардинал Ришеље је 1634. основао Француску академију (), која се бавила „Унапређењем и заштитом француског језика“. Од седамнаестог века француски је постао европских племића, прво у централној, а у 18-ом и 19. веку источној Европи (Пољска, Русија, Румунија). У ово време Француска је постала колонијална сила, чиме је поставила основе за ширење француског језика ван Европе. Белгија, која је стекла независност 1830, такође је увела француски језик у своје колоније.

У 18. веку француски је постао главни језик у домену међународних односа и дипломатије (уместо латинског). Касније је стварањем колонијалног царства Велике Британије у 19. веку, и порастом моћи САД у 20. веку, ситуација промењена у корист енглеског језика.

Иако је тек трећи по броју говорника међу романским језицима (иза шпанског и португалског), француски језик је и даље геополитички гледано најважнији романски језик. И док је још у 19. веку (и на почетку 20. века) уживао статус главног светског језика, током 20. века француски је драстично изгубио на важности, до те мере да се каткада (неутемељено) сводити само на језик културе и дипломације.

Међутим, оснивањем и деловањем Међународне организације Франкофонија () (краће: Франкофонија), свестраном сурадњом Француске и Белгије с бившим колонијама, промовисањем францускога у свету, те пре свега брзим демографским растом великог броја земаља чланица Франкофоније и описмењивањем становништва у истима (претежно онима смештенима у Африци) тренд стагнације француског је заустављен, па се у последњих пар деценија могу приметити потпуно друкчија кретања.

Према најновијим подацима француски језик учи 89 634 000 људи у свету (пораст од готово 10% у 7 година - од задњег истраживања 1998.), што га чини другим највише ученим светским језиком (одмах након енглеског). Од тога броја 37,26% се односи на субсахарску Африку, 30,9% на Европу, 20,1% на Северну Африку и Блиски исток, 9,47% на Северну и Јужну Америку, а 2,25% на Азију (без Блиског истока) и Океанију.

Као службени језик: Белгија (4.000,000; 1987); Бенин (16,700; 1993); Буркина Фасо; Бурунди (2,200; 2004); Камерун; Канада (6.700,000; 2001); Средњоафричка Република (9,000; 1996); Чад (3,000; 1993); Комори (1,700; 1993); Конго (28,000; 1993); Обала Слоноваче (17,500; 1988); Демократска Република Конго; Џибути (10,200; 2006); Екваторијална Гвинеја; Француска Полинезија (25,700; 2000); Габон (37,500; 1993); Гваделуп (7,300; 2004); Гвинеја; Хаити (600; 2004); Индија (12,000); Либан (16,600; 2004); Мадагаскар (18,000; 1993); Мали (9,000; 1993); Маурицијус (37,000); Мајот (2,450; 1993); Монако (17,400; 1988); Нова Каледонија (53,400; 1987); Нигер (6,000; 1993); Реинион (2,400; 1993); Руанда (2,300; 2004); Сен Пјер и Микелон (5,110; 1967); Сенегал (20,000; 2006); Сејшели (980; 1971); Швајцарска (1.490,000; 2000); Того (3,000; 1993); Вануату (6,300; 1995).

као национални говори се у: Француска (53,200,000; 2005); Андора (2,400; 1986); Француска Гијана; Луксембург (13,100; 1993); Мартиник (9,000; 2004); Валис и Футуна (120; 1993).

Остало: Алжир (111,000; 1993); Камбоџа; Италија (100,000; 1987. регионално службени); Тунис (11,000; 1993); Уједињено Краљевство (14,000; . Службен на Каналским острвима); САД (1.640,000; 2000).^[14]

Француски језик је веома далеко од фонетских правила читања и писања. Завршни сугласник у речима се никад не изговара. Слова n и m се понекад не изговарају. Француски се чита „течно“, што значи да се завршни сугласници често спајају са наредном речи. У писању се користи пет врста акцента: акут ´, грав `, циркумфлекс ˆ, умлаут или трема ¨, и цедиља ¸.

Самогласници

a, à, â: [a]
an, en, am, em, in, im: [ã] (назални глас)
au, eau: [o]
e, ë, ê, ai, ei, é, ed, ez, er: [e]
e: [ə⁠] на крају речи од једног слова
è: [ɛ]
e, es: [-] не читaју се уопште када су на крају речи
ain, ein, aim, eim, in (уопштено неки самогласник (или чак ништа + in): [ẽ] (назални глас)
eu: [ø] (или мукло е), каже се е, само се скупе усне у круг као да ће се рећи о
i, y, ï: [i]
o, ô: [ɔ]
on, om: [ɔ̃] (назални глас)
œ: [œ] сличан је као глас [œ], само је отворенији
ou: [u]
u, ü, û: [y] (или фућкајуће и), каже се и, само се скупе усне у круг као да ће се рећи у
ue: [-] не читa се уопште када je на крају речи

[õ] и [ã] јако слично звуче, само је разлика између [õ] и [ã] у томе да су код првог усне заокружене, као код правог о, а код другог развучене као у а, али у брзом говору се то неће опазити.

a, o и œ имају 2 верзије отворенију и затворенију, али се на то мање-више не обраћа нека пажња.

Ако су случајно n или m двоструко нпр. Vienne онда глас није назал и чита се нормално [vjen]. Ако иза n или m постоји други самогласник, глас није назал и чита се нормално нпр. ananas [anana]. Глаголи у трећем лицу презента добијају наставак –ent, који се уопште не чита (изузетак).

Треба речи да се крајње е никада не чита, осим ако е нема акут ´.

Специјалне комбинације

ai: [ɛ] (нпр. )
ier: [je] на крају речи (нпр. )
i + самогласник: [j] (нпр. ie=je)
oi: [wa] (нпр. )
ou+i: [wi] (нпр. )
ui: [ɥi] (нпр. )

Комбинација [аu] се чита као , дакле еј. Уопштено је као 2 и (али то некада не дође до изражаја). Ако су на самогласнику 2 тачкице, комбинација самогласника се не чита, већ се читају одвојено, нпр.

Сугласници

ch: [ʃ]
c: [s] (испред e, i & y)
c: [k] у осталим случајевима
f, ph: [f]
g: [ʒ] (испред e, i & y)
g: [g] у осталим случајевима
gu: [g]
gn: [ɲ]
h: [-] не чита се уопште
j: [ʒ]
qu, k: [k]
r: [χ] после безвучног сугласника и на крају речи
r: [ʁ] или [ʀ] у осталим случајевима. Слично звуче и оба настају код грла
re: [χ] на крају речи и такође настаје код грла
s, ç: [s]
s (када се нађе између самогласника), z: [z]

Двострука слова се читају као и да је само једно написано.

Специјалне комбинације

ail, eil, eille, aille, ille, il: [aj], [ɛj] (нпр. [ʃɑ̃.dɛj], [vɛʁ.mɛj], [ɡʁi.zaj], [vjɛ.jaʁ], [vɛʁ.saj], [sɔ.lɛj])
ss: [s] између самогласника
ti+on, ti+al, ti+el, ti+eux: [si], [se] (нпр. )
x: [ks] (мање-више)
x: [gz] (међу самогласницима) нпр.
x: [s] (некад)

На крају речи која има више од једног слога последњи сугласник (осим ако нису (енглеско ) се не чита. Ако следећа реч почиње са самогласником (или са ) неки се сугласници онда додају тој речи, а речи се спајају, нпр. . То се зове лијезон, франц.: liason [ljɛzɔ̃].

Гласови на крају речи или читају се као:

s: [z]
x: [z]
d: [t]

Француски је инфлекијски језик - што значи да се односи међу реченичким елементима исказују променом речи, односно додавањем наставака (наставци за број, наставци за време за глаголе ...).

Чланови

Француски поседује два одређена члана за једнину, два за множину, два неодређена обична члана, као и два рода (мушки и женски).

Le - означава мушки род једнине ;

La - означава женски род једнине ;

L' - означава мушки и женски род једнине, само се користи када наредна реч почиње на самогласник или h ;

Les - означава множину.

Ово су неодређени чланови:

Un - означава мушки род ;

Une - означава женски род.

Глаголи

Француски глаголи се мењају према:

једној од две конјугације, слабој и јакој. Постоји око 100 глагола који се неправилно мењају.
три лица: првом, другом и трећем
два броја: једнини и множини
три начина: индикатив, кондиционал и императив
два рода: актив и пасив; пасив се дели на статички и динамички.
четири проста времена (présent, imparfait, futur simple и passé simple (не користи се у говорном језику)) и 4 сложена времена (passé composé, plus-que-parfait, futur intérieur и futur antérieur (не користи се у говорном језику))

У француском се, за разлику од већине других романских језика, не може избацити субјекат.

Процењује се да најмање 13% француског језика чине позајмице (око 4.200 речи). 1.054 речи су из енглеског језика, 707 из италијанског, 550 из старовисоконемачког, 481 из старих галороманских језика, 215 из арапског, 164 из немачког, 160 из келтског, 159 из шпанског, 153 из холандског, 112 из персијског и санскрта, 101 из разних индијанских језика, 89 из разних азијских језика, 56 из разних афроазијских језика, 55 из разних славенских и балтичких језика и 144 из разних других језика.

Француски језик је богат локалним дијалектима, који се називају и патоа. Они се у основи деле на северне (, ближе стандардном језику), јужне (, под утицајем окситанског језика), и франко-провансалске ().

Етимологија

Већина речи у француском потиче из латинског језика или је изведена из грчко-латинских основа речи. Многе речи имају дублете тако да је једна верзија из латинског, а друга је народна. Пример за то су многе именице и изведени придеви, као: , и слично.

Француски је преузео многе речи из енглеског, италијанског, других романских језика, немачког, арапског, итд. Процењује се да је 13% речника (неких 4.200 речи) страног порекла у фонду од 35.000 речи.

У француском, често се креирају неологизми који замењују, углавном енглеске, позајмљенице. На пример, „баладер“ () замењује енглеске речи „вокмен“ и „дискмен“ (, ).

Регионални француски

Регионални француски представља речник и изразе који се користе у појединим регионима француског језичког подручја, али не припадају званичним речницима француског, нити се користе на целом говорном подучју.