Назив Плодни полумесец је сковао амерички археолог Џејмс Хенри Брестед (енгл.) са Универзитета у Чикагу инспирисан чињеницом да је реч о плодној територији чији облик подсећа на полумесец. Ововремене државе чије се територије налазе сасвим или једним делом унутар Плодног полумесеца су Ирак, Израел (са Палестином), Јордан, Либан, Сирија, део североисточног Египта и мали део југозападне Турске као и западног Ирана.
Сматра се да је Плодни полумесец прва регија у којој се појавила пољопривреда када су људи започели процес чишћења и модификације природне вегетације како би узгајали новоприпитомљене биљке као усеве. Као резултат тога, ране људске цивилизације као што је Сумер у Месопотамији доживеле су процват.[4] Технолошки напредак у региону укључује развој пољопривреде и употребу наводњавања.
Термин „Плодни полумесец“ популаризовао је археологЏејмс Хенри Брестед у делима Основе европске историје (1914) и Античка времена, историја раног света(1916).[5][6][7][8][9][10] Он је написао:[5]
Он лежи као војска окренута према југу, са једним крилом који се протеже дуж источне обале Средоземног мора, а другим сеже до Персијског залива, док је центар окренут леђима северним планинама. Крај западног крила је Палестина; Асирија чини велики део центра; док је крај источног крила Вавилонија. [...] Овај велики полукруг, због недостатка имена, може се назвати Плодни полумесец.
У антици не постоји јединствени термин за овај регион. У време када је Брестед писао, то је отприлике одговарало територијама Отоманског царства које су уступљене Британији и Француској у Споразуму Сајкс-Пикота. Историчар Томас Шефлер је приметио да је Брестед пратио тренд у западној географији да „пребрише класичне географске разлике између континената, земаља и предела великим, апстрактним просторима“, повлачећи паралеле са радом Халфорда Макиндера, који је концептуализовао Евроазију као 'стожер', подручје“ окружено 'унутрашњим полумесецом', Блиским истокомАлфреда Тајера Махана и MitteleuropaФридриха Наумана.[11]
Плодни полумесец је имао много различитих клима, а велике климатске промене подстакле су еволуцију многих једногодишњих биљака типа „р“, које дају више јестивог семена од вишегодишњих биљака типа „К“. Драматична разноликост у надморској висини у региону довела је до многих врста јестивих биљака за ране експерименте у узгоју. Оно што је најважније, Плодни полумесец је био дом осам неолитских оснивачких усева важних у раној пољопривреди (то су дивљи преци емер пшенице, лимца, јечма, лана, леблебије, грашка, сочива, горке грахорице) и четири од пет најважнијих врсте домаћих животиња — краве, козе, овце и свиње; у близини је живела пета врста, коњ.[12] Флора плодног полумесеца обухвата висок проценат биљака које могу да се самоопрашују, али могу бити и унакрсно опрашиване.[12] Ове биљке, назване „селфери“, биле су једна од географских предности овог подручја, јер нису зависиле од других биљака за репродукцију.[12]
Поред тога што поседује многа налазишта са скелеталним и културним остацима предмодерних и раних модерних људи (нпр. у пећинама Табун и Ес Скул у Израелу), каснијих плеистоценскихловаца-сакупљача и епипалеолитских полуседентарних ловаца-сакупљача (нпр. Натуфијани), плодни полумесец је најпознатији по својим локалитетима везаним за порекло пољопривреде. Западна зона око река Јордана и горњег Еуфрата довела је до првих познатих неолитскихземљорадничких насеља (који се називају предгнчарски неолит А (PPNA), који датирају од око 9.000 година пре нове ере и укључују веома древна налазишта као што су Гобекли Тепе, Чога Голан и Џерихон (Тел ес-Султан).
У овом крају су се прве библиотеке појавиле пре око 4.500 година. Најстарије познате библиотеке налазе се у Нипуру (у Сумеру) и Ебли (у Сирији), обе од око 2500. п. н. е..[13]
Тигрис и Еуфрат извиру у планинама Таурус данашње Турске. Пољопривредници у јужној Месопотамији морали су сваке године да заштите своја поља од поплава. Северна Месопотамија је имала довољно кише да омогући пољопривреду. За заштиту од поплава правили су насипе.[14]
Рана припитомљавања
Праисторијске смокве без семена откривене су у Гилгалу I у долини Јордана, што сугерише да су стабла смокава сађена пре неких 11.400 година.[15]Житарице су се узгајале у Сирији још пре 9.000 година.[16] Мале мачке (Felis silvestris) су такође припитомљене на овим просторима.[17] Такође, махунарке укључујући грашак, сочиво и леблебија су доместиковане на овим просторима.
Breasted, James Henry (1914). „Earliest man, the Orient, Greece, and Rome”(PDF). Ур.: Robinson, James Harvey; Breasted, James Henry; Beard, Charles A. Outlines of European history, Vol. 1. Boston: Ginn. стр.56—57. Архивирано(PDF) из оригинала 2022-10-09. г. "The Ancient Orient" map is inserted between pages 56 and 57.
Kuklick, Bruce (1996). „Essay on methods and sources”. Puritans in Babylon: the ancient Near East and American intellectual life, 1880–1930. Princeton: Princeton University Press. стр.241. ISBN978-0-691-02582-7. „Textbooks...The true texts brought all of these strands together, the most important being James Henry Breasted, Ancient Times: A History of the Early World (Boston, 1916), but a predecessor, George Stephen Goodspeed, A History of the Ancient World (New York, 1904), is outstanding. Goodspeed, who taught at Chicago with Breasted, antedated him in the conception of a 'crescent' of civilization.”
Jared Diamond, Guns, Germs and Steel: A Short History of Everybody for the Last 13,000 Years, 1997.
Anderson, Clifford Norman. The Fertile Crescent: Travels In the Footsteps of Ancient Science. 2d ed., rev. Fort Lauderdale: Sylvester Press, 1972.
Deckers, Katleen. Holocene Landscapes Through Time In the Fertile Crescent. Turnhout: Brepols, 2011.
Ephʻal, Israel. The Ancient Arabs: Nomads On the Borders of the Fertile Crescent 9th–5th Centuries B.C. Jerusalem: Magnes Press, 1982.
Kajzer, Małgorzata, Łukasz Miszk, and Maciej Wacławik. The Land of Fertility I: South-East Mediterranean Since the Bronze Age to the Muslim Conquest. Newcastle upon Tyne, UK: Cambridge Scholars Publishing, 2016.
Kozłowski, Stefan Karol. The Eastern Wing of the Fertile Crescent: Late Prehistory of Greater Mesopotamian Lithic Industries. Oxford: Archaeopress, 1999.
Thomas, Alexander R. The Evolution of the Ancient City: Urban Theory and the Archaeology of the Fertile Crescent. Lanham: Lexington Books/Rowman & Littlefield Publishers, 2010.
Cruciani F, La Fratta R, Torroni A, Underhill PA, Scozzari R (август 2006). „Molecular dissection of the Y chromosome haplogroup E-M78 (E3b1a): a posteriori evaluation of a microsatellite-network-based approach through six new biallelic markers”. Human Mutation. 27 (8): 831—832. PMID16835895. S2CID26886757. doi:10.1002/humu.9445.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
King RJ, Ozcan SS, Carter T, Kalfoğlu E, Atasoy S, Triantaphyllidis C, . (март 2008). „Differential Y-chromosome Anatolian influences on the Greek and Cretan Neolithic”. Annals of Human Genetics. 72 (Pt 2): 205—214. PMID18269686. S2CID22406638. doi:10.1111/j.1469-1809.2007.00414.x.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Shen P, Lavi T, Kivisild T, Chou V, Sengun D, Gefel D, . (септембар 2004). „Reconstruction of patrilineages and matrilineages of Samaritans and other Israeli populations from Y-chromosome and mitochondrial DNA sequence variation”. Human Mutation. 24 (3): 248—260. PMID15300852. S2CID1571356. doi:10.1002/humu.20077.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Zalloua, P., Wells, S. (2004) "Who Were the Phoenicians?" National Geographic Magazine, October 2004.
Heiser, Charles B. Seed to Civilization: The Story of Food (W.H. Freeman, 1990)
Herr, Richard, ed. Themes in Rural History of the Western World (Iowa State UP, 1993)
Mazoyer, Marcel, and Laurence Roudart. A History of World Agriculture: From the Neolithic Age to the Current Crisis (Monthly Review Press, 2006) Marxist perspective
Murray, Jacqueline. The First European Agriculture (Edinburgh UP, 1970)
Oka, H-I. Origin of Cultivated Rice (Elsevier, 2012)
Price, T.D. and A. Gebauer, eds. Last Hunters – First Farmers: New Perspectives on the Prehistoric Transition to Agriculture (1995)
Srivastava, Vinod Chandra, ed. History of Agriculture in India (5 vols., 2014). From 2000 BC to present.
Stevens, C.E. "Agriculture and Rural Life in the Later Roman Empire" in Cambridge Economic History of Europe, Vol. I, The Agrarian Life of the Middle Ages (Cambridge UP, 1971)
Teall, John L. (1959). „The grain supply of the Byzantine Empire, 330–1025”. Dumbarton Oaks Papers. 13: 87—139. JSTOR1291130. doi:10.2307/1291130.
Yasuda, Y., ed. The Origins of Pottery and Agriculture (SAB, 2003)