Средоземно море

Средоземно или Медитеранско море, је море које се налази између Европе на северу, Азије на истоку и Африке на југу, а повезано је са Атлантским океаном кроз Гибралтарски мореуз на западу, са Индијским океаном на југоистоку преко Суецког канала и Црвеног мора, а са Црним морем преко Босфора. Земље које окружују Средоземно море називају се земљама Средоземља, а цело подручје мора и обалних земаља Средоземље. Једно је од већих мора у Европи.

Снимак из сателита

Карта Средоземног мора

Површина овог мора износи 2,509 милиона km²,^[1] салинитет му је 38 промила, највећа дубина 5.121 m (недалеко од Пелопонеза),^[2][3] а укупна запремина (отприлике) 3,7 милиона кубних километара. Средоземно море има негативни биланс дотока воде: лети испари 4.690 km³, а са падавинама и речним притокама добије свега 1.830 km³ воде. Процена је да би без сталног дотока воде из Атлантског океана кроз Гибралтарски мореуз, ово море потпуно пресушило за приближно 1500 година.

Поморски праг између Сицилије и туниске обале дели Средоземље на источни и западни део. Други подводни праг лежи између шпанске и мароканске обале.

Средоземно море је заједно са Индијским океаном део прамора Тетис, које је нестало пре тридесетак милиона година због померања афричке и евроазијске континенталне плоче.^[4][5] Тектонска активност на Средоземљу је иначе веома изражена: у Италији су активни вулкани Етна и Везув.

Име

Са својом високо разуђеном обалом и великим бројем острва, Грчка има најдужу медитеранску обалу.

Термин Медитеран изведен је из латинске речи , са значењем „усред земље (напомена: земља у смислу копна, а не планете земље)” или „између копна” (; придев , „средина, између” + , „копно, земља”): пошто је оно између континената Африке, Азије и Европе. Древно грчко име (), је слично томе изведено из μέσο, „између” + γη, „копно, земља”).^[6] То се може упоредити са древним грчким именом Месопотамија (Μεσοποταμία), са значењем „између река”.

Медитеранско море је историјски имало неколико имена. На пример, Картагињани су га звали „Сиријским море” и касније Римљани су га обично називали („Наше море”), и повремено ^[7] и Грци као , с значењем „Велико море”.^[8]

У античким сиријским текстовима, феничанским еповима и хебрејској библији, оно је превасходно познато као „Велико море” (הַיָּם הַגָּדוֹל, , Бројеви 34:6,7; Јошуа 1:4, 9:1, 15:47; Језекиљ 47:10,15,20), или једноставно „Море” (1 Краљеви 5:9; 1 Мак. 14:34, 15:11); међутим, оно се исто тако звало „Залеђинско море” (הַיָּם הָאַחֲרוֹן), због његове локације на западној обали Велике Сирије или Свете земље, стога у залеђини особе која гледа на исток, што се понекад преводи као „Западно море”, (Деут. 11:24; Јоил 2:20). Још једно име је било „Море Филистејаца” (יָם פְּלִשְׁתִּים, Егзод. 23:31), по људима који су настањивали велику порцију његових обала у близини Израелита.

У модерном Хебрејском, он се назива (הַיָּם הַתִּיכוֹן), „Средње море”, што одражава име мора у античком грчком (), латинском (Унутрашње море) или (Наше море), и модерним језицима Европе и Средњег истока (Медитеран, etc.).^[8]

Слично томе, у модерном арапском, оно је познато као арап. (арап. ), „[бело] Средње море”, док у исламској и другој арапској литератури, оно се назива као арап. (арап. ), или „Римско/Византијско море.”^[8]

У отоманском турском језику, оно се звало Bahr-i Sefid, са значењем „Чисто бело море”.

У турском, оно је познато као ,^[9] са значењем „Бело море”, да би се разликовало од Црног мора.^[8]

Географија

Већа острва

• Корзика,
• Сардинија,
• Сицилија,
• Балеарска острва,
• Малта
• Крит,
• Родос и
• Кипар.

Мора

Мора у оквиру Средоземног мора:

• Балеарско море или Иберијско море код Балеарских острва,
• Лигурско море, северно од Корзике,
• Тиренско море, између Италије, Сардиније и Сицилије,
• Јадранско море,
• Јонско море,
• Егејско море, са својим деловима:
  • Миртојско море, део Егејског мора, између острвске групе Киклади и полуострва Пелопонез,
  • Трачко море, део Егејског мора, на улазу у Дарданеле,
  • Икаријско море, део Егејског мора, између острвске групе Киклади и Мале Азије (Анадолије,
  • Критско море, део Егејског мора,
• Мраморно море, између Босфора и Дарданела,
• Киликијско море, између Кипра и Турске,
• Левантско море, граничи се са Турском на северу, Сиријом, Либаном, Израелом и појасом Газе на истоку, Египтом и Либијом на југу и Егејским морем на северозападу,
• Либијско море,
• Алборанско море, на улазу у Гибралтарски мореуз

Земље

Земље које имају излаз на Средоземно море су:

1.  Црна Гора
2.  Шпанија
3.  Француска
4.  Монако
5.  Италија
6.  Малта
7.  Албанија
8.  Грчка
9.  Турска
10.  Кипар
11.  Сирија
12.  Либан
13.  Израел
14.  Египат
15.  Либија
16.  Тунис
17.  Алжир
18.  Мароко

Земље које немају излаз на Средоземно море, али се сматрају средоземним су:

1.  Србија
2.  Португалија
3.  Бугарска
4.  Република Македонија
5.  Јордан

Осим што су делимично под утицајем медитеранске климе, УНЕСКО их помиње као земље Средоземља на основу следећих критеријума:

• налазе се у регији Средоземља,
• гравитирају том подручју
• културом, традицијом и историјом су везане за то подручје.

Клима

Мапа климатских зона у областима које окружују Средоземно море, према Кепеновој класификацији климе

Температура мора

Просечна температура мора (°C)

	Јан	Феб	Мар	Апр	Мај	Јун	Јул	Авг	Сеп	Окт	Нов	Дец	Година
Марсељ[10]	13	13	13	14	16	18	21	22	21	18	16	14	16.6
Гибралтар[11]	16	15	16	16	17	20	22	22	22	20	18	17	18.4
Малага[12]	16	15	15	16	17	20	22	23	22	20	18	16	18.3
Атина[13]	16	15	15	16	18	21	24	24	24	21	19	18	19.3
Барцелона[14]	13	13	13	14	17	20	23	25	23	20	17	15	17.8
Ираклион[15]	16	15	15	16	19	22	24	25	24	22	20	18	19.7
Венеција[16]	11	10	11	13	18	22	25	26	23	20	16	14	17.4
Валенција[17]	14	13	14	15	17	21	24	26	24	21	18	15	18.5
Малта[18]	16	16	15	16	18	21	24	26	25	23	21	18	19.9
Александрија[19]	18	17	17	18	20	23	25	26	26	25	22	20	21.4
Напуљ[20]	15	14	14	15	18	22	25	27	25	22	19	16	19.3
Ларнака[21]	18	17	17	18	20	24	26	27	27	25	22	19	21.7
Лимасол[22]	18	17	17	18	20	24	26	27	27	25	22	19	21.7
Анталија	17	17	17	18	21	24	27	28	27	25	22	19	21.8
Тел Авив[23]	18	17	17	18	21	24	26	28	27	26	23	20	22.1

Геологија

Види још: Геологија и палеоклиматологија Медитеранског басена

Подморско врело, звано вруља, у близини Омиша; приметно по кружним таласима на иначе мирној површини мора.

Геолошка историја Средоземног мора је комплексна. Његово дно је сачињено од океанске коре, те се некад мислило да је базен мора тектонски остатак древног океана Тетис. Сада је познато да се ради о структурно млађем базену, званом Неотетис, који је првобитно формиран путем конвергенције Афричке и Евроазијске плоче током касног тријаса и ране јуре. Због тога што је ово водено тело скоро потпуно окружено копном и што се налази у подручју нормално суве климе, Медитеран је подложан интензивном испаравању и преципитацији евапората. Месинска криза салинитета је започела пре око шест милиона година кад је Средоземно море постало затворено копном, и затим се есенцијално исушило. Постоје депозити соли акумулирани на дну базена чија количина премашује милион кубних километара — на неким местима су више од три километра дебели.^[24][25]

Научници процењују да је море било задњи пут попуњено пре око 5,3 милиона година за мање од две године током Занклијанске поплаве. Вода се улила из Атлантског океана кроз новоотворени пролаз који се сада зове Гибралтарски мореуз са процењеном брзином од око три реда величне (хиљаду пута) већом од садашњег протока реке Амазон.^[26]

Средоземно море има просечну дубину од 1500 m и најдубља тачка је 5267 m испод површине у Калипсо понору у Јонском мору. Обала је дуга око 46000 km. Плитки подморски гребен (Сицилијански прелаз) између острва Сицилија и обале Туниса дели море у два подрегиона: Западни Медитеран, са површином од око 850 хиљада km² (330 хиљада mi²); и Источни Медитеран, са око 1,65 милиона km² (640 хиљада mi²). Карактеристика обалског Медитерана су подморска врела или вруље, у којима долази до испуштања подземне воде под притиском у обалску морску воду испод површине; испуштена вода је обично свежа, а понекад и топла.^[2][27]

Тектоника и анализа палео окружења

Медитерански базен и морски систем је успостављен сударом древног Афричко-Арабијског континента и Евразије. Како се Афричко-Арабијска плоча кретала ка северу, она зе затворила древни океан Тетис који је раније раздвајао два суперконтинента Лауразију и Гондвану. Средином периода јуре знатно мањи морски базен, звани Неотетис, је формиран непосредно пре него што је океан Тетис био затворен са његовог западног (Арабијског) краја. Широка линија колизије је произвела веома дуг систем планина од Пиринеја у Шпанији до Загрос планина у Ирану у једној епизоди тектонског формирања планина познатог као Алпска орогенеза. Неотетис се повећао током епизода колизија (и повезаних преклапања и субдукција) које су одвиле током епоха олигоцена и миоцена (пре 34 до 5,33 милиона година); погледајте анимацију: Афричко-Арабијска колизија са Евроазијом. Сходно томе се медитерански базен састоји од неколико субдукцијом растегнутих тектонских плоча које су основа источног дела Средоземног мора. Разне зоне потањања садрже величанствене и веома дубоке океанске гребене, источно од Јонског мора и јужно од Егејског мора. Централно индијски гребен се налази источно од Средоземног мора, на југоистоку између Африке и Арабијског полуострва у Индијском океану. Као што човеком изазвани геополитички претреси и хаос обележавају историју обала мноштва различитих медитеранских нација током читавог курса древне, модерне, садашње and будуће историје, тако и статус тектонских плоча нација дуж граница медитеранског региона има аналогне геолошке проблеме и судбину.

Месијанска криза сланости

Месијанска криза сланости пре Занклијанске поплаве

Анимација: Месијанска криза сланости

Током периода мезозоика и кенозоика, док је северозападни угао Африке конвергирао на Иберији, дошло је до подизања планинских масива дуж јужне Иберије и северозападне Африке. Тамо је развој интрапланинских базена Бетик и Риф довео до стварања две приближно паралелне морске капије између Атлантског океана и Средоземног мора. Синхронизованим дејством на Бетичком и Рафијанском коридору, дошло је до прогресивног затварања мора током средина и краја миоцена; можда и неколико пута.^[28] Током ере касног миоцена затварање Бетичког коридора узроковало је такозвану Месијанску кризу сланости, кад је Средоземно море било скоро потпуно исушено. Време почетка кризе се процењује да је било пре 5,96 милиона година, а криза је трајала неких 630.000 година до пре око 5,3 милиона година;^[29] погледајте анимацију: Месијанска криза сланости.

Након иницијалног повлачења и поновне поплаве следило је неколико епизода — укупни број је предмет дебата — исушивања и поплава током Месијанске кризе. Ово стање је окончано кад је Атлантски океан последњи пут поплавио базен, креирајући Гибралтарски мореуз и узрокујући Занклијанску поплаву — на крају миоцена (пре 5,33 милиона година). Резултати неких истраживања сугеришу да су циклуси исушивања и поплава поновили више пута, чиме се могу објаснити велике наслаге соли на дну мора.^[30][31] Недавне студије, међутим, показују да су вишеструка исушивања и плављења мало вероватна са геодинамичке тачке гледања.^[32][33]

Види још

• Марине у Средоземном мору

Референце

1. „Mediterranean Sea”. Encyclopædia Britannica. 27. 8. 2023. Приступљено 23. 10. 2015.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
2. Elmer LaMoreaux, Philip (2001). „Geologic/Hydrogeologic Setting and Classification of Springs”. Springs and Bottled Waters of the World: Ancient History, Source, Occurrence, Quality and Use. Springer. стр. 57. ISBN 978-3-540-61841-6.
3. Žumer, Jože (2004). „Odkritje podmorskih termalnih izvirov” [Discovery of submarine thermal springs] (PDF). Geografski Obzornik. Association of the Geographical Societies of Slovenia. 51 (2): 11—17. ISSN 0016-7274.
4. William Ryan (2008). „Decoding the Mediterranean salinity crisis”. Sedimentology. 56 (1): 95—136. Bibcode:2009Sedim..56...95R. S2CID 52266741. doi:10.1111/j.1365-3091.2008.01031.x.
5. William Ryan (2008). „Modeling the magnitude and timing of evaporative drawdown during the Messinian salinity crisis” (PDF). Sedimentology. 5 (3–4): 229. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г. Приступљено 29. 08. 2017.
6. entry μεσόγαιος Архивирано 2009-12-02 на сајту at Liddell & Scott
7. Sallust, The Jugurthine War 17.
8. Vella, Andrew P. (1985). „Mediterranean Malta” (PDF). Hyphen. 4 (5): 469—472. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 3. 2017. г.
9. Özhan Öztürk claims that in Old Turkish ak also means „west” and that Akdeniz hence means „West Sea”, while Karadeniz (Black Sea) means „North Sea”. Özhan Öztürk. Pontus: Antik Çağ'dan Günümüze Karadeniz'in Etnik ve Siyasi Tarihi Genesis Yayınları. Ankara. 2011. стр. 5—9. Архивирано из оригинала 15. 9. 2012. г.
10. Weather2Travel.com. „Marseille Climate: Monthly Weather Averages – France”.
11. Weather2Travel.com. „Gibraltar (Westside) Climate: Monthly Weather Averages – Gibraltar”.
12. Weather2Travel.com. „Malaga Climate: Monthly Weather Averages – Costa del Sol”.
13. Weather2Travel.com. „Athens Climate: Monthly Weather Averages – Greece – Greece”.
14. Weather2Travel.com. „Barcelona Climate: Monthly Weather Averages – Spain”.
15. Weather2Travel.com. „Iraklion Climate: Monthly Weather Averages – Crete – Crete”.
16. Weather2Travel.com. „Venice Climate: Monthly Weather Averages – Venetian Riviera”.
17. Weather2Travel.com. „Valencia Climate: Monthly Weather Averages – Spain – Spain”.
18. Weather2Travel.com. „Valletta Climate: Monthly Weather Averages – Malta – Malta”.
19. Weather2Travel.com. „Alexandria Climate: Monthly Weather Averages – Egypt”. Архивирано из оригинала 05. 01. 2014. г. Приступљено 28. 10. 2018.
20. Weather2Travel.com. „Naples Climate: Monthly Weather Averages – Neapolitan Riviera”.
21. Weather2Travel.com. „Larnaca Climate: Monthly Weather Averages – Cyprus”.
22. Weather2Travel.com. „Limassol Climate: Monthly Weather Averages – Cyprus”.
23. Weather2Travel.com. „Tel Aviv Climate: Monthly Weather Averages – Israel”.
24. Ryan, William (2008). „Decoding the Mediterranean salinity crisis”. Sedimentology. 56 (1): 95—136. Bibcode:2009Sedim..56...95R. S2CID 52266741. doi:10.1111/j.1365-3091.2008.01031.x.
25. Ryan, William (2008). „Modeling the magnitude and timing of evaporative drawdown during the Messinian salinity crisis” (PDF). Stratigraphy. 5 (3–4): 229. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г. Приступљено 29. 08. 2017.
26. Garcia-Castellanos, D.; Estrada, F.; Jiménez-Munt, I.; Gorini, C.; Fernàndez, M.; Vergés, J.; De Vicente, R. (2009). „Catastrophic flood of the Mediterranean after the Messinian salinity crisis”. Nature. 462 (7274): 778—781. Bibcode:2009Natur.462..778G. PMID 20010684. S2CID 205218854. doi:10.1038/nature08555.
27. Žumer, Jože (2004). „Odkritje podmorskih termalnih izvirov” [Discovery of submarine thermal springs] (PDF). Geografski Obzornik (на језику: Slovenian). Association of the Geographical Societies of Slovenia. 51 (2): 11—17. ISSN 0016-7274.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза) (језик: словеначки)
28. de la Vara, Alba; Topper, Robin P.M.; Meijer, Paul Th.; Kouwenhoven, Tanja J. (2015). „Water exchange through the Betic and Rifian corridors prior to the Messinian Salinity Crisis: A model study”. Paleoceanography. 30 (5): 548—557. Bibcode:2015PalOc..30..548D. S2CID 134905445. doi:10.1002/2014PA002719.
29. Krijgsman, W.; Fortuinb, A. R.; Hilgenc, F. J.; Sierrod, F. J. (2001). „Astrochronology for the Messinian Sorbas basin (SE Spain) and orbital (precessional) forcing for evaporite cyclicity”. Sedimentary Geology. 140 (1–2): 43—60. Bibcode:2001SedG..140...43K. doi:10.1016/S0037-0738(00)00171-8.
30. Gargani J., Rigollet C. (2007). „Mediterranean Sea level variations during the Messinian Salinity Crisis.”. Geophysical Research Letters. 34 (L10405): L10405. Bibcode:2007GeoRL..3410405G. S2CID 128771539. doi:10.1029/2007GL029885.
31. Moretti; Letouzey, J. (2008). „Evaporite accumulation during the Messinian Salinity Crisis : The Suez Rift Case.”. Geophysical Research Letters. 35 (2): L02401. Bibcode:2008GeoRL..35.2401G. S2CID 129573384. doi:10.1029/2007gl032494. |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
32. Govers, Rob (2009). „Choking the Mediterranean to dehydration: The Messinian salinity crisis”. Geology. 37 (2): 167—170. Bibcode:2009Geo....37..167G. doi:10.1130/G25141A.1.
33. Garcia-Castellanos, D., A. Villaseñor, 2011. Messinian salinity crisis regulated by competing tectonics and erosion at the Gibraltar Arc. Nature, 2011-12-15 pdf here Link

Литература

• Elmer LaMoreaux, Philip (2001). „Geologic/Hydrogeologic Setting and Classification of Springs”. Springs and Bottled Waters of the World: Ancient History, Source, Occurrence, Quality and Use. Springer. стр. 57. ISBN 978-3-540-61841-6.

Спољашње везе

• Mediterranean Sea Microorganisms: 180+ images of Foraminifera