Проширени периодни систем

Проширени периодни систем (енгл. ) теоретски је периодни систем са елементима после оганесона са редним бројем 118 (после 7. периоде/реда). Тренутно је познато и потврђено укупно седам периода у периодном систему елемената, који завршава елементом атомског броја 118 који комплетира седму периоду.

Проширени периодни систем

Водоник Хелијум Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон Унуненијум Унбинилијум Унбиунијум Унквадквадијум Унквадпентијум Унквадхексијум Унквадсептијум Унквадоктијум Ункваденијум Унпентнилијум Унпентунијум Унпентбијум Унпенттријум Унпентквадијум Унпентпентијум Унпентхексијум Унпентсептијум Унпентоктијум Унпентенијум Унхекснилијум Унхексунијум Унхексбијум Унхекстријум Унхексквадијум Унхекспентијум Унхексхексијум Унхекссептијум Унхексоктијум Унхексенијум Унсептнилијум Унсептунијум Унсептбијум Унбибијум Унбитријум Унбиквадијум Унбипентијум Унбихексијум Унбисептијум Унбиоктијум Унбиенијум Унтринилијум Унтриунијум Унтрибијум Унтритријум Унтриквадијум Унтрипентијум Унтрихексијум Унтрисептијум Унтриоктијум Унтриенијум Ункваднилијум Унквадунијум Унквадбијум Унквадтријум

Елемент 119 у 8. периоди / 8. реду (уоквирен) означава почетак теоретизација

Ако се открије још елемената са већим атомским бројем од оног који има тренутно последњи откривени елемент, исти ће се смештати у додатне периоде које ће да прате форму садашњих, како би се илустровале законитости у својствима елемената које се периодично понављају. Очекује се да ће све периоде које се додају да садржавају више елемената него што их тренутно има седма периода, зато што је предвиђено постојање додатног такозваног блока у ком ће у свакој периоди да буде најмање 18 елемената са делимично попуњеним орбиталама.

Глен Т. Сиборг је 1969. године предвидео постојање система са осам периода (енгл. ), у ком би требало да се нађе и поменути блок.^[1][2] дефинише елемент као ’постојећи’ ако му је време живота дуже од 10⁻¹⁴ секунди, што је време потребно да нуклеус формира електронски облак.^[3] Ниједан елемент у овом блоку још увек није синтетисан или пронађен у природи.^[4] Први елемент блока би могло да има атомски број 121, а према томе би његово систематско име било унбиунијум. Елементи у овом блоку ће највероватније бити веома нестабилни по питању радиоактивног распадања и имаће невероватно мало време полуживота, с тим да постоји хипотеза да би елемент 126 могло да се нађе на острву стабилности које је отпорно на фисију али не и на алфа распад. Није сасвим јасно колико елемената има шансу да физички постоји после острва стабилности, нити да ли ће 8. периода да буде комплетна односно хоће ли икако бити 9. периоде.

Према орбиталним апроксимацијама квантне механике по питању атомске структуре, блок би одговарао елементима са делимично попуњеним орбиталама, али ефекти спинорбиталне интеракције поприлично смањују валидност орбиталних апроксимација за елементе са великим атомским бројем. Док у Сиборговој верзији додатне периоде тежи елементи прате узорак низа долазећи после лакших елемената, пошто у обзир нису узети релативистички ефекти, модели у којима је урачунат и утицај релативистичких ефеката предвиђају нешто друго. Пека Пике и Б. Фрике користили су рачунарско моделовање да би израчунали позиције елемената до  = 184; открили су да ће неколико елемената вероватно одступати од Маделунговог правила.^[5][6]

Ричард Фајнман је истакао^[7] да поједностављена интерпретација релативистичке Диракове једначине наилази на проблеме са електронским орбиталама када је  > 1/α ≈ 137 (подробније описано у одељцима испод), што указује на то да неутрални атоми не могу да постоје након унтрисептијума те да периодни систем елемената заснован на електронским орбиталама тиме престаје у овој тачки. С друге стране, још ригорознијом анализом се добија да је лимит пак нешто већи —  ≈ 173.

Историја

Није познато докле би периодни систем могао да се настави после познатих 118 елемената. Глен Т. Сиборг је тврдио да највећи могући елемент вероватно има атомски број мањи од  = 130,^[8] док је Валтер Грајнер става да не постоји елемент са највећим атомским бројем односно да границе нема. Табела испод приказује једну могућност за изглед осме периоде, са распоредом елемената примарно заснованим на њиховој предвиђеној хемији.^[9]

Проширени периодни систем (велика верзија) п р у
	1	2	3																4	5	6	7	8	9	10	11	12	13	14	15	16	17	18
1	H																																He
2	Li	Be																										B	C	N	O	F	Ne
3	Na	Mg																										Al	Si	P	S	Cl	Ar
4	K	Ca	Sc																Ti	V	Cr	Mn	Fe	Co	Ni	Cu	Zn	Ga	Ge	As	Se	Br	Kr
5	Rb	Sr	Y																Zr	Nb	Mo	Tc	Ru	Rh	Pd	Ag	Cd	In	Sn	Sb	Te	I	Xe
6	Cs	Ba	La		Ce	Pr	Nd	Pm	Sm	Eu	Gd	Tb	Dy	Ho	Er	Tm	Yb	Lu	Hf	Ta	W	Re	Os	Ir	Pt	Au	Hg	Tl	Pb	Bi	Po	At	Rn
7	Fr	Ra	Ac		Th	Pa	U	Np	Pu	Am	Cm	Bk	Cf	Es	Fm	Md	No	Lr	Rf	Db	Sg	Bh	Hs	Mt	Ds	Rg	Cn	Nh	Fl	Mc	Lv	Ts	Og
8	119	120	121		144	145	146	147	148	149	150	151	152	153	154	155	156	157	158	159	160	161	162	163	164	165	166	167	168	169	170	171	172
‍
‍					122	123	124	125	126	127	128	129	130	131	132	133	134	135	136	137	138	139	140	141	142	143
‍
Алкал­ни метал Земно­алкални метал Супер­акти­ноид Ланта­ноид Акти­ноид Пре­лазни метал Постпре­лазни метал Мета­лоид Поли­атомски неметал Ди­атомски неметал Племе­нити гас предвиђен предвиђен предвиђен     предвиђен предвиђен предвиђен предвиђен предвиђен предвиђен

Сви ови хипотетички и неоткривени елементи се именију према стандарду систематског именовања елемената који прописује Међународна унија за чисту и примењену хемију (), чиме се стварају генеричка имена за употребу све до момента када се елемент открије, потврди и добије званично име. Ова имена се обично не користе у литератури, а елементи се разлику само према свом атомском броју. Следствено томе, елемент 164 углавном се не помиње као „унхексквадијум” (ово систематско име), већ се само каже/пише „елемент 164” (или „164. елемент”); исто тако, иначе се не користи симбол „” већ се пише само „164”, „(164)” или „E164”.

До априла 2014. године, научници су покушали да синтетишу само елементе 119, 120, 122, 124, 126 и 127 (унуненијум, унбинилијум, унбибијум, унбиквадијум, унбихексијум и унбисептијум; редом).

Сматра се да су код елемента 118 попуњене орбитале 1, 2, 2, 3, 3, 3, 4, 4, 4, 4, 5, 5, 5, 5, 6, 6, 6, 7 и 7, док су остале орбитале непопуњене. Једноставном екстраполацијом из Ауфбауевог принципа могло би се предвидети да ће се у осмом реду орбитале попуњавати следећим редоследом: 8, 5, 6, 7, 8; међутим, после елемента 120, близина електронских љуски чини распоређивање елемената у једноставном систему проблематичним. Иако би се једноставном екстраполацијом периодног система, пратећи Сиборгову оригиналну концепцију, елементи након 120. распоредили на следећи начин — елементи 121—138 као суперактиноиди блока, елементи 139—152 као суперактиноиди блока, елементи 153—162 као прелазни метали, елементи 163—166 као постпрелазни метали, елемент 167 као халоген, елемент 168 као племенити гас, елемент 169 као алаклни метал те елемент 170 као земноалкални метал — прорачунима Дирака и Фока ови елементи би се распоредили на нешто другачији начин — елементи 121—142 као суперактиноиди блока, елементи 143—156 као суперактиноиди блока, елементи 157—166 као прелазни метали, елементи 167—170 као постпрелазни метали, елемент 171 као халоген, елемент 172 као племенити гас.

Постоје и модели у којима елементи са већим атомским бројем не прате узорак који су успоставили лакши елементи. Пека Пике, примера ради, користио је рачунарско моделовање да би израчунао позиције елемената до Z = 172 и открио је да се неколико елемената не налази на месту одређеном правилом распоређивања према Маделунговој енергији.^[6] Пикеови прорачуни дају следећи редослед попуњавања електронских љуски (главних енергетских нивоа):

• 8
• 5
• прва два места нивоа 8
• 6
• 7
• 9
• прва два места нивоа 9
• остатак нивоа 8

Пике исто тако предвиђа да ће 8. периода да буде раздвојена у три дела:

• 8, део са елементима нивоа 8
• 8, део са прва два елемента нивоа 8
• 8, део са елементима нивоа 7 и остатком елемената нивоа 8^[10]

С друге стране, Фрике је предвидео да ће проширени периодни систем да има највише 184 елемента.^[5] Научници користе овај модел много чешће и исти је приказан изнад као основни формат проширеног периодног система.

п р у Пикеов модел
	Померени елементи су подебљани
8	119	120	121	122	123	124	125	126	127	128	129	130	131	132	133	134	135	136	137	138	141	142	143	144	145	146	147	148	149	150	151	152	153	154	155	156	157	158	159	160	161	162	163	164	139	140	169	170	171	172
9	165	166																																											167	168
	блок		блок																		блок														блок										блок

Предвиђена својства елемената осме периоде

Елемент 118, оганесон, последњи је елемент који је синтетисан. Следећа два елемента, елемент 119 и 120, требало би да чине серију 8 и буду алкални односно земноалкални метал (редом). После елемента 120, очекује се да започне серија суперактиноида, при чему ће 8електрони и попуњавање подљуски 8_1/2, 7_3/2, 6_5/2 и 5_7/2 да одређују хемију следећих елемената. Комплетни и тачни  прорачуни за елементе после 122. нису доступни због екстремне сложености ситуације: орбитале 5, 6 и 7 би требало да имају отприлике исти енергетски ниво, а у региону где се налази елемент 160 — орбитале 9, 8_3/2 и 9_1/2 такође би требало да имају приближно исту енергију. Као последица овога, електронске љуске ће се измешати тако да коцепт блока више не може да се ефективно примени, а поред тога резултат ће бити и сасвим нова хемијска својства која ће позиционирање ових елемената у периодном систему да учине готово немогућим. На пример, очекује се да ће елемент 164 имати помешане карактеристике елемената 10, 12, 14. и 18. групе.^[11]

Хемијска и физичка својства

Елементи нивоа 8

Главни чланци: Унуненијум и Унбинилијум

Нека предвиђена својства елемената 119 и 120^[5][11]

Својство	119	120
Релативна атомска маса	[322]	[325]
Група	1	2
Валентна електронска конфигурација	81	82
Стабилна оксидациона стања	1, 3	2, 4
Прва енергија јонизације	437,1	578,9
Метални радијус	260	200
Густина	3 3	7 3
Тачка топљења	0—30  °C	680  °C
Тачка кључања	630  °C	1700  °C

Прва два елемента 8. периоде верује се да ће бити унуненијум и унбинилијум, елементи 119 и 120. Њихове електронске конфигурације требало би да имају попуњену 8орбиталу. Ова орбитала је релативистички стабилизована и скраћена, па би тако елементи 119 и 120 требало да буду више налик рубидијуму и стронцијуму него својим првим суседима изнад — францијуму и радијуму. Други ефекат релативистичке контракције 8орбитале је претпоставка да ће атомски радијуси ових двају елемената да буду отприлике исти као радијуси францијума и радијума. Требало би да се понашају као нормални алкални и земноалкални метал, са уобичајеним +1 односно +2 стањем оксидације (редом), с тим да релативистичка дестабилизација 7_3/2-подљуске и релативно ниска енергија јонизације 7_3/2-електрона не искључују ни хипотезу о нешто већим оксидационим стањима ових елемената — могућа стања су и +3 односно +4 (редом).^[5][11]

Суперактиноиди

Серија суперактиноида очекује се да ће да укључује елементе 121—157. У серији суперактиноида, љуске 7_3/2, 8_1/2, 6_5/2 и 5_7/2 требало би све да се попуне истовремено:^[12] овиме се стварају веома компликоване ситуације, компликоване у толикој мери да су потпуни и тачни  прорачуни направљени само за елементе 121 и 122.^[11] Први суперактиноид, унбиунијум (елемент 121), требало би да буде конгенер лантана и актинијума те би тако требало да има слична својства каква имају и ови елементи:^[13] његовно главно оксидационо стање требало би да буде +3, мада близина енергетских нивоа валентних подљуски не искључује ни могућност неког већег оксидационог стања, баш као што је случај и са елементима 119 и 120.^[11] Релативистичка стабилизација 8подљуске требало би да за резултат има 8² 8¹ конфигурацију валентних електрона у основном стању за елемент 121, за разлику од конфигурације ² коју имају лантан и актинијум.^[11] Предвиђено је да ће прва енергија јонизације овог елемента да буде 429,4 , што је најмања вредност ове енергије у односу на све познате елементе осим алкалних метала калијума, рубидијума, цезијума и францијума; ова енергија јонизације је мања чак и од оне енергије коју би требало да има алкални метал 8. периоде унуненијум (463,1 ). Слично елемнту 121, следећи суперактиноид — унбибијум (елемент 122) — могло би да буде конгенер церијума и торијума, са основних оксидационим стањем +4; овај елемент би, међутим, имао 7¹ 8² 8¹ конфигурацију валентних електрона у свом основном стању, за разлику од торијумове 6² 7² конфигурације. Следствено овоме, прва енергија јонизације елемента 122 би била мања од оне торијума (: 6,54 ; : 5,6 ), због веће лакоће јонизовања унбибијумовог 8_1/2-електрона него торијумовог 7електрона.^[11]

Код неколико првих суперактиноида, енергије везивања додатих електрона предвиђа се да ће да буду довољно мале да ће ови елементи моћи да отпусте све своје валентне електроне; на пример, унбихексијум (елемент 126), вероватно ће веома лако моћи да се доведе у +8 оксидационо стање; и већа оксидациона стања од овог могло би да буду могућа. За унбихексијум се такође предвиђа да ће моћи да се доведе и у још доста других стања оксидације; недавни прорачуни показују да је постојање стабилног монофлуорида  могуће, а настао би међуделовањем при везивању између 5орбитале унбихексијума и 2орбитале флуора.^[14] Остала предвиђена оксидациона стања укључују +2, +4 и +6; очекује се да ће +4 да буде најчешће оксидационо стање унбихексијума.^[12] Присутност електрона у орбиталама, које не постоје у електронској конфигурацији основног стања било ког тренутно познатог елемента, требало би да омогући тренутно непознатим хибридним орбиталама да се формирају и утичу на хемију суперактиноида на потпуно нови начин, мада одсутност електрона код познатих елемената чини предвиђање њихове хемије доста тежим.^[5]

Нека предвиђена једињења суперактиноида ( = халоген)^[10][15]

	121	122	123	124	125	126	132	142	143	144	145	146	148	153	154	155	156	157
Једињење	3	4	5	6	6 2+2	6 4		4 6	6	6 2+2 8 4	6		6
Аналогије	3 3	4 4			2+2			4		6 2+2 8 4			6
Оксидациона стања	3	4	5	6	6	1, 2, 4, 6, 8	6	4, 6	6, 8	3, 4, 5, 6, 8	6	8	12	3	0, 2	3, 5	2	3

Код следећих суперактиноида, оксидациона стања би требало да постану нижа. До елемента 132, предоминантно најстабилније стање оксидације ће да буде само +6; ова вредност се даље смањује на +3 и +4 до елемента 144, а на крају серије суперактиноида износиће само +2 (могуће је да буде чак и 0), због тога што је 6љуска — која се попуњава у овој тачки — дубоко унутар електронског облака те су 8 и 8_1/2 електрони прејако везани да би били хемијски активни. 5љуска би требало да се попуни код елемента 144, а 6љуска око елемента 154; у овом региону суперактиноида, 8_1/2-електрони везани су толико јако да више хемијски уопште нису активни, тако да само неколико електрона може да учествује у хемијским реакцијама. Прорачуни Фрикеа предвиђају да ће код елемента 154 6љуска да буде пуна и да не постоји електронских или других таласних функција ван хемијски неактивних 8 и 8_1/2 љуски. Резултат овога је веома велика нереактивност елемента 154, у толикој мери да би овај елемент могао да има својства слична онима племенитих гасова.^[5][11]

Слично лантаноидној и актиноидној контракцији, требало би да постоји и суперактиноидна контракција у серијама суперактиноида када јонски радијуси суперактиноида постану мање него што се очекује. Код лантаноида, контракција је око 4,4  по елементу; код актиноида, контракција је око 3  по елементу. Контракција је већа код лантаноида него код актиноида због веће локализације 4 таласне функције у односу на 5 таласну функцију. Успоредбе са таласним функцијама спољашњих електрона лантаноида, актиноида и суперактиноида воде до предвиђања контракције од око 2  по елементу из групе суперактиноида; иако је ово мање од контракција код лантаноида и актиноида, укупан ефекат је већи због чињенице да 32 електрона попуњавају дубоко „укопане” 5 и 6 љуске, уместо само 14 електрона који попуњавају 4 односно 5 љуску код лантаноида и актиноида (редом).^[5]

Пека Пике је ове суперактиноиде поделио у три серије: 5серију (елементи 121—138), 8_1/2-серију (елементи 139—140) и 6серију (елементи 141—155), с тим да је напоменуо да ће да буде веома много преклапања између енергетских нивоа и да би 6, 7 или 8_1/2 орбитале такође могло да се попуне већ код првих атома или јона суперактиноида. Он такође очекује да ће се суперактиноиди понашати више налик „суперлантаноидима”, у смислу да ће 5електрони да буду углавном хемијски неактивни, слично као што само један или два 4електрона код лантаноида икада буду јонизована у хемијским једињењима. Он такође предвиђа и да би могућа оксидациона стања суперактиноида могло да буду веома велика у 6серији, са вредностима и до +12 код елемента 148.^[10]

Као пример крајњих суперактиноида, за елемент 156 очекује се да ће првенствено имати оксидационо стање +2. Његова прва енергија јонизације требало би да буде око 395,6 , а метални радијус требало би да износи око 170 пикометара. Претпоставља се да је реч о веома тешком металу, густине око 26 ³. Релативна атомска маса овог елемента требало би да има вредност око 445 .^[5]

7 прелазни метали

Очекује се да ће прелазни метали у 8. периоди да буду елементи 157—166. Иако су 8 и 8_1/2 електрони код ових елемената везани тако јако да не би требало да постоји могућност учествовања у хемијским реакцијама, верује се да ће 9 и 9_1/2 нивои да буду лако доступни за хибридизацију, тако да ће ови елементи и даље да се понашају хемијски слично као и њихови лакши хомолози у периодном систему (иста оксидациона стања) за разлику од ранијих предвиђања када се мислило да ће прелазни метали 8. периоде да имају главна оксидациона стања за два мања од својих лакших конгенера.^[5][11]

Племенити метали ове серија прелазних метала се не очекује да ће да буду племенити као што су то њихови лакши хомолози, и то због одсуства спољашње љуске за пружање отпора те такође због тога што је 7љуска оштро подељена у две подљуске услед релативистичких ефеката. Резултат овога је мања прва енергија јонизације код 7 прелазних метала у односу на њихове лакше конгенере.^[5][11][12]

Прорачуни предвиђају да би 7електрони елемента 164 (унхексквадијум) требало да веома лако учествују у хемијским реакцијама, тако би унхексквадијум требало да има стабилна оксидациона стања +6 и +4 поред нормалног +2 стања водених раствора са јаким лигандима. Унхексквадијум би тако требало да буде у могућности да формира једињења као што су ()₄, (₃)₄ (оба тетраедарска) и ()2−2 (линеарно), што је веома различито понашање у односу на олово чији би унхексквадијум био тежи хомолог када не би било релативистичких ефеката. Без обзира на ово, дивалентно стање би било оно основно код водених раствора, а унхексквадијум() требало би да се понаша сличније олову него унхексквадијуму() и унхексквадијуму().^[11][12]

Унхексквадијум би требало да буде меки метал попут живе, а метални унхексквадијум би требало да има високу тачку топљења како је предвиђено да ће да се веже ковалентно. Такође се очекује да ће да буде мека Луисова киселина и да има Арландсов параметар мекоће близу 4 . Исто тако би требало да има и неких сличности са оганесоном, као и са другим елементима 12. групе.^[11] Унхексквадијум би требало да буде умерено или мање него умерено реактиван, са првом енергијом јонизације која би требало да буде око 685 , упоредива са оном молибдена.^[5][12] Услед лантаноидне, актиноидне и суперактиноидне контракције, унхексквадијум би требало да има метални радијус од само 158 , што је веома близу вредности радијуса много лакшег магнезијума, упркос томе што се очекивало да ће унхексквадијумова атомска тежина да буде око 474 , око 19,5 пута више од тежине магнезијума.^[5] Овај мали радијус и велика тежина условљавају даља предвиђања да ће елемент да има екстремно велику густину од око 46 ⁻³, што је два пута више од осмијума који је тренутно са 22,61 ⁻³ најгушћи познати елемент; унхексквадијум би требало да буде други најгушћи елемент међу прва 172 елемента у периодном систему, зато што ће његов сусед унхекстријум (елемент 163) да буде још гушћи — 47 ⁻³.^[5] Метални унхексквадијум би требало да буде поприлично стабилан, зато што су 8 и 8_1/2 електрони „укопани” веома дубоко у електронску кору и само су 7електрони доступни за везивање. Унхексквадијум као метал би требало да има веома велику кохезивну енергију (енталпија кристализације) због својих ковалентних веза, што ће највероватније да за резултат има високу тачку топљења.^[12]

Теоријски интерес у хемију унхексквадијума је увелико мотивисан теоретским предвиђањима да ће — поготово као изотоп ⁴⁸² (са 164 протона и 318 неутрона) — овај елемент да буде у центру хипотетског другог острва стабилности (у центру првог се налази бакар, односно изотопи ²⁹¹, ²⁹³ и ²⁹⁶ за које се очекује да ће имати полуживоте који се мере вековима или миленијумима).^[16][17][18]

Елементи 165 (унхекспентијум) и 166 (унхексхексијум), последња два 7 прелазна метала, требало би да се понашају слично као алкални и земноалкални метал при својим оксидационим стањима +1 и +2 (редом). 9електрони требало би да имају енергије јонизације упоредиве са онима 3електрона натријума и магнезијума, услед релативистичких ефеката који изазивају много јаче везивање 9електрона него што би се то предвидело нерелативистичким прорачунима. Елементи 165 и 166 требало би да имају уобичајена стања оксидације +1 и +2 (редом), мада су енергије јонизације 7електрона довољно мале да допусте већа оксидациона стања као што је +3 за елемент 165 односно мање вероватно оксидационо стање +4 за елемент 166 (слично елементима лакше 12. групе).^[5][11]

Нека предвиђена својства 7 прелазних метала ( = халоген)
метални радијуси и густине су прве апроксимације;^[5][10][11]
највише аналогна група је дата прва, а после ње следе остале сличне групе^[12]

Својство	157	158	159	160	161	162	163	164	165	166
Релативна атомска маса	[448]	[452]	[456]	[459]	[463]	[466]	[470]	[474]	[477]	[481]
Група	3 (5)	4 (6)	5 (7)	6 (8)	7 (9)	8 (10)	9 (11)	10 (12, 14, 18)	11 (1, 13)	12 (2, 14)
Валентна електронска конфигурација	73	74	74 91	75 91	76 91	77 91	78 91	710	710 91	710 92
Стабилна оксидациона стања	3	4	1	2	3	4	5	2, 4, 6	1, 3	2
Прва енергија јонизације	453,5	521,0	337,7	424,5	472,8	559,6	617,5	685,0	521,0	627,2
Метални радијус	163	157	152	148	148	149	152	158	250	200
Густина	28 3	30 3	33 3	36 3	40 3	45 3	47 3	46 3	7 3	11 3

Елементи 167—172

Следећих шест елемената периодног система требало би да буде последњих шест елемената главне групе пре краја периодног система код  = 173.^[10] Код елемената 167—172, 9_1/2 и 8_3/2 љуске ће да буду попуњене. Ајгенвредности њихових енергија су тако близу једна другој да се понашају као једна комбинована љуска, налик не-релативистичким 2 и 3 љускама. Према томе, ефекат инертног пара се не појављује и најчешћа оксидациона стања елемената 167—170 требало би да буду +3, +4, +5 и +6 (редом). Елемент 171 (унсептунијум) очекује се да ће да покаже неке сличности са халогенима, и то у разним оксидационим стањима у распону од −1 до +7, с тим да би његова физичка својства требало да буду ближа онима метала. Његов електронски афинитет требало би да буде 3,0 , допуштајући му да формира , аналогију водониковом халиду. Јон ⁻ очекује се да ће да буде мека база, упоредива са јодидом (⁻). Елемент 172 (унсептбијум) требало би да буде племенити гас са хемијским понашањем сличним оном које има ксенон, зато што њихове енергије јонизације треба да буду веома сличне (: 1170,4 ; : 1090,3 ). Једина главна разлика између ових елемената је у томе што се очекује да ће елемент 172, за разлику од ксенона, да буде течан или чврст на стандардној температури и притиску због своје веома веће атомске тежине.^[5] Унсептбијум би требало да буде јака Луисова киселина која ће да формира флуориде и оксиде, слично као и ксенон који је лакши конгенер овог елемента.^[12] Због ове аналогије елемената 165—172 са 2. и 3. периодом, Фрике је био мишљења да ће они да формирају девету периоду периодног система, док ће са осмом периодом да граниче код племенитог метала — елемента 164. Ова девета и финална периода би била слична другој и трећој периоди по томе што не би садржавала ниједан од прелазних метала.^[12]

Нека предвиђена својства елемената 167—172, последњих елемената главне групе периодног система
метални или ковалентни радијуси и густине су прве апроксимације;^[5][11]
највише аналогна група је дата прва, а после ње следе остале сличне групе^[12]

Својство	167	168	169	170	171	172
Релативна атомска маса	[485]	[489]	[493]	[496]	[500]	[504]
Група	13	14	15	16	17	18
Валентна електронска конфигурација	92 91	92 92	92 92 81	92 92 82	92 92 83	92 92 84
Стабилна оксидациона стања	3	4	5	6	−1, 3, 7	0, 4, 6, 8
Прва енергија јонизације	617,5	723,6	800,8	887,7	984,2	1090,3
Метални или ковалентни радијус	190	180	175	170	165	220
Густина	17 3	19 3	18 3	17 3	16 3	9 3

После елемента 172

Одмах после елемента 172 (унсептбијум, последњи елемент 8. периоде), први племенити гас након оганесона (последњи елемент 7. периоде), оригинално се очекивали да би друга дуга прелазна серија као што су суперактиноиди требало да започне, попуњавајући 6, 7, 8 и можда 6 љуску. Ови електрони би били веома слабо везани, што за резултат има вероватно лако достизање екстремно високих оксидационих стања.^[12] Елемент 184 (уноктквадијум) значајно је био на мети у раним предвиђањима, како се оригинално спекулисало да ће 184 да буде протонски магични број.^[5][12][19]

Међутим, ове екстраполације ће мало вероватно да се испуне, због тога што се назире крај периодног система код Z = 173.^[10]

Код елемента 173 (унсепттријум), последњи електрон би требало да уђе у 6_7/2-подљуску.^[20]

Крај периодног система

Број физички могућих елемената је непознат. Најнижа процена је да би периодни систем могло да се заврши недуго након острва стабилности,^[8] које ће како се очекује да има центар на  = 126, јер су проширење периодног система и табела нуклида ограничени протонским и неутронским линијама капи (енгл. );^[21] неки, попут Валтера Грајнера, предвиђају да можда неће бити краја периодном систему.^[9] Друга предвиђања краја периодног система укључују  = 128 (Џон Емсли) и  = 155 (Алберт Казан).^[22]

Фајнманијум и елементи изнад атомског броја 137

Ричард Фајнман је истакао^[7] да поједностављена интерпретација релативистичке Диракове једначине наилази на проблеме са електронским орбиталама када је  > 1/α ≈ 137 (подробније описано у одељцима испод), што указује на то да неутрални атоми не могу да постоје након унтрисептијума те да периодни систем елемената заснован на електронским орбиталама тиме престаје у овој тачки. С друге стране, још ригорознијом анализом се добија да је лимит пак нешто већи —  ≈ 173.

Боров модел

Боров модел наилази на тешкоће код атома са атомским бројем већим од 137; што се тиче брзине електрона у 1 електронској орбитали (), иста је дата као:

${\displaystyle v=Z\alpha c\approx {\frac {Zc}{137,036}}}$

где је атомски број, а α константа фине структуре (мера јачине електромагнетних интеракција).^[23] Према овој апроксимацији, било који елемент са атомским бројем већи од 137 захтевао би да његови 1електрони путују брже од брзине светлости (). Стога је нерелативистички Боров модел очигледно нетачан када би се применио на један такав елемент.

Релативистичка Диракова једначина

Релативистичка Диракова једначина даје енергију основног стања као:

${\displaystyle E={\frac {mc^{2}}{\sqrt {1+{\frac {Z^{2}\alpha ^{2}}{n-(j+1/2)+{\sqrt {(j+1/2)^{2}-Z^{2}\alpha ^{2}}}}}}}},}$

где је маса електрона у мировању. За  > 137, таласна функција Дираковог основног стања је осцилаторна, уместо да је ограничена, те тако нема празнине између позитивних и негативних енергетских спектара (као у Клајновом парадоксу).^[24] Тачнији прорачуни, узимајући у обзир ефекте ограничене величине језгра, указују на то да енергија везивања прво прелази 2² за  > _cr ≈ 173. За  > _cr, ако унутрашња орбитала (1) није попуњена, електрично поље језгра вукло би електроне из вакуума, што би даље резултовало у спонтаној емисији позитрона.^[25][26] Прецизни детаљи о томе шта се дешава атомима са  > 173 још увек нису познати, али вероватно не би требало да опстану довољно дуго као такви да би се могли сматрати елементима.^[9][27]

Нуклеарна својства

Прво острво стабилности очекује се да ће имати центар код унбибијума-306 (са 122 протона и 184 неутрона),^[16] а друго очекује се да ће имати центар код унхексквадијума-482 (са 164 протона и 318 неутрона).^[17][18] Ово друго острво стабилности би требало додатно да повећа стабилност елемената 152—168; с друге стране, због прекомерно јачих сила електромагнетне репулзије које се морају савладати јаком силом на овом другом острву, вероватно је да ће језгра око овог региона постојати као резонанце и неће бити у стању да се држе на окупу довољно дуго времена. Такође је могуће да неки суперактиноиди између ових серија можда заправо неће постојати јер су предалеко од обају острва, у којем случају би периодни систем веома вероватно завршио око Z = 130 уместо 173, са нуклеарним својствима која одређују крај пре електронских својстава.^[12]

Прорачуни према Хартри—Фок—Богољубовом методу користећи нерелативистичку Скирмеову интеракцију предвиђају да ће  = 126 да буде затворена протонска љуска. У овом региону периодног система,  = 184 и  = 196 предвиђени су као затворене неутронске љуске. Према томе, најважнији изотопи ³¹⁰ и ³²², могло би да имају дуже животе од осталих изотопа. Унбихексијум, који има магични број протона, предвиђено је да ће да буде стабилнији од осталих елемената у овом региону и можда ће да има нуклеарних изомера са веома дугим полуживотима.^[28]

Електронске конфигурације

У табели испод су приказане очекиване електронске конфигурације елемената 118—173. После елемента 122, нема доступних комплетних прорачуна па се стога подаци из ове табеле морају сматрати привременима.^[12][20]

Хемијски елемент			Хемијска серија	Предвиђена електронска конфигурација[11][12][20][29]
118		Оганесон	Племенити гас	[] 514 610 72 76
119		Унуненијум	Алкални метал	[] 81
120		Унбинилијум	Земноалкални метал	[] 82
121		Унбиунијум	Суперактиноид	[] 82 811/2
122		Унбибијум	Суперактиноид	[] 71 82 811/2
123		Унбитријум	Суперактиноид	[] 62 82 811/2
124		Унбиквадијум	Суперактиноид	[] 63 82 811/2
125		Унбипентијум	Суперактиноид	[] 51 62 82 821/2
126		Унбихексијум	Суперактиноид	[] 52 63 82 811/2
127		Унбисептијум	Суперактиноид	[] 53 62 82 821/2
128		Унбиоктијум	Суперактиноид	[] 54 62 82 821/2
129		Унбиенијум	Суперактиноид	[] 54 63 71 82 811/2
130		Унтринилијум	Суперактиноид	[] 55 63 71 82 811/2
131		Унтриунијум	Суперактиноид	[] 56 63 82 821/2
132		Унтрибијум	Суперактиноид	[] 57 63 82 821/2
133		Унтритријум	Суперактиноид	[] 58 63 82 821/2
134		Унтриквадијум	Суперактиноид	[] 58 64 82 821/2
135		Унтрипентијум	Суперактиноид	[] 59 64 82 821/2
136		Унтрихексијум	Суперактиноид	[] 510 64 82 821/2
137		Унтрисептијум	Суперактиноид	[] 511 64 82 821/2
138		Унтриоктијум	Суперактиноид	[] 512 63 71 82 821/2
139		Унтриенијум	Суперактиноид	[] 513 62 72 82 821/2
140		Ункваднилијум	Суперактиноид	[] 514 63 71 82 821/2
141		Унквадунијум	Суперактиноид	[] 515 62 72 82 821/2
142		Унквадбијум	Суперактиноид	[] 516 62 72 82 821/2
143		Унквадтријум	Суперактиноид	[] 517 62 72 82 821/2
144		Унквадквадијум	Суперактиноид	[] 517 62 73 82 821/2
145		Унквадпентијум	Суперактиноид	[] 518 63 72 82 821/2
146		Унквадхексијум	Суперактиноид	[] 518 64 72 82 821/2
147		Унквадсептијум	Суперактиноид	[] 518 65 72 82 821/2
148		Унквадоктијум	Суперактиноид	[] 518 66 72 82 821/2
149		Ункваденијум	Суперактиноид	[] 518 66 73 82 821/2
150		Унпентнилијум	Суперактиноид	[] 518 67 73 82 821/2
151		Унпентунијум	Суперактиноид	[] 518 68 73 82 821/2
152		Унпентбијум	Суперактиноид	[] 518 69 73 82 821/2
153		Унпенттријум	Суперактиноид	[] 518 610 73 82 821/2
154		Унпентквадијум	Суперактиноид	[] 518 611 73 82 821/2
155		Унпентпентијум	Суперактиноид	[] 518 612 73 82 821/2
156		Унпентхексијум	Суперактиноид	[] 518 613 73 82 821/2
157		Унпентсептијум	Суперактиноид	[] 518 614 73 82 821/2
158		Унпентоктијум	Прелазни метал	[] 518 614 74 82 821/2
159		Унпентенијум	Прелазни метал	[] 518 614 74 82 821/2 91
160		Унхекснилијум	Прелазни метал	[] 518 614 75 82 821/2 91
161		Унхексунијум	Прелазни метал	[] 518 614 76 82 821/2 91
162		Унхексбијум	Прелазни метал	[] 518 614 77 82 821/2 91
163		Унхекстријум	Прелазни метал	[] 518 614 78 82 821/2 91
164		Унхексквадијум	Прелазни метал	[] 518 614 710 82 821/2
165		Унхекспентијум	Прелазни метал	[] 518 614 710 82 821/2 91
166		Унхексхексијум	Прелазни метал	[] 518 614 710 82 821/2 92
167		Унхекссептијум	Постпрелазни метал	[] 518 614 710 82 821/2 92 911/2
168		Унхексоктијум	Постпрелазни метал	[] 518 614 710 82 821/2 92 921/2
169		Унхексенијум	Постпрелазни метал	[] 518 614 710 82 821/2 813/2 92 921/2
170		Унсептнилијум	Постпрелазни метал	[] 518 614 710 82 821/2 823/2 92 921/2
171		Унсептунијум	Постпрелазни метал	[] 518 614 710 82 821/2 833/2 92 921/2
172		Унсептбијум	Племенити гас	[] 518 614 710 82 821/2 843/2 92 921/2
173		Унсепттријум	—	[] 61

Покушаји да се синтетишу још увек неоткривени елементи

Пројекти да се направи 8. периода елемената укључивали су покушаје синтетисања елемената 119, 120, 122, 124, 126 и 127. До сада, ниједан од ових покушаја синтетисања није био успешан.

Унуненијум

Синтетисање унуненијума први пут је покушано 1985. године бомбардовањем мете ајнштајнијума-254 јонима калцијума-48 у акцелератору на Берклију (Калифорнија):

25499Es + 4820Ca → 302119Uue* → нема атома

Ниједан атом није идентификован, што је довело до ограничавања ударног пресека на 300 .^[30] Каснији прорачуни сугеришу да ударни пресек 3 реакције (која би за резултат имала ²⁹⁹ и три неутрона као продукте) заправо био шесто хиљада пута мањи од ове горње границе, на 0,5 .^[31]

Унуненијум је најлакши неоткривени елемент; био је често предмет експеримената синтетисања немачких и руских тимова последњих година.^[32][33] Руски експерименти су спровођени 2011. године, а резултати нису објављени, што значи да ниједан атом унуненијума није био идентификован. Од априла до септембра 2012, покушано је да се синтетишу изотопи ²⁹⁵ и ²⁹⁶ бомбардовањем мете берклијума-249 титанијумом-50 (у Хелмхолц центру за истраживање тешких јона [] у Дармштату).^[34][35] На основу теоријски предвиђеног ударног пресека, очекивало се да ће атом унуненијума бити синтетисан унутар пет месеци од почетка експеримента.^[36]

24997Bk + 5022Ti → 299119Uue* → 296119Uue + 3 10n

24997Bk + 5022Ti → 299119Uue* → 295119Uue + 4 10n

Првобитно је планирано да се експеримент настави новембра 2012,^[37] а прекинут је накратко да би се искористила ²⁴⁹ мета и потврдила синтеза тенесина (тада променивши пројектиле у ⁴⁸).^[38] Ова реакција између ²⁴⁹ и ⁵⁰ предвиђена је као најпожељнија практична реакција за формацију унуненијума,^[35] пошто је поприлично асиметрична^[36] али такође и доста хладна.^[38] (Реакција између ²⁵⁴ и ⁴⁸ би била ефикаснија, али припремање милиграмских количина ²⁵⁴ за мету је веома тешко.)^[36] Како год, неопходна промена из „сребрног метка” ⁴⁸ у ⁵⁰ мења очекивани принос унуненијума за око двадесет, пошто је принос увелико зависан од асиметрије фузијске реакције.^[36]

Због предвиђених кратких полуживота, тим је користио нову „брзу” електронику којом је могуће регистровати распаде унутар микросекунди.^[35] Ниједан атом унуненијума није био идентификован, што имплицира ограничење ударног пресека на 70 .^[38] Предвиђени стварни ударни пресек је око 40 , што је на границама тренутне технологије.^[36]

Тим Обједињеног института за нуклеарна истраживања [] у Дубни планира да у новом комплексу за експерименте 2019. године започне нова експериментисања синтезе унуненијума и унбинилијума користећи реакције ²⁴⁹+⁵⁰ и ²⁴⁹+⁵⁰.^[39][40] Јапански тим такође планира да покуша са овим елементима отприлике у исто време, користећи ²⁴⁸ мете и ²⁴⁸+⁵¹ и ²⁴⁸+⁵⁴ реакције.^[41]

Унбинилијум

Након успешног добијања оганесона 2006. године реакцијом између ²⁴⁹ и ⁴⁸, тим у Дубни почео је да спроводи сличне експерименте у нади да ће створити унбинилијум (елемент 120) из језгра ⁵⁸ и ²⁴⁴.^[42] За изотопе унбинилијума се предвиђа да ће имати полуживоте алфа распада у редовима микросекунди.^[43][44] Марта и априла 2007, синтеза унбинилијума је покушана у центру тако што је бомбардована мета плутонијум-244 јонима гвожђа-58.^[45] Прва анализа је открила да нема произведених атома елемента 120, а граница је дата као 400  за ударни пресек при посматраној енергији.^[46]

24494Pu + 5826Fe → 302120Ubn* → нема атома

Руски тим је планирао да унапреди своја одељења пре него што поново покуша реакцију.^[47]

Априла 2007, тим у Дармштату покушао је направити унбинилијум користећи уранијум-238 и никл-64:^[47]

23892U + 6428Ni → 302120Ubn* → нема атома

Ниједан атом није детектован, а граница дата као 1,6  на ударном пресеку за посматрану енергију. је поновио експеримент три пута са већом осетљивошћу: април—мај 2007, јануар—март 2008. и септембар—октобар 2008; све три пута резултати су били негативни, а граница за ударни пресек 90 .^[47]

Јуна и јула 2010, и поново 2011, након унапређења опреме да би се могле користити радиоактивније мете, научници из центра покушали су са више асиметричном фузијском реакцијом:^[47]

24896Cm + 5424Cr → 302120Ubn* → нема атома

Очекивало се да ће промена реакције упеторостручити вероватноћу синтетисања унбинилијума,^[48] пошто је принос такве реакције у јакој корелацији са асиметричношћу исте.^[36] Три повезана сигнала била су уочена тако да се поклапају са предвиђеним енергијама алфа распада ²⁹⁹ и његове ћерке ²⁹⁵, као и експериментално одређене познате енергије распада његове унуке ²⁹¹. Међутим, животи ових могућих распада били су много дужи него што се очекивало, а резултати нису могли да буду потврђени.^[49][50][51]

У августу и октобру 2011, други тим у центру користећи одељење покушао је нову, још асиметричнију реакцију:^[47]

24998Cf + 5022Ti → 299120Ubn* → нема атома

Због асиметричности,^[52] реакција између ²⁴⁹ и ⁵⁰ предвиђена је као најпожељнија практична реакција за синтетисање унбинилијума, иако је поприлично хладна. Ниједан атом унбинилијума није идентификован, што значи да се имплицира лимит ударног пресека од 200 .^[38] Јенс Фолкер Крац је предвидео да ће стварни максимални ударни пресек за производњу унбинилијума било којом од ових реакција да буде око 0,1 ;^[16] успоредбе ради, светски рекорд за најмањи ударни пресек успешне реакције било је 30  за реакцију ²⁰⁹(⁷⁰,)²⁷⁸,^[36] а Крац је предвидео максимални ударни пресек од 20  за производњу суседног унуненијума.^[16] Ако су ова предвиђања тачна, онда ће синтетисање унуненијума да буде на границама тренутне технологије, а синтетисање унбинилијума захтевало би нове методе.^[16]

Тим Обједињеног института за нуклеарна истраживања [] у Дубни планира да у новом комплексу за експерименте 2019. године започне нова експериментисања синтезе унуненијума и унбинилијума користећи реакције ²⁴⁹+⁵⁰ и ²⁴⁹+⁵⁰.^[39][40] Јапански тим такође планира да покуша са овим елементима отприлике у исто време, користећи ²⁴⁸ мете и ²⁴⁸+⁵¹ и ²⁴⁸+⁵⁴ реакције.^[41]

Унбибијум

Први покушај синтетисања унбибијума извео је 1972. године Флеров у у, користећи врућу фузијску реакцију:^[22]

23892U + 6630Zn → 304122Ubb* → нема атома

Ниједан атом није детектован, а измерен је приносни лимит од 5  (5.000.000.000 ). Тренутни резултати (види флеровијум) показали су да је осетљивост овог експеримента била премала, најмање 6 редова величине мања.

Године 2000, Хелмхолц центар за истраживање тешких јона [] извео је веома сличан експеримент са веома већом осетљивошћу:^[22]

23892U + 7030Zn → 308122Ubb* → нема атома

Ови резулати указују да синтетисање таквих тежих елемената остаје значајан изазов те да ће даља побољшања јачине зрака и експерименталне ефикасности да буду неопходна. Осетљивост би требало да буде повећана на 1 .

Други неуспешан покушај да се синтетише унбибијум изведен је 1978. године у ју, где је природни ербијум као мета бомбардован јонима ксенона-136:^[22]

nat68Er + 13654Xe → 298,300,302,303,304,306Ubb* → нема атома

Два покушаја из 1970-их да се синтетише унбибијум покренута су након истражвања којим се испитивало да ли би супертешки елементи можда могли да се појављују у природи.^[22] Неколико експеримената је изведено у периоду 2000—2004. година у Флеровској лабораторији за нуклеарне реакције, а испитивале су се фисијске карактеристике заједничког језгра ³⁰⁶. Две нуклеарне реакције су коришћене, и то ²⁴⁸ + ⁵⁸ и ²⁴² + ⁶⁴.^[22] Резултати су открили како језгра попут ових пролазе фисију углавном избацујући језгро са затвореном љуском као што је то ¹³² ( = 50,  = 82). Такође је откривено да је принос за фузијско-фисијска путања слична код пројектила ⁴⁸ и ⁵⁸, што указује на будућу употребу пројектила ⁵⁸ при формацији супертешких елемената.^[53]

Унбиквадијум

У низу експеримената, научницу у у су покушавали да измере директну и одложену фисију заједничког језгра елемената са  = 114, 120 и 124, тако да се испитају ефекти љуске у овом региону и одреди следећа сферична протонска љуска. Ово се ради зато што се добијањем комплетних нуклеарних љуски (или, еквивалентно, добијањем магичног броја протона или неутрона) осигурава већа стабилност језгра ових супертешких елемената, тиме се приближавајући све ближе острву стабилности. Године 2006, са комплетним резултатима објављеним 2008, тим је омогућио увид у резултате из реакција која је укључивала бомбрадовање природног германијума као мете јонима уранијума:

23892U + nat32Ge → 308,310,311,312,314Ubq* → фисија

Тим је објавио да је био у могућности да идентификује фисију заједничког једињења са полуживотима > 10⁻¹⁸ . Овај резултат сугерише да је стабилизациони ефекат код  = 124 јак и упућује на следећу протонску љуску код  > 120, не код  = 114 како се претходно мислило. Заједничко језгро је слаба комбинација нуклеона који се још увек нису распоредили у нуклеарне љуске. Нема унутрашњу структуру и заједно га држе једино силе сударања између мете и пројектилског језгра. Процењује се да је потребно око 10⁻¹⁴  да се нуклеони распореде у нуклеарне љуске, када заједничко једињење постаје нуклид, а овај број користи као минимални полуживот који поједини изотоп мора да има да би био препознат као откривен. Тако се ови експерименти не броје као отркиће елемента 124.^[22]

Унбихексијум

Први и једини покушај да се синтетише унбихексијум, који је био неуспешан, изведен је 1971. године у Церну од стране Ренеа Бимбоа и Џона М. Александера користећи врућу фузијску реакцију:^[22]

23290Th + 8436Kr → 316126Ubh* → нема атома

Високоенергетска алфа честица била је посматрана и узимана као могући доказ синтетисања унбихексијума. Недавно истраживање сугерише да је ово веома мало вероватно јер је осетљивост експеримената спроведених 1971. била неколико редова јачине нижа у односу на вредности које се данас сматрају адекватнима.

Унбисептијум

Унбисептијум је имао један пропали покушај синтетисања, и то 1978. године у дармштатском акцелератору бомбардовањем природног тантала као мете јонима ксенона:^[22]

nat73Ta + 13654Xe → 316,317Ubs* → нема атома

Могућа појава у природи

Група коју је предводио Амнон Маринов на Хебрејском универзитету у Јерусалиму, 24. априла 2008. године тврдила је да је пронашла појединачне атоме унбибијума-292 код депозита торијума који се налазе у природи са заступљеношћу између 10⁻¹¹ и 10⁻¹², у односу на торијум.^[54] Тврдња Маринова била је искритикована од стране дела научне заједнице, а Маринов каже да је чланак доставио часописима Природа (енгл. ) и Физика природе (енгл. ) али су га одбацила без слања на детаљну проверу.^[55] Тврдило се и да су атоми унбибијума-292 супердеформисани или хипердеформисани изомери, са полуживотом од најмање 100 милиона година.^[22]

Критика технике, претходно коришћене у наводном идентификовању лакших торијумових изотопа масеном спектрометријом,^[56] објављена је 2008. године у часопису Физички преглед C (енгл. ).^[57] Оповргавање од стране Маринове групе изашло је у истом часопису после претходно објављеног коментара.^[58]

Понављањем екперимента са торијумом користећи супериорни метод акцелераторске масене спектрометрије () нису успели да се потврде резултати, упркос 100 пута бољој осетљивости.^[59] Овај резултат значајно доводи у питање резултате Маринове групе по питању њихових тврдњи дуговечних изотопа торијума,^[56] рендгенијума^[60] и унбибијума.^[54] И даље је могуће да трагови унбибијума можда постоје само у неким узорцима торијума, мада је могућност за ово веома мала.^[22]

Године 1976. сугерисано је да би примордијални супертешки елементи (пре свега ливерморијум, унбиквадијум, унбихексијум и унбисептијум) могло да буду узрок необјашњеној радијацијској штети код минерала. Ово је покренуло многа истраживања од 1976. до 1983. године, с циљем да се у природи открију поменути елементи. Неки су тврдили да су детектовали алфа честице са правим енергијама да се изазове посматрана штета, подржавајући постојање ових елемената, док су неки тврдили да није био успешног детектовања.

Могућа распрострањеност примордијалних супертешких елемената на Земљи, у овом моменту, упитна је. Чак и ако је потврђено да су изазвали радијацијску штету веома давно, можда су се до данас распали тако да постоје само у траговима, а можда су и потпуно ишчезли.^[28]

У популарној култури

Серијал Ич (енгл. ) енглеског радијског водитеља Сајмона Маје прати причу дечака по имену Ичингам Лофте, који је открио унбихексијум (елемент 126). У књизи се елемент константно помиње као „126” и (фиктивно) веома је радиоактиван. Предложено је (у измишљеној причи) да му се да име „лофтенгијам” (енгл. ).^[61]

Види још

• Табела изотопа (комплетна)
• Хипернуклеус

Референце

1. Seaborg, Glenn T. (26. 8. 1996). „An Early History of LBNL”. Архивирано из оригинала 15. 11. 2010. г. Приступљено 28. 5. 2016.
2. Frazier, K. (1978). „Superheavy Elements”. Science News. 113 (15): 236—238. JSTOR 3963006. doi:10.2307/3963006. Архивирано из оригинала 28. 5. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016.
3. „Kernchemie”. kernchemie.de. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016.
4. За елемент 122 се априла 2008. године тврдило да постоји у природи, али ова тврдња је увелико проглашена погрешном. Погледајте:
   

   • „Heaviest element claim criticised”. Rsc.org. 2. 5. 2008. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016.
5. Fricke, B.; Greiner, W.; Waber, J. T. (1971). „The continuation of the periodic table up to Z = 172. The chemistry of superheavy elements”. Theoretica chimica acta. Springer-Verlag. 21 (3): 235—260. doi:10.1007/BF01172015. Архивирано из оригинала 3. 2. 2013. г. Приступљено 28. 5. 2016.
6. „Extended elements: new periodic table”. 2010. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016.
7. Elert, G. „Atomic Models”. The Physics Hypertextbook. Архивирано из оригинала 13. 04. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016.
8. Seaborg, Glenn T. (2006). „Transuranium element (chemical element)”. Encyclopædia Britannica. Архивирано из оригинала 30. 11. 2010. г. Приступљено 16. 3. 2010.
9. Ball, Philip (новембар 2010). „Would element 137 really spell the end of the periodic table? Philip Ball examines the evidence”. Chemistry World. Royal Society of Chemistry. Приступљено 28. 5. 2016.
10. Pyykkö, Pekka (2011). „A suggested periodic table up to Z ≤ 172, based on Dirac–Fock calculations on atoms and ions”. Physical Chemistry Chemical Physics. 13 (1): 161—168. Bibcode:2011PCCP...13..161P. PMID 20967377. doi:10.1039/c0cp01575j. Архивирано из оригинала 27. 5. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016.
11. Hoffman, Darleane C.; Lee, Diana M.; Pershina, Valeria (2006). „Transactinides and the future elements”. Ур.: Morss; Edelstein, Norman M.; Fuger, Jean. The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements (III изд.). Dordrecht, The Netherlands: Springer Science+Business Media. ISBN 978-1-4020-3555-5. Архивирано из оригинала 28. 5. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016.
12. Fricke, Burkhard (1975). „Superheavy elements: a prediction of their chemical and physical properties”. Recent Impact of Physics on Inorganic Chemistry. 21: 89—144. doi:10.1007/BFb0116498. Архивирано из оригинала 18. 4. 2015. г. Приступљено 28. 5. 2016.
13. „SCF Dirac–Slater Calculations of the Translawrencium Elements”. The Journal of Chemical Physics. 51 (2): 664—661. 1969. Bibcode:1969JChPh..51..664W. doi:10.1063/1.1672054. Архивирано из оригинала 08. 04. 2015. г. Приступљено 28. 5. 2016.
14. Jacoby, Mitch (2006). „As-yet-unsynthesized superheavy atom should form a stable diatomic molecule with fluorine”. Chemical & Engineering News. 84 (10): 19. doi:10.1021/cen-v084n010.p019a. Архивирано из оригинала 15. 7. 2012. г. Приступљено 14. 1. 2008.
15. Makhyoun, M. A. (октобар 1988). „On the electronic structure of 5g¹ complexes of element 125: a quasi-relativistic MS-Xα study”. Journal de Chimie Physique et de Physico-Chimie Biologique. Les Ulis, France (1903–2000): EDP Sciences. 85 (10): 917—924. Архивирано из оригинала 28. 05. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016.
16. Kratz, J. V. (5. 9. 2011). The Impact of Superheavy Elements on the Chemical and Physical Sciences (PDF). 4^th International Conference on the Chemistry and Physics of the Transactinide Elements. Архивирано из оригинала (PDF) 3. 3. 2016. г. Приступљено 6. 6. 2016.
17. „Nuclear scientists eye future landfall on a second 'island of stability'”. EurekAlert. 6. 4. 2008. Архивирано из оригинала 12. 3. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016.
18. Grumann, Jens; Mosel, Ulrich; Fink, Bernd; Greiner, Walter (11. 8. 1969). „Investigation of the Stability of Superheavy Nuclei around Z = 114 and Z = 164”. Zeitschrift für Physik. Frankfurt a. M., Germany: Institut für Teoretische Phyisik der Universität Frankfurt a. M. 228: 228, 371—386. doi:10.1007/BF01406719. Архивирано из оригинала 29. 9. 2013. г. Приступљено 28. 5. 2016.
19. Penneman, R. A.; Mann, J. B.; Jørgensen, C. K. (фебруар 1971). „Speculations on the chemistry of superheavy elements such as Z = 164”. Chemical Physics Letters. 8 (4): 321—326. Bibcode:1971CPL.....8..321P. doi:10.1016/0009-2614(71)80054-4.
20. Fricke, Burkhard (1977). „Dirac–Fock–Slater calculations for the elements Z = 100, fermium, to Z = 173” (PDF). Recent Impact of Physics on Inorganic Chemistry. 19: 83—192. Bibcode:1977ADNDT..19...83F. doi:10.1016/0092-640X(77)90010-9. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 5. 2016. г. Приступљено 25. 2. 2016.
21. Cwiok, S.; Heenen, P.-H.; Nazarewicz, W. (2005). „Shape coexistence and triaxiality in the superheavy nuclei”. Nature. 433 (7027): 705—709. Bibcode:2005Natur.433..705C. PMID 15716943. doi:10.1038/nature03336.
22. Emsley, John (2011). Nature's Building Blocks: An A–Z Guide to the Elements (N изд.). New York, NY: Oxford University Press. стр. 588. ISBN 978-0-19-960563-7. Архивирано из оригинала 6. 6. 2016. г. Приступљено 6. 6. 2016.
23. Eisberg, R.; Resnick, R. (1985). Quantum Physics of Atoms, Molecules, Solids, Nuclei and Particles. Wiley.
24. Bjorken, J. D.; Drell, S. D. (1964). Relativistic Quantum Mechanics. McGraw-Hill.
25. Погледајте и референце у следећем извору поред самог примарног извора:
    

    • Greiner, W.; Schramm, S. (2008). „Resource Letter QEDV-1: The QED vacuum”. American Journal of Physics. 76: 509. doi:10.1119/1.2820395.
26. Wang, Yang; Wong, Dillon; Shytov, Andrey V.; Brar, Victor W.; Choi, Sangkook; Wu, Qiong; Tsai, Hsin-Zon; Regan, William; Zettl, Alex; Kawakami, Roland K.; Louie, Steven G.; Levitov, Leonid S.; Crommie, Michael F. (10. 5. 2013). „Observing Atomic Collapse Resonances in Artificial Nuclei on Graphene”. Science. 340 (6133): 734—737. Bibcode:2013Sci...340..734W. PMID 23470728. arXiv:1510.02890 . doi:10.1126/science.1234320. Архивирано из оригинала 24. 3. 2016. г. Приступљено 6. 6. 2016.
27. Indelicato, Paul; Bieroń, Jacek; Jönsson, Per (2016). „Are MCDF calculations 101% correct in the superheavy elements range?” (PDF). dspace.mah.se. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 10. 2016. г. Приступљено 31. 10. 2016.
28. Emsley, John (2011). Nature's Building Blocks: An A–Z Guide to the Elements (N изд.). New York, NY: Oxford University Press. стр. 592. ISBN 978-0-19-960563-7. Архивирано из оригинала 6. 6. 2016. г. Приступљено 6. 6. 2016.
29. Nefedov, V. I.; Trzhaskovskaya, M. B.; Yarzhemskii, V. G. (2006). „Electronic Configurations and the Periodic Table for Superheavy Elements” (PDF). Physical Chemistry. Pleiades Publishing, Inc. 408 (2): 149—151. ISSN 0012-5016. doi:10.1134/S0012501606060029. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 10. 2016. г. Приступљено 13. 10. 2016.
30. Lougheed, R.; . (1985). „Search for superheavy elements using ⁴⁸Ca + ²⁵⁴Es^g reaction”. Physical Review C. 32 (5): 1760—1763. Bibcode:1985PhRvC..32.1760L. doi:10.1103/PhysRevC.32.1760.
31. Feng, Z.; Jin, G.; Li, J.; Scheid, W. (2009). „Production of heavy and superheavy nuclei in massive fusion reactions”. Nuclear Physics A. 816: 33. Bibcode:2009NuPhA.816...33F. arXiv:0803.1117 . doi:10.1016/j.nuclphysa.2008.11.003.
32. „Russian physicists plan to synthesize element 119 of periodic system”. sputniknews.com. 26. 3. 2011. Архивирано из оригинала 10. 03. 2016. г. Приступљено 06. 05. 2017.
33. „Element 117 synthesized on Russian atom smasher”. The Voice of Russia. 7. 4. 2010. Архивирано из оригинала 2. 10. 2015. г. Приступљено 4. 10. 2015. „The Dubna team are now upgrading their smasher ahead of attempts to synthesize Elements 119 and 120 in a series of experiments before 2012.”
34. „Modern alchemy: Turning a line”. The Economist. 12. 5. 2012.
35. „Superheavy Element Search Campaign at TASCA”. J. Khuyagbaatar.
36. Zagrebaev, Valeriy; Karpov, Alexander; Greiner, Walter (2013). „Future of superheavy element research: Which nuclei could be synthesized within the next few years?” (PDF). Journal of Physics. IOP Publishing Ltd. 420: 012001. doi:10.1088/1742-6596/420/1/012001. Архивирано (PDF) из оригинала 3. 10. 2015. г.
37. „Search for element 119: Christoph E. Düllmann for the TASCA E119 collaboration” Архивирано на сајту (4. март 2016)
38. Yakushev, A. (2012). „Superheavy Element Research at TASCA” (PDF). asrc.jaea.go.jp. Приступљено 23. 9. 2016.
39. „Scientists will begin experiments on the synthesis of element 119 in 2019”. www.jinr.ru. JINR. 28. 9. 2016. Приступљено 31. 3. 2017. „“The discovery of elements 115, 117 and 118 is an accomplished fact; they were placed in the periodic table, though still unnamed and will be confirmed only at the end of the year. The D.I. Mendeleev Periodic Table is not infinite. In 2019, scientists will begin the synthesis of elements 119 and 120 which are the first in the 8th period,” said S.N. Dmitriev.”
40. Dmitriev, Sergey; Itkis, Mikhail; Oganessian, Yuri (2016). Status and perspectives of the Dubna superheavy element factory (PDF). Nobel Symposium NS160 – Chemistry and Physics of Heavy and Superheavy Elements. doi:10.1051/epjconf/201613108001.
41. „What it takes to make a new element”. Chemistry World. Приступљено 3. 12. 2016.
42. „A New Block on the Periodic Table” (PDF). Lawrence Livermore National Laboratory. април 2007. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 05. 2008. г. Приступљено 18. 1. 2008.
43. Chowdhury, P. Roy; Samanta, C.; Basu, D. N. (2008). „Search for long lived heaviest nuclei beyond the valley of stability”. Physical Review C. 77 (4): 044603. Bibcode:2008PhRvC..77d4603C. arXiv:0802.3837 . doi:10.1103/PhysRevC.77.044603.
44. Chowdhury, R. P.; Samanta, C.; Basu, D.N. (2008). „Nuclear half-lives for α-radioactivity of elements with 100 ≤ Z ≤ 130”. Atomic Data and Nuclear Data Tables. 94 (6): 781—806. Bibcode:2008ADNDT..94..781C. arXiv:0802.4161 . doi:10.1016/j.adt.2008.01.003.
45. Itkis, M. G.; Oganessian, Yu. Ts. (2007). „Synthesis of New Nuclei and Study of Nuclear Properties and Heavy-Ion Reaction Mechanisms”. jinr.ru. Joint Institute for Nuclear Research. Приступљено 23. 9. 2016.
46. Oganessian, Yu. Ts.; Utyonkov, V.; Lobanov, Yu.; Abdullin, F.; Polyakov, A.; Sagaidak, R.; Shirokovsky, I.; Tsyganov, Yu.; . (2009). „Attempt to produce element 120 in the ²⁴⁴Pu+⁵⁸Fe reaction”. Phys. Rev. C. 79 (2): 024603. Bibcode:2009PhRvC..79b4603O. doi:10.1103/PhysRevC.79.024603.
47. Düllmann, Christoph E. (20. 10. 2011). „Superheavy Element Research News from GSI and Mainz” (PDF). FIAS Colloquium. Frankfurt, Germany: Frankfurt Institute of Advanced Studies [Johannes Gutenberg University Mainz; GSI Helmholtzzentrum für Schwerionenforschung GmbH, Darmstadt; Helmholtz Institute Mainz]. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 07. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016.
48. GSI. „Searching for the island of stability”. www.gsi.de. GSI. Приступљено 23. 9. 2016.
49. Adcock, Colin (2. 10. 2015). „Weighty matters: Sigurd Hofmann on the heaviest of nuclei”. JPhys+. Journal of Physics G: Nuclear and Particle Physics. Архивирано из оригинала 18. 07. 2023. г. Приступљено 23. 9. 2016.
50. Hofmann, Sigurd (август 2015). „Search for Isotopes of Element 120 on the Island of SHN”. Exotic Nuclei: 213—224. ISBN 978-981-4699-45-7. doi:10.1142/9789814699464_0023.
51. Hofmann, S.; Heinz, S.; Mann, R.; Maurer, J.; Münzenberg, G.; Antalic, S.; Barth, W.; Burkhard, H. G.; Dahl, L.; Eberhardt, K.; Grzywacz, R.; Hamilton, J. H.; Henderson, R. A.; Kenneally, J. M.; Kindler, B.; Kojouharov, I.; Lang, R.; Lommel, B.; Miernik, K.; Miller, D.; Moody, K. J.; Morita, K.; Nishio, K.; Popeko, A. G.; Roberto, J. B.; Runke, J.; Rykaczewski, K. P.; Saro, S.; Scheidenberger, C.; Schött, H. J.; Shaughnessy, D. A.; Stoyer, M. A.; Thörle-Popiesch, P.; Tinschert, K.; Trautmann, N.; Uusitalo, J.; Yeremin, A. V. (2016). „Review of even element super-heavy nuclei and search for element 120”. The European Physics Journal A. 2016 (52). doi:10.1140/epja/i2016-16180-4.
52. Siwek-Wilczyńska, K.; Cap, T.; Wilczyński, J. (април 2010). „How can one synthesize the element Z = 120?”. International Journal of Modern Physics E. 19 (4): 500. doi:10.1142/S021830131001490X.
53. Погледајте годишње извештаје Флеровске лабораторије (2000—2004), која можете да нађете овде:
    

    • „Annual Reports. Archive (PDF)”. Joint Institute for Nuclear Research. 1998—2013. Архивирано из оригинала 12. 05. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016.
54. Marinov, A.; Rodushkin, I.; Kolb, D.; Pape, A.; Kashiv, Y.; Brandt, R.; Gentry, R. V.; Miller, H. W. (2008). „Evidence for a long-lived superheavy nucleus with atomic mass number A = 292 and atomic number Z = ~122 in natural Th” (PDF). International Journal of Modern Physics E. 19: 131—140. Bibcode:2010IJMPE..19..131M. arXiv:0804.3869 . doi:10.1142/S0218301310014662. Приступљено 6. 6. 2016.
55. „Heaviest element claim criticised”. Chemical World. Royal Society of Chemistry. 2. 5. 2008. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 6. 6. 2016.
56. Marinov, A.; Rodushkin, I.; Kashiv, Y.; Halicz, L.; Segal, I.; Pape, A.; Gentry, R. V.; Miller, H. W.; Kolb, D.; Brandt, R. (2007). „Existence of long-lived isomeric states in naturally-occurring neutron-deficient Th isotopes” (PDF). Phys. Rev. C. 76 (2): 021303(R). Bibcode:2007PhRvC..76b1303M. arXiv:nucl-ex/0605008 . doi:10.1103/PhysRevC.76.021303. Приступљено 6. 6. 2016.
57. Barber, R. C.; De Laeter, J. R. (2009). „Comment on 'Existence of long-lived isomeric states in naturally-occurring neutron-deficient Th isotopes'”. Phys. Rev. C. 79 (4): 049801. Bibcode:2009PhRvC..79d9801B. doi:10.1103/PhysRevC.79.049801. Архивирано из оригинала 6. 6. 2016. г. Приступљено 6. 6. 2016.
58. Marinov, A.; Rodushkin, I.; Kashiv, Y.; Halicz, L.; Segal, I.; Pape, A.; Gentry, R. V.; Miller, H. W.; Kolb, D.; Brandt, R. (2009). „Reply to "Comment on 'Existence of long-lived isomeric states in naturally-occurring neutron-deficient Th isotopes'"”. Phys. Rev. C. 79 (4): 049802. Bibcode:2009PhRvC..79d9802M. doi:10.1103/PhysRevC.79.049802. Архивирано из оригинала 6. 6. 2016. г. Приступљено 6. 6. 2016.
59. Lachner, J.; Dillmann, I.; Faestermann, T.; Korschinek, G.; Poutivtsev, M.; Rugel, G. (2008). „Search for long-lived isomeric states in neutron-deficient thorium isotopes”. Phys. Rev. C. 78 (6): 064313. Bibcode:2008PhRvC..78f4313L. arXiv:0907.0126 . doi:10.1103/PhysRevC.78.064313. Архивирано из оригинала 6. 6. 2016. г. Приступљено 6. 6. 2016.
60. Marinov, A.; Rodushkin, I.; Pape, A.; Kashiv, Y.; Kolb, D.; Brandt, R.; Gentry, R. V.; Miller, H. W.; Halicz, L.; Segal, I. (2009). „Existence of Long-Lived Isotopes of a Superheavy Element in Natural Au” (PDF). International Journal of Modern Physics E. World Scientific Publishing Company. 18 (3): 621—629. Bibcode:2009IJMPE..18..621M. arXiv:nucl-ex/0702051 . doi:10.1142/S021830130901280X. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 7. 2014. г. Приступљено 12. 2. 2012.
61. „Itch – Element Hunter”. itchingham.co.uk. Архивирано из оригинала 1. 4. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016.

Литература

• Hoffman, Darleane C.; Lee, Diana M.; Pershina, Valeria (2006). „Transactinides and the future elements”. Ур.: Morss; Edelstein, Norman M.; Fuger, Jean. The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements (III изд.). Dordrecht, The Netherlands: Springer Science+Business Media. ISBN 978-1-4020-3555-5. Архивирано из оригинала 28. 5. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016.
• Kaldor, U. (2005). „Superheavy Elements – Chemistry and Spectroscopy”. Encyclopedia of Computational Chemistry. ISBN 978-0-470-84501-1. doi:10.1002/0470845015.cu0044. Архивирано из оригинала 28. 5. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016.
• Scerri, Eric (2011). A Very Short Introduction to the Periodic Table. Oxford University Press, Oxford. ISBN 978-0-19-958249-5. Архивирано из оригинала 28. 5. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016.
• Seaborg, G. T. (1968). „Elements Beyond 100, Present Status and Future Prospects”. Annual Review of Nuclear Science. 18: 53—152. Bibcode:1968ARNPS..18...53S. doi:10.1146/annurev.ns.18.120168.000413. Архивирано из оригинала 28. 5. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016.

Спољашње везе

• Holler, Jim. „Images of g-orbitals”. University of Kentucky. Архивирано из оригинала 11. 02. 2021. г. Приступљено 27. 05. 2016.
• Rihani, Jeries A. „The extended periodic table of the elements”. Архивирано из оригинала 16. 09. 2020. г. Приступљено 27. 05. 2016.
• Scerri, Eric. „Eric Scerri's website for the elements and the periodic table”.