From Wikipedia, the free encyclopedia
Прави вргањ или храстов вргањ или само вргањ (лат. ), јестива је гљива из рода вргања коју можемо наћи у нижим крајевима унутрашњости или вишим крајевима субмедитерана. Она расте на пропланцима и обично на сунчаним обронцима прекривеним маховином од лета до јесени. Расте у Шумадији, Босанској Крајини, у околини Бањалуке, у Славонији, на Кордуну и Банији, тако да је врло чест. Расте крај церова и медунаца. У унутрашњости и на киселим тлима, у субмедитеранској зони на вапненцима, доломитима и нарочито на моренама. Често у друштву с пантерком (Amanita pantherina). Веома је варијабилна врста, новија истраживања говоре да постоји око 15 врста, подврста, варијетета и форми идентично са .[2]
| Прави вргањ | |
|---|---|
 | |
 | |
| у шуми у близини Рамбујеа, Фанцуска | |
Научна класификација  | |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Fungi |
| Тип: | Basidiomycota |
| Класа: | Agaricomycetes |
| Ред: | Boletales |
| Породица: | Boletaceae |
| Род: | Boletus |
| Врста: | B. edulis |
| Биномно име | |
| Boletus edulis | |
| Синоними[1] | |
|
| |
Клобук код храстовог вргња је величине од 8-18-(25) центиметара. Код младих је полулоптаст, већином неправилно квргав и избраздан. Касније у општем обрису је све правилније кружно јастучаст, али и даље са превојима и набубрењима, макар слабије израженим: најстарији и са спљоштеним тјеменом. Кожица је барем мало подврнута над цјевчицама, сува, баршунаста и чак зрнасто- храпава. Никада ни за кишна времена, ни код старијих није глатка а готово редовито и наборана. Боја је већином умбрасмеђа, али често и у једном од сљедећих тонова: кестењастосмеђа, црвеносмеђа попут храстовог турчина али без бакарног одсјаја; риђа попут лисичјег крзна, окерсмеђа попут љешњака, сивосмеђа као картон. У свим фазама често са бљеђим, понекад готово бијелим партијама, пругама или мрљама али не зонално бијел уз крај.[3]
Цјевчице се налазе краће уз стручак. Творе узак али дубљи јарак. Дуге су од 10-28 милиметара. Најприје су млијечнобијеле, затим жуте, жутосмеђе и на крају смеђе. Ни у једној фази нису зелене ни маслинасте као код других вргања. Евентуално су тек с лимуножутом примјесом у средњој фази развића.[3]
Поре су ситне, чак ситније од 1 милиметра. Изодијаметричне су, округле или мало угласто стиснуте. Истобојне су с цјевчицама али на пригњеченим мјестима "порђају".[3]
Отрусина је боје меда, смеђежута без маслинасте примјесе.
Стручак код храстовог вргња је величине од 5-15/2-6(8) центиметара. У младости је више трбушаст попут буренцета (често и шири од клобука). Код старијих више батинасто према дну задебљан. Површина је прашинаста или глатка, у основи прљавобијела или чешће као љешњак смеђа, цијелом дужином осим базалног дијела покривена мрежицом, нешто издуљених очица, већ у врху тамнијом од основе, доста тамно (риђе)смеђом, унутар које се нађу и густе тачкасте истобојне љуспице: горе је већином доста рељефно издигнута, ка доле све плића или чак напросто само тамније боје. Базални дио је, као и мицелиј, бијеле боје.[3]
Месо код ове гљиве је дебело (и више од 2,5 cm). Компактно, готово тврдо, сочно. Код старијих губи сочност и постаје суво, на крају готово памучасто меко при крају. Бијело, под кожицом прообојено, не мијења боју али је често у доњем дијелу клобука. У горњем дијелу стручка и у једној широј прузи изнад цјевчица (вински) црвено. Укус угодан, сладак.[3]
Споре у крупнијим гранулама су жуте. У плазми су свјетлориђеружичасте; цилиндричне или вретенасте: 12-15/4-4,5-(4,75).[3]
V-XII на субмедитерану, V-XI на континенту.
Прољећни вргањ () који расте на истим стаништима, има бијелу или барем свјетлију мрежицу од основе, већином свјетлији клобук који се распуцава на поља те веће споре: 13-20/4,5-7,5. Прави или јесењи вргањ, () чешћи је крај четинара него лишћара, има глатку кожицу; изворно бијелу, која посмеђује од тјемена тако да му је и у старости крај уоколо бар мало зонално свјетлији.[3]
Ова гљива је врло укусна и издашна тржишна гљива. Нарочито је прикладна за пржење. Млађи комади одлични су поховани и на жару, те и за кисељење. Много се и суши.[3]
| Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz) | |
|---|---|
| Енергија | 3.424 kJ (818 kcal) |
1,70 g | |
7,39 g | |
| Витамини | |
| Тиамин (Б1) | (9%) 0,105 mg |
| Рибофлавин (Б2) | (8%) 0,092 mg |
| Ниацин (Б3) | (40%) 6,07 mg |
| Витамин Б5 | (53%) 2,64 mg |
| Витамин Б6 | (4%) 0,051 mg |
| Фолат (Б9) | (73%) 290 μg |
| Витамин Ц | (5%) 4,21 mg |
| Минерали | |
| Калцијум | (0%) 1,195 mg |
| Бакар | (39%) 0,786 mg |
| Гвожђе | (6%) 0,739 mg |
| Фосфор | (3%) 22,26 mg |
| Калијум | (4%) 203,3 mg |
| Цинк | (44%) 4,172 mg |
| |
| Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле. Извор: NDb USDA | |
представља извор хране који, иако није богат лако апсорбованим угљеним хидратима или мастима, садржи витамине, минерале и дијететска влакна. Свеже печурке садрже преко 80% влаге,[5] мада објављене вредности имају тенденцију да се донекле разликују, јер на садржај влаге може да утиче температура околине и релативна влажност током раста и складиштења, као и релативна количина воде која се може произвести услед нормалних метаболичких процесеса током складиштења.[6]
Угљени хидрати чине главнину воћних тела, сачињавајући 9,23% свеже тежине (погледајте табелу), и 65,4% суве тежине.[5] Угљено хидратна компонента садржи моносахариде глукозу, манитол и α,α-трехалозу, полисахарид гликоген, и у води нерастворни структурни полисахарид хитин, који сачињава 80–90% суве материје ћелијских зидова печурки. Хитин, хемицелулоза, и угљени хидрати слични пектину, све од којих људи не могу да варе, доприносе нутриционо пожељној високој пропорцији нерастворних влакана у .[7]
Укупни садржај липида, или сирове масноће, чини до 2,6% суве материје печурки. Пропорција масних киселина (изражена као % укупних масних киселина) је: палмитинска киселина, 9,8%; стеаринска киселина, 2,7%; олеинска киселина, 36,1%; линолеинска киселина, 42,2%, и линоленска киселина, 0,2%.[8][nb 1]
Упоредна студија аминокиселинског састава једанаест португалских дивљих јестивих врста печурки је показала да има највиши укупни аминокиселински садржај,[nb 2] око 2,3 по 100 сувих гљива. Ова укупна вредност обухвата целокупни комплемент од 20 есенцијалних и неесенцијалних аминокиселина.[9] Анализа слободних аминокиселина (оних које нису везане у протеинима) показала је да су глутамин и аланин главне аминикиселине (савак од који доприноси са 25%); једна засебна анализа је извела закључак да је лизин још једно предоминантно једињење.[10]
Утврђене вредности састава и концентрација метала у траговима и минерала у у знатној мери варирају, зато што печурка биоакумулира различите елементе у различитим степенима, и концентрације елемената у плодним телима су често одраз концентрације елемента у земљишту из кога су убрана.[7] Генерално, садржи знатне износе селена (13–17 ), трагове минерала који су есенцијални за добро здравље,[11] мада је биодоступност селена изведеног из печурки ниска.[12] Цела воћна тела такође садрже 4,7 витамина Д2 по 100 суве тежине.[13] Релативно висок садржај ергостерола (погледајте следећу секцију) воћних тела може да учини гљиву нутриционо прагматичном за вегетаријанце и вегане, који би иначе имали ограничен унос витамина Д.[7]
воћна тела садрже око 500 ергостерола на 100 суве печурке.[13] Ергостерол је стеролно једињење које је често присутно у гљивама. Додатно, воћна тела имају око 30 ергостерол пероксида на 100 суве печурке. Ергостерол пероксид је стероидни дериват са широким спектром биолошких активности, укључујући антимикробне и антиинфламаторне активности, и цитотоксичноаст за разне туморске ћелијске линије узгајене на лабораторијским културама.[14]
Ова печурка исто тако садржи протеин који везује шећере, или лектин, који има афинитет за шећере ксилоза и мелибиоза. Лектин је митоген — другим речима, он стимулише ћелије да почну процес ћелијске деобе, што доводи до митозе. Осим тога, лектин има антивирусна својства: он инхибира ензим реверзну транскриптазу вируса људске имунодефицијенције.[15] Друге студије сугеришу да исто тако има антивирусно дејство против вируса[16] и вируса мозаика дувана гајеног у култури.[17] Антивирусна једињења из печурки су предмет интереса у биомедицинским истраживањима због њиховог потенцијала да унапреде разумевање вирусне репликације, и као нови лекови за третман вирусних болести.[18]
Плодна тела имају висок антиоксидативни капацитет, вероватно услед комбинације разних органских киселина (као што су оксална, лимунска, јабучна, сукцинска и фумарна), токоферолних, фенолних једињења[19] и алкалоида; највећа антиоксидативна активност је у гљивичним капама.[20] Осим тога, утврђено је да воћна тела имају 528 антиоксидансног једињења ерготионеина по килограму свежих печурки; та вредност је највиша међу мноштвом тестираних прехрамбених производа у једној студији.[21] Према налазима мађарских истраживања из 1950-их ова печурка има антиканцерска својства,[22] међутим каснија истраживања у САД нису подржала те налазе.[23]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
