Дијететска влакна

Дијететска влакна су порција хране биљног порекла која се не може потпуно разложити посредством дигестивних ензима.^[1] Постоје две главне компоненте:^[2]

• Растворна влакна – која се растварају у води – лако се ферментишу у дебелом цреву у гасове и физиолошки активне нуспроизводе, као што су кратколанчане масне киселине које у дебелом цреву формирају цревне бактерије.^[1] Овај вискозни материјал се назива пребиотичкким влакнима. Она успоравају гастрично пражњење што, код људи, може да произведе продужени осећај пуности.^[1]
• Нерастворна влакна – која се не растварају у води – инертна су у погледу дигестивних ензима у горњем делу гастроинтестиналног тракта и пружају осећај увећане масе.^[1] Неке форме нерастворних влакана, као што су отпорни типови скроба, могу да буду ферментисани у дебелом цреву.^[1][3][4] Ова влакна абсорбују воду док се крећу кроз систем органа за варење, чиме се олакшава пражњење столице.

Храна богата влакнима: воће, поврће и житарице.

Пшеничне мекиње имају висок садржај дијетарних влакана.

Дијететска влакна се састоје од безскробних полисахарида и других биљних компоненти као што су целулоза, отпорни скроб, отпорни декстрини, инулин, лигнини, хитини, пектини, бета-глукани, и олигосахариди.^[1][2]

Дијететска влакна могу да делују путем мењања природе садржаја гастроинтестиналног тракта, и промене начина на који други нутријенти и хемикалије бивају адсорбовани.^[5] Неки типови растворних влакана апсорбују воду и тиме постају желатинозне, вискозне супстанце које могу или не морају да буду ферментисане бактеријама у дигестивном тракту. Неки типови нерастворних влакана превасходно утичу на конзинстенцију хране и нису ферментисани.^[6] Лигнин, који је главна компонента нерастворних влакана, може да измени брзину и метаболизам растворних влакана.^[2] Други типови нерастворних влакана, нарочито отпорни скроб, бивају ферментисани тако што се производе масне киселине са кратким ланцима, које су физиолошки активне и стога су здравствено корисне.^[1][3][4]

Прехрамбени извори дијететских влакана традиционално су дељени према томе да ли нуде растворна или нерастворна влакна. Биљне хране садрже оба типа влакана у различитим количинама, што произилази из биљних карактеристика вискозности и ферментабилности.^[1][7] Предности конзумирања влакана зависе од типа конзумираних влакана и вида користи које гастроинтестинални систем може да има од њих.^[8] Пунилачка влакна – као што су целулоза, хемицелулоза и псилијум – апсорбују и задржавају воду, чиме промовишу регуларност.^[9] Вискозна влакна – као што су бета-гликан и псилијум – згушњавају фекалну масу.^[9] Ферментабилна влакна – као што су отпорни скроб и инулин – хране бактерије и микробиоту дебелог црева, и бивају метаболисана при чему се формирају кратколанчане масне киселине, које имају разноврсне улоге у гастроинтестиналном здрављу.^[10][11]

Види још

• Нутријент
• Метил целулоза

Референце

1. „Dietary fibre”. British Nutrition Foundation. 2018. Архивирано из оригинала 26. 07. 2018. г. Приступљено 26. 7. 2018.
2. „Dietary Reference Intakes for Energy, Carbohydrate, fibre, Fat, Fatty Acids, Cholesterol, Protein, and Amino Acids (Macronutrients) (2005), Chapter 7: Dietary, Functional and Total fibre”. US Department of Agriculture, National Agricultural Library and National Academy of Sciences, Institute of Medicine, Food and Nutrition Board.
3. Lockyer, S; Nugent, A. P (2017). „Health effects of resistant starch”. Nutrition Bulletin. 42: 10—41. doi:10.1111/nbu.12244.
4. Keenan, M. J; Zhou, J; Hegsted, M; Pelkman, C; Durham, H. A; Coulon, D. B; Martin, R. J (2015). „Role of resistant starch in improving gut health, adiposity, and insulin resistance”. Advances in Nutrition. 6 (2): 198—205. PMC 4352178 . PMID 25770258. doi:10.3945/an.114.007419.
5. Eastwood M, Kritchevsky D (2005). „Dietary fiber: how did we get where we are?”. Annu Rev Nutr. 25: 1—8. PMID 16011456. doi:10.1146/annurev.nutr.25.121304.131658.
6. Anderson, J. W; Baird, P; Davis Jr, R. H; Ferreri, S; Knudtson, M; Koraym, A; Waters, V; Williams, C. L (2009). „Health benefits of dietary fiber” (Full text). Nutrition Reviews. 67 (4): 188—205. PMID 19335713. doi:10.1111/j.1753-4887.2009.00189.x.
7. Institute of Medicine (2001). Dietary Reference Intakes, Proposed Definition of Dietary Fiber. Washington, D.C.: Institute of Medicine Press. стр. 25. ISBN 978-0-309-07564-0.
8. Gallaher, Daniel D. (2006). „8”. Present Knowledge in Nutrition (9 изд.). Washington, D.C.: ILSI Press. стр. 102—110. ISBN 978-1-57881-199-1.
9. Institute of Medicine (2001). Dietary Reference Intakes: Proposed Definition of Dietary Fiber. Washington, D.C.: National Academy Press. стр. 19. ISBN 978-0-309-07564-0.
10. Bedford, Andrea; Gong, Joshua (13. 9. 2017). „Implications of butyrate and its derivatives for gut health and animal production”. Animal Nutrition. 4 (2): 1—9. doi:10.1016/j.aninu.2017.08.010.
11. Cummings, John H. (2001). The Effect of Dietary Fiber on Fecal Weight and Composition (3 изд.). Boca Raton, Florida: CRC Press. стр. 184. ISBN 978-0-8493-2387-4.