From Wikipedia, the free encyclopedia
Џон Роналд Руел Толкин (енгл. ; Блумфонтејн, 3. јануар 1892 — Оксфорд, 2. септембар 1973) био је енглески универзитетски професор, књижевник и филолог.
 | Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. |
| Џон Роналд Руел Толкин | |
|---|---|
 Џ. Р. Р. Толкин током 1920-их | |
| Датум рођења | 3. јануар 1892. |
| Место рођења | Блумфонтејн, Слободна Држава Орање |
| Датум смрти | 2. септембар 1973. (81 год.) |
| Место смрти | Оксфорд, Уједињено Краљевство |
| Најважнија дела | Хобит, Господар прстенова, Силмарилион |
| Званични веб-сајт | |
| Универзитет у Оксфорду, Exeter College, King Edward's School, St. Philip's School | |
Толкин је био професор староенглеског језика на Оксфордском универзитету у периоду од 1925. до 1945. године, као и професор енглеског језика и књижевности, такође на Оксфорду, од 1945. до 1959. године.[1] Бавио се писањем епске фантастике, фантастике уопште и поезије током целог живота, и кроз њих је доживео међународну славу.
Ван научних кругова, најпознатији је као аутор романа „Господар прстенова“, затим његовог претходника, „Хобита“, као и великог броја постхумно издатих књига о историји замишљеног света званог Арда, највише једног њеног континента, Средње земље, где се одиграва радња ова његова два најпознатија романа. Велика популарност и утицај ових дела су устоличила Толкина као оца жанра модерне епске фантастике.
Што се тиче научних кругова, био је цењени лексикограф и стручњак за англосаксонски и старонордијски језик. Био је члан удружења писаца и близак пријатељ К. С. Луиса.
Толкин је рођен у Блумфонтејну у данашњој Јужноафричкој Републици, као син Артура Толкина (), енглеског банкара, и Мејбел Толкин, рођене Сафилд (). Већина Толкинових предака по оцу, колико је познато, били су занатлије. Породица Толкин потиче из Саксоније у Немачкој, али у 18. веку су се морали иселити из Саксоније због Седмогодишњег рата. Презиме Толкин је англицизирано од немачког , лудо одважан. Лик под именом Професор Рашболд () у је алузија на ово име. Толкин је имао само једног брата, Хиларија Артура Руела Толкина (), рођеног 17. фебруара 1894. године.[2]
Толкин се са својом мајком, која се тешко носила са афричком климом, вратио у Енглеску у трећој години – отац му је умро у Јужној Африци од тешког крварења у мозгу пре него што им се могао придружити. Пошто је он био једини члан породице који је био запослен, живели су са Мејбелиним родитељима у Бирмингему неко време, али су ускоро, већ 1896, прешли у Серхол (), тада село у Ворикширу, а данас део Бирмингема.
Мејбел је подучавала своја два сина и Џон је био предан ученик. Научила га је много о ботаници, али највише су га занимали језици – мајка га је научила основама латинског врло рано. Научио је да чита у четвртој години, а убрзо је знао и добро да пише. Похађао је Школу краља Едварда (), Академију краља Филипа () и студирао је на Егзетер колеџу у Оксфорду ().
Његова мајка је прешла у римокатоличку веру, упркос оштрим протестима њене породице. Умрла је од дијабетеса 1904, када је Толкину било дванаест година, а он је цео живот сматрао да је постала мученик за своју веру, што ће имати велики утицај на његова католичка уверења. Толкинова предана вера је била значајни фактор у превођењу К. С. Луиса у хришћанство, а његова дела садрже доста хришћанске симболике и вредности.
Будући сироче, одгајио га је отац Френсис Морган () из Бирмингемског ораторијума, у делу Бирмингема званом Еџбастон (), где је даље и одрастао.
Тамо је упознао и заљубио се у Едит Брат () (која ће касније послужити као модел за Лутијену). Упркос многим препрекама, он успева да се ожени њоме, својом првом и најискренијом љубави у животу.[3]
Толкин се прикључио британској војсци током Првог светског рата. У том периоду је видео многе садругове, од којих су неки били његови најближи пријатељи, како гину, а он сам је ускоро завршио у болници због рововске грознице. Током опоравка, почиње да пише серију бајки, заснованих на проучавању митологије и фолклора, које назива „Књига изгубљених прича“ (). Проучаваоци његових дела кажу да је рат утицао на његово писање и то тако што је кроз фантазију налазио пут да побегне од окрутне реалности фабрика, машина, пушака и бомби 20. века.
Његово прво цивилно запослење након рата било је на Оксфордском речнику енглеског језика (), у којем је, међу многим другим, реч морж (енгл. ) његов унос. 1920. године постаје доцент за енглески језик на Универзитету у Лидсу (), али се 1925. враћа у Оксфорд као професор англосаксонског језика. 1945. године прелази на оксфордски колеџ Мертон (), где постаје професор енглеског језика и књижевности, што остаје све до пензионисања 1959. године.
Џон и Едит Толкин имају четворо деце: Џона Франсиса Руела () (1917), Мајкла Хиларија Руела () (1920), Кристофера Руела () (1924) и Присилу Ану Руел () (1929).
Толкин је умро у Оксфорду 1973. године, и сахрањен је на гробљу Волверкот () крај своје жене Едит, а на надгробном споменику су уз њихова имена уклесана и имена Берена и Лутјене, упоређујући њихову љубав са највећом љубавном причом Средње земље.
Толкин је уживао у измишљању прича да би забавио децу. Сваке године је за њих писао писма од Божић Бате и слао им их за Божић. Она су сакупљена и издата у књизи под именом „Писма од Божић Бате“ ().
Толкин никада није очекивао да ће његове приче постати популарне. На наговор бившег студента, издао је књигу коју је написао за своју децу под насловом „Хобит“ () 1937. године. Иако намењена деци, постала је популарна и код одрасле читалачке публике, и то довољно популарна да издавачка кућа затражи од Толкина да напише наставак. Ово је резултовало његовим најпознатијим делом, које ће постати тротомни роман „Господар прстенова“ () (издат у периоду 1954 — 1955). Толкину је требало скоро десет година да напише своју сагу, током којих је имао свесрдну подршку пријатеља из , посебно К. С. Луиса, аутора познате серије књига о земљи Нарнији.
„Господар прстенова“ је убрзо постао веома популарна књига код млађе популације 1960-их, и до данас је остао у врху читаности као једно од најпопуларнијих дела фантастике XX века, и према продаји и према испитивањима читатеља. Толкин је у почетку намеравао да исприча дечју причу сличну „Хобиту“, али она је убрзо прерасла у мрачније и озбиљније дело. Иако директан наставак Хобита, обраћа се старијој публици, описујући много дубљу и већу историју Средње земље, чија ће се величина и сјај показати тек у постхумно скупљеним рукописима издатим у књизи „Силмарилион“ () и другим књигама.
Толкин је био професионални филолог и језици и митологије које је проучавао оставили су велики траг у његовим делима. Тако су имена Патуљака из „Хобита“ потичу из митова Волуспа () и Еда (), док су неки заплети (нпр. крађа пехара из змајевог легла) узети из епа „Беовулф“ ().
Толкин је наставио да се бави историјом Средње земље до своје смрти. Његов син Кристофер Толкин је уз помоћ писца фантастике Гаја Гавријела Кеја () средио део тог материјала и издао га у једном делу под именом „Силмарилион“ 1977. године. Кристофер је наставио да сређује и издаје материјал везан за настанак Средњег света, односно дела као што су „Историја Средње земље“ ()" у дванаест томова и „Недовршене приче“ (). Она садрже недовршене, напуштене, алтернативне и често контрадикторне верзије прича на којима је Толкин радио деценијама, често их прерађујући, преписујући и проширујући. Само је „Силмарилион“ у складу са претходно издатим романима, и то само захваљујући Кристоферовој преради – иако и он сам каже да и даље остају неке несугласице. Чак је и „Хобит“ остао делимично неусаглашен са „Господаром прстенова“ након његовог издавања, иако је много тога измењено и чак једно цело поглавље прерађено у другом издању из 1951.
Толкина је његов пријатељ К. С. Луис предложио као једног од кандидата за Нобелову награду за књижевност, 1961. године, али је тај предлог био одбијен због његове прозе и "његов начин приповедања није на највишем нивоу", како је рекао један од чланова жирија Андерс Остерлинг. Те године награду је освојио Иво Андрић.[4]
У универзитету Маркет () у Милвокију, Висконсин, САД чувају се оригинални рукописи „Господара прстенова“ и „Хобита“, док су у Оксфорду рукопис „Силмарилиона“ и Толкинових научних радова (међу којима и најбољи превод епа „Беовулф“ на енглески језик, који је нађен тек недавно, али је већ постао обавезна литература за студенте енглеског језика и књижевности у Оксфорду).
Филологија, наука о језицима, остала је Толкинова највећа љубав током целог живота. Будући лингвиста, створио је чак петнаест вештачких језика, од којих су најпознатија два виловњачка из „Господара прстенова“ : квенија и синдарин. Касније је развио читаву космогонију и историју Средње земље као позадину за те језике. Уз огромно познавање англосаксонског и древног норвешког језика, Толкин је говорио или разумео доста европских језика, од велшког и гелског до романских (француски, шпански и италијански), германских (рани облици немачког и холандског као што је стари саксонски) и балтичких и словенских (као што су литвански и руски, а са разумевањем је читао и српски). Од свих језика које је знао, највише је волео фински, који је научио да би у оригиналу могао прочитати фински еп Калевала (); говорио је да му звук финског највише прија.
Имена дела су дата у оригиналу, уз наслов на српском језику, ако је дело преведено и издато на њему.
Године означавају време настанка, осим ако није другачије напоменуто.
Мали избор од књига које су написане о Џ. Р. Р. Толкину и његовом свету:
Толкин је права за филм, сцену и робу „Хобита“ и „Господара прстенова“ продао фирми 1968. године, али они никада нису снимили филм, тако да су 1976. продали права фирми . Права за „Силмарилион“ и даље припадају фирми , која је у власништву његових потомака.
Уметници који су инспирацију нашли у Толкиновим делима, као и уметници који су осликали издања његових дела на српском језику:
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
