Пјер-Симон, Маркиз де Лаплас (фр. ; Нормандија, 23. март 1749[1] — Париз, 5. март 1827) био је француски математичар и астроном који је поставио завршни камен математичке астрономије сумирајући и проширујући радове својих претходника у делу од пет томова (Небеска механика) (1799—1825).[2] Ово ремек-дело превело је геометријске студије са механике, коју је користио Исак Њутн, на студије засноване на рачуну, познате као физичка механика.[3] У статистици, Бајесову интерпретацију вероватноће је углавном развио Лаплас.[4]
Кратке чињенице Пјер Симон Лаплас, Датум рођења ...
Затвори
Он је такође открио Лапласову једначину. Иако је Лапласова трансформација добила име у његову част, јер је ову трансформацију користио у свом раду о теорији вероватноће, трансформацију је у ствари открио Леонард Ојлер, плодан швајцарски математичар из осамнаестог века. Лапласова трансформација појављује се у свим гранама математичке физике – која је била главно поље његових истраживања. Лапласова диференцијална ознака, која се често примењује у примењеној математици, такође је названа по њему. Астероид 4628 Лаплас је добио име у његову част.
Лаплас је постао гроф Првог француског царства 1806. године, а титулу маркиза је добио 1817, после повратка династије Бурбон.
У првом српском научно фантастичном роману Једна угашена звезда који је 1902. написао Лазар Комарчић, дух научника Лапласа је водич и учитељ главноме лику кроз свемир.[5]
Лаплас је рођен у месту Бомонт ан Ож, Нормандија, Француска 23. марта 1749. године.[6] Дуговао је своје образовање занимању својих богатијих суседа који су уочили његове способности. О његовој раној младости зна се у бити врло мало, али је познато да је 1765. године пошао у Школу војводе од Орлеанса у Бомонту, и да је касније био на студијама теологије у Кану, где је студирао пет година.
На студијама се нашао под покровитељством двојице учитеља математике (Кристофа Гадбледа и Пјера де Кана) који су побудили његово занимање за математику. Лаплас никада није дипломирао теологију, али се у Париз упутио са препорукама у то време, већ познатог математичара Жан ле Рон д'Аламбера.
Према записима који су остали из тог времена, д'Аламбер га је примио не с превеликим ентузијазмом и решио га је се дајући му дебелу математичку књигу уз напомену да се врати када је буде прочитао. Када се Лаплас вратио неколико дана касније, д'Аламбер није могао веровати да је Лаплас прочитао и схватио књигу. Испитујући га схватио је да је Лаплас заиста прочитао и схватио књигу и од тог тренутка узео га је по своје окриље. Према другој причи Лаплас је преко ноћи решио проблем за који му је д'Аламбер дао недељу дана да га реши и након тога следеће ноћи је решио још тежи проблем. Д'Аламбер је био импресиониран и препоручио га за место предавача на Војној школи.
Са сигурним приходом и не превише захтевним предавањима, Лаплас се сада могао посветити оригиналним истраживањима и у следећих 17 година, отприлике од 1771. до 1787. године, написао је већину својих радова из подручја астрономије. Пред крај XVIII века, у Приказ система света (1796), надоградио је и детаљније описао замисао Имануела Канта како је настао, из огромног међузвезданог облака, Сунчев систем.
У касним тридесетима засновао је породицу те имао двоје деце. У време рестаурације власти Бурбона награђен је титулом маркиза. Умро је у Паризу 5. марта 1827. године.
Енглески преводи
- Bowditch, N. (trans.) (1829–1839) Mécanique céleste, 4 vols, Boston
- – [1829–1839] (1966–1969) Celestial Mechanics, 5 vols, including the original French
- Pound, J. (trans.) (1809) The System of the World, 2 vols, London: Richard Phillips
- _ The System of the World (v.1)
- _ The System of the World (v.2)
- – [1809] (2007) The System of the World, vol.1, Kessinger, 1-4326-5367-9
- Toplis, J. (trans.) (1814) A treatise upon analytical mechanics Nottingham: H. Barnett
- Laplace, Pierre Simon Marquis De (2007) [1902]. A Philosophical Essay on Probabilities. Translated by Truscott, F.W. & Emory, F.L. ISBN 978-1-60206-328-0., translated from the French 6th ed. (1840)
- Dale, Andrew I.; Laplace, Pierre-Simon (1995). Philosophical Essay on Probabilities. Sources in the History of Mathematics and Physical Sciences. 13. Translated by Andrew I. Dale. Springer. ISBN 978-1-4612-8689-9. doi:10.1007/978-1-4612-4184-3. hdl:2027/coo1.ark:/13960/t3126f008., translated from the French 5th ed. (1825)
W.W. Rouse Ball A Short Account of the History of Mathematics, 4th edition, 1908.
Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Laplace, Pierre Simon”. (на језику: енглески). 16 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 200. Stigler, Stephen M. (1986). The History of Statistics: The Measurement of Uncertainty before 1900. Harvard University Press, Chapter 3.
"Laplace, being Extracts from Lectures delivered by Karl Pearson", Biometrika, vol. 21, December 1929, pp. 202–216.
- Andoyer, H. (1922). „L'œuvre scientifique de Laplace”. Paris (на језику: француски). Bibcode:1922osdl.book.....A.
- Bigourdan, G. (1931). „La jeunesse de P.-S. Laplace”. La Science Moderne (на језику: француски). 9: 377—384.
- Crosland, M. (1967). The Society of Arcueil: A View of French Science at the Time of Napoleon I. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-435-54201-6.
- – (2006) "A Science Empire in Napoleonic France", History of Science, vol. 44, pp. 29–48
- Dale, A. I. (1982). „Bayes or Laplace? an examination of the origin and early application of Bayes' theorem”. Archive for History of Exact Sciences. 27: 23—47.
- David, F. N. (1965) "Some notes on Laplace", in Neyman, J. & LeCam, L. M. (eds) Bernoulli, Bayes and Laplace, Berlin, pp. 30–44.
- Deakin, M. A. B. (1981). „The development of the Laplace transform”. Archive for History of Exact Sciences. 25 (4): 343—390. doi:10.1007/BF01395660.
- — (1982). „The development of the Laplace transform”. Archive for History of Exact Sciences. 26 (4): 351—381. doi:10.1007/BF00418754.
- Dhombres, J. (1989). „La théorie de la capillarité selon Laplace: mathématisation superficielle ou étendue”. Revue d'Histoire des Sciences et de Leurs Applications (на језику: француски). 62: 43—70. doi:10.3406/rhs.1989.4134.
- Duveen, D. & Hahn, R. (1957). „Laplace's succession to Bézout's post of Examinateur des élèves de l'artillerie”. Isis. 48 (4): 416—427. doi:10.1086/348608.
- Finn, B. S. (1964). „Laplace and the speed of sound”. Isis. 55: 7—19. doi:10.1086/349791.
- Fourier, J. B. J. (1829). „Éloge historique de M. le Marquis de Laplace” (PDF). Mémoires de l'Académie Royale des Sciences (на језику: француски). 10: lxxxi—cii. Архивирано из оригинала 24. 07. 2013. г. Приступљено 18. 10. 2019., delivered 15 June 1829, published in 1831.
- Gillispie, C. C. (1972). „Probability and politics: Laplace, Condorcet, and Turgot”. Proceedings of the American Philosophical Society. 116 (1): 1—20.
- – (1997) Pierre Simon Laplace 1749–1827: A Life in Exact Science, Princeton: Princeton University Press, 0-691-01185-0.
- Grattan-Guinness, I., 2005, "'Exposition du système du monde' and 'Traité de méchanique céleste'" in his Landmark Writings in Western Mathematics. Elsevier: 242–57.
- Hahn, R. (1955). „Laplace's religious views”. Archives Internationales d'Histoire des Sciences. 8: 38—40.
- – (1981) "Laplace and the Vanishing Role of God in the Physical Universe", in Woolf, Henry, ed., The Analytic Spirit: Essays in the History of Science. Ithaca, NY: Cornell University Press. 0-8014-1350-8.
- — (1982). Calendar of the Correspondence of Pierre Simon Laplace. 8 (Berkeley Papers in the History of Science изд.). Berkeley, CA: University of California. ISBN 978-0-918102-07-2.
- — (1994). New Calendar of the Correspondence of Pierre Simon Laplace. 16 (Berkeley Papers in the History of Science изд.). Berkeley, CA: University of California. ISBN 978-0-918102-07-2.
- – (2005) Pierre Simon Laplace 1749–1827: A Determined Scientist, Cambridge, MA: Harvard University Press, 978-0-674-01892-1.
- Israel, Werner (1987). „Dark stars: the evolution of an idea”. Ур.: Hawking, Stephen W.; Israel, Werner. 300 Years of Gravitation. Cambridge University Press. стр. 199—276.
- O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Пјер Симон Лаплас”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews. (1999)
- Nikulin, M. (1992). „A remark on the converse of Laplace's theorem”. Journal of Soviet Mathematics. 59 (4): 976—979. doi:10.1007/bf01099128.
- Rouse Ball, W.W. [1908] (2003) "Pierre Simon Laplace (1749–1827)", in A Short Account of the History of Mathematics, 4th ed., Dover, 0-486-20630-0.
- Stigler, S. M. (1975). „Napoleonic statistics: the work of Laplace”. Biometrika. 62 (2): 503—517. JSTOR 2335393. doi:10.2307/2335393.
- — (1978). „Laplace's early work: chronology and citations”. Isis. 69 (2): 234—254. Bibcode:1978Isis...69..234S. doi:10.1086/352006.
- Whitrow, G. J. (2001) "Laplace, Pierre-Simon, marquis de", Encyclopædia Britannica, Deluxe CDROM edition
- Whittaker, E. T. (1949a). „Laplace”. Mathematical Gazette. 33 (303): 1—12. JSTOR 3608408. doi:10.2307/3608408.
- — (1949b). „Laplace”. American Mathematical Monthly. 56 (6): 369—372. JSTOR 2306273. doi:10.2307/2306273.
- Wilson, C. (1985). „The Great Inequality of Jupiter and Saturn: from Kepler to Laplace”. Archive for History of Exact Sciences. 33 (1–3): 15—290. Bibcode:1985AHES...33...15W. doi:10.1007/BF00328048.
- Young, T. (1821). Elementary Illustrations of the Celestial Mechanics of Laplace: Part the First, Comprehending the First Book. London, England: John Murray — преко Google Books.
- Логос, Александар А. (2017). Путовање мисли : увод у потрагу за истином. Београд.
