Водоник
Хемијски елемент са симболом H и атомским бројем 1. / From Wikipedia, the free encyclopedia
Водоник (, лат. — стваралац воде) први је и најлакши хемијски елемент.[1][2] При стандардним условима притиска и температуре, водоник је двоатомни гас без боје, мириса и укуса. Није отрован, и знатно је лакши од ваздуха. На собној температури није посебно реактиван, док при вишим температурама улази у низ реакција. Узрок томе ја јака једнострука ковалентна веза.
Водоник нема одређен положај у периодном систему и углавном се проучава засебно. Може се сматрати равноправним чланом 1. или 17. групе. Разлог томе је да поседује један протон и један валентни електрон као и алкални метали, али од њих се разликује много већом енергијом јонизације. За стабилну електронску конфигурацију недостаје му један електрон, што наводи да би се водоник могао сматрати халогеним елементом, али од њих има мању електронегативност и афинитет према електрону.
Овај елемент сачињава 75% видљиве масе свемира, те је исходишна материја из које су нуклеарном фузијом настали остали елементи. Звезде у главном низу се углавном састоје од водоника, у облику плазме. Елементарни водоник на Земљи је присутан у врло малим количинама.[3]
Елементарни водоник састоји се од обичног водоника (протијум, ) (>99,98%), док остатак (готово 0,02%) чини тешки водоник (деутеријум, , ) с траговима супертешког водика (трицијума, , ).[4] Пошто је један од стабилних изотопа два пута тежи од другог, они се међусобно доста разликују по хемијским својствима.[5] Водоник ствара хемијске везе са највећим бројем елемената, посебно у органским једињењима. При стандардном притиску и температури, водоник је гас без боје, мириса и укуса, 14,4 пута је лакши од ваздуха. Неотрован је. Слабо је растворљив у поларним, а боље у неполарним растварачима.
Индустријски се највише добија из земног гаса, а ређе електролизом воде. Највише се користи у производњи фосилних горива (хидрокраковање – повећање квалитета горива) и за добивање амонијака, у производњи вештачких ђубрива. У металургији није пожељан, јер многе метале чини ломљивим и кртим, па ствара потешкоће у изградњи цевовода и металних спремника.[6][7]