Специфична топлота
From Wikipedia, the free encyclopedia
Специфична топлота представља енергију потребну за подизање температуре јединичне масе за јединицу температуре.
Димензије су енергија по маси по степену а у СИ систему се изражава у јединицама Џул по килограм- келвину.
Специфична топлота (c) је величина која се користи за израчунавање енергије потребне да би се телу произвољне масе подигла температура за произвољни износ:
Промена унутрашње енергије (ΔE) тела је пропорцијална маси тела (m) и промени температуре (Δt).
Ова законитост је приближно тачна, под условом да тело не мења агрегатно стање ни фазу и да се топлотни капацитет не мења знатно у одабраном температурном интервалу.
Поред хемијског састава, специфична топлота зависи и од температуре. На температурама блиским собној та се зависност за већину примена може занемарити, међутим, у истраживањима температурска зависност се узима у обзир. Зато се за важније материјале саопштавају специфичне топлоте на разним температурама или се дају емпиријске једначине за њихово израчунавање. На ниским температурама за идеалне кристале постоје прилично тачне теорије специфичне топлоте, Ајнштајнова и Дебајева, којим се описује зависност специфичне топлоте од температуре. Специфична топлота чврстих тела осетно пада када се достигну температуре блиске апсолутној нули и тада је пропорционална трећем степену температуре.
Код гасова специфична топлота поред врсте гаса (једноатомски, двоатомски...) зависи и од тога да ли се са променом температуре код гаса одржава сталан притисак или cp) или стална запремина (cv). Гас на сталном притиску врши рад (јер тада мора да расте запремина) па је cp > cv. За идеалне гасове однос топлотних капацитета је константа и износи 5/3.