From Wikipedia, the free encyclopedia
Срби у Северној Македонији су припадници српског народа који живи у данашњој Северној Македонији. Аутохтони су народ, са статусом националне мањине у тој држави.
 | |||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||
| Укупна популација | |||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 23.877 (2021)[1] 912 ((дијаспора)[2] | |||||||||||||||||||||
| Региони са значајном популацијом | |||||||||||||||||||||
| Скопље, Куманово, Скопска Црна гора, Илинден и Старо Нагоричане | |||||||||||||||||||||
| Језици | |||||||||||||||||||||
| македонски и српски | |||||||||||||||||||||
| Религија | |||||||||||||||||||||
| углавном православље | |||||||||||||||||||||
| Сродне етничке групе | |||||||||||||||||||||
| Македонци | |||||||||||||||||||||
Срби имају дугу историју на територији данашње Северне Македоније, односно на просторима географске области која се назива Вардарска Македонија.
Иако је Скопље било неко вријеме у саставу великожупанске Србије у доба Стефана Немање (1189), оно је тек послије још једног вијека стално присаједињено Старој Србији, почетком владе краља Милутина (1282—1321), Скопље је затим убрзо постало и главни град српске државе[3], што указује на вишевековно присутво Срба на том простору. Изузетан пример средњовековне српске архитектуре, црква светог Ђорђа (задужбина краља Милутина), се налази у општини Старо Нагоричане.
Делови Старе Србије и античке Македоније (који чине данашњу Северну Македонију) су били у саставу средњовековног Српског царства.
Током 19. века још је било много топонима који су сведочили о српском трајању на том простору. Наводе се тако следећи називи места: Старо Србци и Мало Србци (код Битоља), Србљани и Србица (код Кичева), Србово и Србица (у поречју реке Бистрице) те Србчиште (погрчено давно).[4]
После пада већег дела Балкана под османску власт сви православни хришћани, па и Срби на полуострву нашли су се у оквиру једне државе.[тражи се извор]
Стара српска пријестолна епархија Скопље спомиње се у саставу Охридске архиепископије, а за време обновљене пећке патријаршије она је била поново њена првопријестолна митрополија (1553—1690).[5]
Како су хришћани били у подређеном положају и без начина очувања многих традиција из ранијих векова, у многим крајевима губи се или слаби сећање на средњи век и средњовековну српску државу. Стога у 19. веку младе државе Србија и Бугарска улажу много средстава и напора како би придобиле хришћане на простору Вардара. Постоји тада само географски појам Македонија, али не и такав народ, нема топонима, језика, историјских личности - уопште историјских догађаја који би обликовали некакав идентитет македонски.
Но, Бугари су сматрали да су македонски Словени Бугари, а Срби да су Јужни Срби. Организација ВМРО је основана 1893. године у Солуну са перфидним циљем да Македонија прво добије аутономију у оквирима Турске, а затим се као трећа бугарска земља уједини са Бугарском. Касније ће, нарочито након пропасти Крушевског устанка у тој конспиративној терористичкој организацији доћи до подела и сукоба.
Бугарска се сматрала оштећеном при подели Македоније, те је започела Други балкански рат. Када су Србија, Грчка, Румунија и Турска победиле Бугарску у Другом балканском рату, Вардарска Македонија (данас Северна Македонија) је постала саставни део Краљевине Србије (1913—1915). Грчка или „Егејска“ Македонија је припала Грчкој, а Пиринска Македонија Бугарској.
У Првом светском рату (1914—1918) је Краљевине Србије у чијем саставу је Вардарска Македонија је била на страни Савезника. Окупирана је од стране Бугарске, која је почела да врши бугаризацију домаћег становништва. После рата је постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918—1941).
Чланови ВМРО-а су заједно са усташама извршили атентат на краља Југославије Александра Карађорђевића у Марсељу 1934.
У Другом светском рату је била окупирана од стране Бугарске, која је била члан Хитлеровске коалиције. Западни део Вардарске Македоније је ушао у састав Велике Албаније. 1945-1991 федерална је јединица Титове Југославије.[тражи се извор]
На Првој скупштини АСНОС-а новембра 1944. Македонија је призната за равноправну федералну јединицу у оквиру Југославије, а Македонци за засебну нацију.[6]
Последњих деценија увиђа се стални пад броја Срба, највише проузрокован асимилацијом у већинске и етнички блиске Македонце. Према последњим пописима темпо смањивања је био следећи (у загради удео у укупном становништву Северне Македоније):
| 1948.[7] | 29.721 (2,57%) |
| 1953.[8] | 35.112 (2,69%) |
| 1961.[9] | 42.728 (3,03%) |
| 1971.[10] | 46.465 (2,82%) |
| 1981.[11] | 44.468 (2,32%) |
| 1991.[12] | 44.159 (2,17%) |
| 1994. | 39.620 (2,04%) |
| 2002. | 35.939 (1,78%) |
Број оних који се изјашњавају као Срби је око 24.000, што чини нешто изнад 1,3 одсто у укупном броју становништва, мада је укупан број Срба већи, према неким ранијим проценама од 100.000[13] до 200.000.[14] Део српског становништва, које живи у мањим урбаним срединама, општинским седиштима, а које је раштркано по разним деловима Македоније, изјашњава се као Македонци.[тражи се извор]
Процес „одрицања“ од српског идентитета посебно је био присутан током комунистичког периода. Уставом СР Македоније из 1974. године, Македонија је била дефинисана као држава македонског народа, а као националне мањине су били препознавани само Турци и Албанци. То им је гарантовало могућност образовања на матерњем језику, као и делимичну културну аутономију.[тражи се извор]
За Србе у македонском Уставу није било места. Ипак, код великог броја српског становништва које се на пописима уписује у категорију Македонац, изражена је свест о српском пореклу. Нешто слично присутно је и код македонског становништва које насељава Србију. Већ у другој генерацији, потомци македонских досељеника се углавном изјашњавају као Срби. Зато, иако процене о бројности Македонаца у Србији иду и до 100.000, према службеној статистици их је свега око 25.000. Ипак, код македонског становништва које се на пописима уписује у категорију Србин, постоји свест о историјском пореклу.[тражи се извор]
Срби су углавном концентрисани у северном делу Македоније, у области Куманова и Скопља. У Куманову Срби чине девет одсто од укупног становништва, Матејчу 10 одсто, Скопском Петровцу пет одсто, а у граду Скопљу пет одсто. Две општине у којима живи процентуално знатно већи број Срба су Чучер-Сандово са 30 одсто и Старо Нагоричане са 20 одсто.[тражи се извор]
У овом делу Македоније Срби су аутохтоно становништво. У јужним и југоисточним деловима Македоније такође је неколико општина у којима Срби живе у значајном проценту. То становништво су углавном потомци колониста, који су се доселили после Првог светског рата. Процентуално гледано, највише Срба у овом делу Македоније живи у општини Росоман 10 одсто, затим у Дојрану девет одсто, Валандову и Богданцима по шест одсто, Неготину четири одсто и Демир Капији три одсто. У још неколико села у околини Тетова и Ђевђелије такође живи мањи број просторно концентрисаног српског становништва.[тражи се извор]
Статус Срба је бољи од 2001. године када су уставно признати као национална мањина. Срби су изненада добили нови, повољнији положај у македонском уставном систему 2001. године и због жеље македонских политичара да направе противтежу агресивним албанским захтевима за територијалном аутономијом који су се појавили у том тренутку (посебно је на овоме инсистирао тадашњи председник Македоније Бранко Црвенковски).[тражи се извор]
Такође, оваква одлука била је мотивисана и геостратешким разлозима. Македонији је и 2001. године био потребан савезник, али и дугорочно гледано Македонији је потребан савезник у борби против албанског експанзионизма. Најближи и најприроднији македонски савезник у овом питању јесте Србија, па је уступак начињен према српској националној мањини био јасна порука званичног Скопља Србији. Такође, северни делови Македоније су етно-контактна зона српског и албанског становништва, па је и то био један од разлога због којих је актуелизовано српско питање у Македонији.[тражи се извор]
Једноставно, Македонији је одговарало да се Србија на сваки начин умеша у македонско-албански спор, пошто би несумњиво у потпуности стала на македонску страну, а један од начина да се Србија умеша у овај сукоб представљале су и могуће албанске акције против српског становништва у Македонији. Једна од замисли којом су се водили македонски политичари била је да, уколико македонски државни органи не би могли да заштите српско становништво, то би морала да учини Србија, чиме би се македонска позиција у спору са Албанцима значајно побољшала.[тражи се извор]
У складу са одредбама Оквирног споразума, у појединим насељеним местима је омогућено и да се српски користи као службени језик, што је раније било онемогућавано. Проблем у положају српског становништва у Македонији су остале верске неслободе, с обзиром на то да је свештеницима СПЦ забрањено да врше службу на територији Македоније (а македонски свештеници који показују жељу да прихвате јурисдикцију српског патријарха бивају брзо екскомуницирани).[тражи се извор]
Од 2000. године политичке организације македонских Срба редовно освајају значајан број одборничких мандата у општинама у којима живи српско становништво, а имају и једног представника у македонском парламенту. Ово указује на делимичну хомогенизацију српског становништва у Македонији и изражену потребу да се кроз политичко организовање заштите колективна права.[тражи се извор]
Ослањајући се на албанско, турско и остало муслиманско становништво, неоосманизам може у старту да рачуна на подршку скоро једне трећине становника Македоније. Пактирањем атлантизма и неоосманизма и македонска политичка елита би, под притиском атлантистичких центара моћи од којих је потпуно зависна, пристала на овакво решење.[тражи се извор]
За Македонију известан интерес показују и немачки континентализам и руско евроазијство. Немачка је преко финансијског сектора, а и као водећа чланица ЕУ, врло присутна у Македонији.[тражи се извор]
Немачка је барем три пута у историји показивала јасне претензије да овлада моравско-вардарском долином, па не треба искључивати могућност да се нешто тако догоди и у будућности. Истовремено, због својих интереса које има у Албанији и Бугарској, Немачка вероватно гледа на Македонију као на средство, чијим комадањем би могла да задовољи одређене албанске и бугарске амбиције.[15]
Са друге стране, руско евроазијство види Македонце као етнички и религијски блиске, као народ који свакако спада у источноправославни цивилизацијски круг. Због овога, као и због чињеница да се ради о територији од првокласног геостратешког значаја, интерес евроазијства за остваривањем утицаја у Македонији постоји. Ипак, у својим плановима евроазијство се на Балкану пре свега ослања на Србе и Бугаре, па ће тако вероватно пратити српске и бугарске интересе везане за Македонију.[15]
Српска борба за Македонију мора постати пре свега борба за македонско становништво. Погодност за организовање српског наступа у Македонији представља и географски положај главног града Скопља - које се налази на самом северу земље уз српско-македонску границу. Због тога је српски културни утицај прилично велики. Такође, између Србије и Македоније постоји дуга и богата сарадња у научнопросветној области, коју треба још више ширити и јачати.[тражи се извор]
С обзиром на негативне демографске тенденције у Србији, као и одлив високообразованог становништва ка богатим земљама, на Скопље треба посматрати као и на потенцијални научнообразовни регрутни центар. Македонско становништво се због културне и језичке блискости лако адаптира у Србији, а у значајном делу, македонски академски и научни кругови су већ упућени на сарадњу са Београдом, у балканским размерама великим универзитетским центром.[15]
Координирани наступ у области културе подразумевао би и разраду агресивног плана за отварање више десетина српских гимназија у Македонији, као и барем једног универзитета са мањим бројем факултета. Гимназије би требало отварати у местима у којима живи значајнији број Срба, али и у свим већим местима која за Србију имају геоекономски значај. Проходност из српских гимназија у иностранству за упис факултета у Србији мора бити директна и подстицана. Седиште српског универзитета треба да буде у Куманову, због огромног стратешког значаја које ово место има по укупне српске интересе.[15]
По попису становништва из 2002. у Северној Македонији се по националности изјаснило 35.939 Срба и они се могу поделити у три групе:
Међутим, представници Срба у Северној Македонији тврде да је број Срба знатно већи и да се креће од 100.000 па до 200.000.
Срби у Македонији су православне вероисповести. Мада је Србима признато право националне мањине, они не уживају и верске слободе. Верска толеранција у односу на српску заједницу готово да не постоји. Због раскола који се догодио, свештенству Српске православне цркве је забрањено вршење црквене службе.
Дан Светог Саве, 27. јануар, у Македонији је национални празник Срба утврђен законом, а централна свечаност одржава се у Скопљу.
Године 2013, и 2014. Свечаној Академији присуствовали су премијери Србије и Македоније Ивица Дачић и Никола Груевски.[16][17]
Бивши парламентарне странке:
Културно-информативни центри:
Заједнице, друштва и удружења:
.jpg)
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
.jpg)
.jpg)
