Олга Јанчић са родитељима 1930. долази у Београд где похађа основну школу (1936-1940) и IV женску гимназију (1940-1945). Године 1945. уписује Академију ликовних уметности у Београду код професора Лојза Долинара и Томе Росандића а после завршених студија од 1950. до 1954. је на специјализацији у Мајсторској радионици Томе Росандића.
Од 1948. године учествује на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству. Прву самосталну изложбу одржала је 1959. године у Београдy
Учествовала је 1957. на изложби савремене српске скулптуре, Галерија УЛУС-а, Београд.[1]
Један је од оснивача групе „Простор 8“ 1957. године.
Излагала је у оквиру Југословенског павиљона на Светској изложби у Бриселу 1958. године.[2] Један је од десет уметника који су излагали на првом Октобарском салону 1960 године.[3]
Граду Београду 1993. године предаје легат од деведесет скулптура који се данас чува у Кући легата.[4]
Преминула је 26. октобра 2012. године у 83. години живота у Београду.
Језгро облика II, 1969-1970, Парк скулптура Музеја савремене уметности у Београду
Скулпторска уметност Олге Јанчић постављено је још у самом почетку стваралаштва на стабилним основа преткласичне и класичне европске уметности, колико и на постулатима високог модернизма одакле је она изградила један аутентични пластички свет јединствен у српском и југословенском вајарству. Било да се иражавала у пуној, волуминозној форми или у рељефима, она је истраживала елементарну суштину иконичке представе остављајући посматрачима довољно простора да њене радове употпуне властитом перцепцијом и имагинацијом. За Олгу Јанчић скулпторско дело је било место на коме је од архетипова правила монументалну магијску представу, каткада изобличавајући њен смисао, каткада и самим називом радова упућујући посматрача ка јасном запажању или различитим асоцијацијама од еротског до наративног, од изгледа тектонских маса до псеудофигуративних композиција.
Два су материјала у коме она ствара: камен (каткада мермер) и бронза, и у оба случаја траг и потез њене руке било да клеше или да обликује гипсану масу, водили су ка изазивању менталних и визулених сензација која покрећу и задовољавају естетске потребе гледалаца. Од педесетих година прошлог века Олга Јанчић је давала пуни допринос ономе што је у критици названо савременост у ликовним уметностима и са својим делима она је равноправно стајала са истовременим сликарством које је било испирисано истим креативним мотивима који су произашли из те епохе.
1959. Награда за скулптуру на I међународном бијеналу младих, Париз
1960. Награда за скулптуру на I бијеналу младих, Ријека
1961. Награда за скулптуру на IV медитеранском бијеналу, Александрија
1961. Награда за скулптуру на I тријеналу ликовних уметности, Београд
1973. Награда за скулптуру на I југословенском бијеналу мале пластике, Мурска Собота
1977. Награда „Политике“ из Фонда Владислав Рибника, Београд
1977. Награда УЛУС-а на изложби Простор '77, Београд
1984. Награда за скулптуру на Октобарском салону, Београд
1987. Октобарска награда града Београда за скулптуру, Београд
1995. Награда за скулптуру на II бијеналу цртежа и мале пластике, Београд
1959 Уметнички павиљон Београд, Београд, Модерна галерија, Љубљана, Галерија ликовних умјетности, Ријека
1960 Градска галерија сувремене умјетности, Загреб, Festival of the Visual Arts, Harrogate (Енглеска)
