From Wikipedia, the free encyclopedia
Словенско родноверје, родна вера или неопаганизам је један од модерних[lower-alpha 1] назива за обновљену, многобожачку, етничку религију Словена[1][2][lower-alpha 2] и њено поновно упражњавање међу словенским народима.[4][5] Њени следбеници поштују божанства старих Словена и култове предака, вегетације, ватре, воде и светих животиња.
Словени нису имали посебно име за своју етничку религију, јер се подразумевало да сваки Словен буде истовремено и родноверан,[6] па је посебан назив за словенску религију скован тек осамдесетих година 20. века, односно тек када се у словенским земљама достигла „критична маса“ како људи заинтересованих за историју, веру, традицију и културу Словена пре прихватања хришћанства, тако и оних који су своју духовну стазу пронашли у словенској религији.[7] Термин словенско родноверје се користи у већини словенских земаља, са варијацијама које су у складу са особеностима словенских језика (рус. , родная вера; пољ. , rodzima wiara; укр. , ridna vira; чеш. , rodná víra; словен. ; буг. ; хрв. ; срп. , родна вера). Назив је настао као кованица речи род и вера.[8] Израз који је у употреби у енглеском језику је Rodnovery.[lower-alpha 3] Алтернативни називи су словенска вера,[lower-alpha 4] народна вера,[lower-alpha 5] стара вера, староверство,[lower-alpha 6] староверје.
Непосредни извори за словенско родноверје[lower-alpha 7] су народно предање,[9] обичаји и обреди;[10][11][12] писани ромејски,[13] словенски,[14][15][16][17][18][19][20] германски,[21][22][23][24][25][26][27][28] и арапски извори;[29][30] археолошки[31][32][33][34][35][36][37][38][39] и други налази.[40]
Посредни извори су мање или више успешне синтезе народног предања, анализе предања словенских народа[41][42] и њихових обреда и обичаја, покушаји реконструкције базирани углавном на етнолошким налазима, компаративној религији и археолошким налазима.[43][44][45][46][47][48][49][49][50][51]
Део словенских родноверних верских заједница користи и контроверзну „Велесову књигу“ као извор.
Поједине словенске родноверне верске заједнице се користе и фалсификованим народним предањем и материјалним налазима, верским садржајима других вероисповести и ауторским текстовима религијског садржаја.
Услед непостајања прецизних дефиниција и недостатка концезуса око стандардизоване употребе назива у теорији религије, како у стручној заједници,[4][lower-alpha 8] тако и међу словенским родноверним општинама, тешко је направити јасну и дефинитивну поделу у оквиру словенског родноверја.
Према А. Б. Гурку у словенском родноверју постоје две основне гране: традиционално родноверје и неопаганске, еклектичке вероисповести словенског родноверја. Ове две гране у грубој апроксимацији представљају родноверје руралне популације (која је задржала обреде, обичаје и празнике словенске религије)[55][56][57] и родноверје у урбаним срединама (које се у појединим случајевима поред народног предања ослања и на ауторске текстове новијег датума).[58][59][60]
.PNG)
Словенски родноверни[lower-alpha 10] поштују словенска божанства словенске религије,[64] као што су: Световид, Перун, Сварог, Мокош, Дажбог, Триглав, Жива, Хорс, Стрибог, Морана, Јарило, Рујевид и др.[45][65][66] Подела Словена на четири велике групе: полапске, источне, западне и јужне, условила је постојање извесних разлика у пантеонима, обичајима, као и називима божанстава.
Значајан удео у словенском родноверју чини култ предака и култ вегетације,[67][68] као и култови митолошких бића везаних за одређена места или појаве.[69] У свете животиње које уживају нарочито поштовање спадају орао и соко,[70] вук и змија.
Током обреда је честа употреба „живе ватре“и плавих девојака (ватра добијена древним начинима — трењем два комада дрвета или помоћу кремена) и ритуала везаних за култ ватре (као што је прескакање пламена) и употреба воде (бацање венаца цвећа у воду, ритуално купање и сл.). Ватра и вода се користе у циљу обредног прочишћења. О светковинама као што су Јарилов дан праве се венци од биља, нарочито лековитог, при чему свака биљка у венцу има сопствену симболику.[67][71][72] Обреди се завршавају славским, ритуалним оброком. Често је присутно и „клицање прецима“. [lower-alpha 11][73] У обредима учествује читава заједница. Светковине се одржавају у капиштима или чешће на отвореном, око кумира словенских божанстава. Светилишта словенске вере су предмет ходочашћа.
Празници словенског родноверја везани су за привидно кретање Сунца током године (зимска краткодневица, летња дугодневица и пролећна и јесења равнодневица)[41] и годишњи циклус вегетације.[31] Неки од важнијих празника током године у словенском родноверју су:
| месец/држава |  Русија[74][75] |
 Украјина[76] |
 Пољска[тражи се извор] |
 Словенија[тражи се извор] |
 Србија |
 Словачка[77] |
|---|---|---|---|---|---|---|
| јануар |
|
|
|
|||
| фебруар |
|
|
|
|
| |
| март |
|
|
|
|
| |
| април |
|
|
| |||
| мај |
|
|||||
| јун |
|
|
|
| ||
| јул |
|
|
|
|
|
|
| август |
|
|||||
| септембар |
|
|||||
| октобар |
|
|
| |||
| новембар |
|
|
|
|||
| децембар |
|
|
|
|
|
Услед разлика које су настале у обичајима група словенских народа, сем празника који су везани за привидно кретање Сунца у току године и важнија божанства, у празновању осталих празника постоје датумске разлике.
Групе родноверних постоје у свим словенским земљама, као и у земљама са бројном словенском имиграцијом или значајнијим процентом словенског становништва као што су САД, Канада, Казахстан, Естонија, Литванија. У већини ових земаља постоје регистрована удружења, организације и општине словенског родноверја, а у појединим земљама (Русија, Украјина, Пољска) словенско родноверје је државно призната религија. Ни у једној од земаља у којој постоје словенске родноверне општине, удружења или организације број словенских родноверних не прелази 1‰ популације.
Иако је руско племство прихватило хришћанство још крајем 10. века, обреди словенске религије су наставили да се упражњавају међу Русима, а поједини сакрални објекти словенске религије су остали у функцији са оригиналном наменом све до почетка 20. века.[28][38][lower-alpha 15] У руском народном предању су остали сачувани митови и обреди словенске религије.[89][90]
Словенска митологија инспирише Александра Пушкина да 1820. године објави поему „Руслан и Људмила“,[lower-alpha 16][lower-alpha 17] према којој Михаил Глинка компонује истоимену оперу 1842. године. Романтизам у Русији доприноси тежњи за националним препородом у круговима интелигенције, што бројне уметнике и научнике наводи да у народном предању и култури руског народа потраже идеје за своје радове.
У првом делу 19. века, озбиљнији приступ руској редакцији словенске религије налазимо у радовима И. П. Сахарова.[91] Половином XIX века, понајвише захваљујући радовима А. Н. Афанасјева,[92][lower-alpha 18] долази до популаризације словенске митологије у Русији. Под утицајем радова Афанасјева, истакнути руски писци и композитори као што су Николај Римски-Корсаков и Игор Стравински стварају нека од својих најпознатијих дела. Међу руским ствараоцима који обрађују теме словенске митологије се налазе и Петар Чајковски, Николај Гогољ, Сергеј Аксаков, Николај Рерих и многи други.[93] Паралелно са Афанасјевим и други истакнути чланови руске интелектуалне елите издају радове о словенској религији, илустроване делима познатих руских сликара као што су Андреј Рјабушкин и Виктор Васнецов.[66][94][95][96]
И почетком XX века излази више радова који се баве словенском религијом и њеним утицајем на руску историју и културу.[97][98][99][100][101][lower-alpha 19]
После Октобарске револуције 1917. године друштвено-политичка ситуација прекида дотадашњи рад на популаризацији словенске религије, онемогућавајући озбиљан научни рад и регистрацију родноверних удружења.[lower-alpha 20][lower-alpha 21]
Од почетка тридесетих до краја педесетих година XX века подржава се употреба симбола словенске етничке религије у уметничким делима широм Совјетског Савеза, као вид супротстављања пропаганди која је била усмерена против устројства Совјетског Савеза и културе руског народа.[103]
Период од краја Другог светског рата до деведесетих година XX века у области научних радова о словенској религији обележила су дела Бориса Рибакова,[45][104][105][106] која су заједно са делима аутора као што су Аполон Кузмин,[107] Олег Трубачев,[108] В. В. Седов,[109][110] и Н. И. Толстој,[111] довела до популаризације словенске религије у Русији.[lower-alpha 22]
После Другог светског рата прве верске родноверне општине на територије РСФСР се јављају крајем осамдесетих година XX века.[lower-alpha 23] У тадашњем Лењинграду, 1986. године се формира „Друштво волха“ (рус. ), које у пролеће 1990. године постаје „Савез Венеда“ (рус. ).[112] Прва родноверна задруга настаје 1988. године, у селу Поповка у Московској области.[113] Почетком деведесетих настаје комуна у Кировској области РСФСР.[114] Од тада, до данас широм Русије се оснивају родноверне општине.[115] Из интересовања за словенску религију и културу настају друштва која оживљавају старе словенске обреде и обичаје — обредно-етнографски ансамбл „Ладо“ се оснива 1988. године.[116]
Као датум првог званичног признања словенског родноверја на територији Русије, после краја X века, узима се 14. фебруар 1994. године, када је регистрована московска словенска родноверна општина (рус. ),[117] која је незванично постојала још од средине осамдесетих.
Прво јавно слављење празника Купала у Русији после више векова је одржано 25. јула 1994. године на реци Ворји.[118]
Током деведесетих и првих година 21. века долази до удруживања словенских родноверних општина и организација у кровне савеза.
Кровна организација која покрива највећи део територије Русије је „Савез словенских општина словенске родне вере“ (рус. ), који је основан 1997. године удруживањем словенских родноверних општина из Москве, Калуге и Обнинска.[119] За лидера савеза је 19. јула исте године изабран Вадим Станиславович Казаков, лидер словенске родноверне општине Калуге, који на тој функцији остаје до 2011. године, када је преузима Максим Белојар Ионов.[120] У оквиру „Савеза словенских општина словенске родне вере“ функционишу следеће словенске родноверне општине:[121]
„Велесов круг“ је савез који је настао 1999. године удруживањем више словенских родноверних општина. Родноверне општине које тренутно чине „Велесов круг“ су:[122]
„Круг родноверне традиције“ (рус. ) је савез настао 2000. године, када је више родноверних удружења потписало први званични документ овог савеза Коломенско саопштење, којим се уређују односи унутар и изван савеза и постављају основе већа савеза. За датум званичног настанка савеза се узима 17. март 2002. године, када су у Москви, у капишту у чертановском парку лидери петнаест родноверних удружења и општина потписали Битцевски договор о оснивању „Уједињеног жречко-волхског савета Круга родноверне традиције“.[2] „Кругу родноверне традиције“ касније приступају и родноверна удружења из других земаља (Украјина, Норвешка, Данска), која следе етничке религије не само словенских већ и других народа.[120] Делатност „Круга родноверне традиције“ је заснована на „Манифесту родноверне традиције“.[124] Чланице „Круга родноверне традиције“ су следећа удружења:
Чланице „Круга родноверне традиције“ су и удружења несловенских етничких религија:
Осим наведених кровних организација, родноверни су груписани и у Савез словенских општина „Северни савез“, Сверуски религиозни савез „Руска народна вера“ (рус. ), „Очување Словена“ (стсл. ), „Московску словенску родноверну општину“,[125] словенску родноверну општину Владивостока „Штит Симаргала“, општину града Балашова „Наслеђе предака“, јекатеринбуршку општину старовераца „Сварожић“ (рус. ), курско-северску словенску општину (рус. ), удружење природне вере „Славија“ (рус. ), кемеровску словенску родноверну општину (рус. ) и др.
У граду Томску 4. октобра 2007. године отворен је први Музеј словенске митологије (рус. ).[126]
Широм Русије је, од осамдесетих година XX века до данас, подигнуто више капишта у којима су постављени кумири словенских божанстава.[115]
Према подацима Федералне регистрационе службе од децембра 2006. године, на територији Руске федерације је званично регистровано осам родноверних верских заједница.[127]
Услед специфичних историјских прилика у области Полесје (блр. )[lower-alpha 31] на територији Републике Белорусије словенско родноверје је наставило да се упражњава међу народом и после покрштавања других региона који чине територију данашње Белорусије.[58][129][130][131] У овој области се налазе и значајни археолошки локалитети, на којима су откривена капишта словенске религије, испитивани крајем 19. века[132] и током друге половине 20. века,[133][134][135] који су уврштени у културно-историјске споменике Белорусије,[136] а у руралним крајевима се још увек обележавају светковине посвећене словенским божанствима.[137]
После распада Совјетског Савеза, током деведесетих година XX века настају војни, војно-историјски и културно-историјски клубови који промовишу повратак словенској култури, традицији и религији (клубови „Бјаловешки барјак“, „Радегаст“, „Ојра“ из Минска, „Браслава“ из Гомеља). Из њих настају организације и словенске родноверне општине. За разлику од осталих словенских држава у Белорусији постоји више владиних и социјалних програма који раде у корист поновног рађања и враћања у друштво традиционалних народних вредности. Народни празници (Купало, Масленица, Дожинке) светкују се на нивоу државе. На изучавању дохришћанске историје и традиције ради велики број историчара, археолога, филолога и етнолога при научним установама као што су Катедра за историју и теорију културе Белоруског државног педагошког универзитета, Институт етнографије и фолклора, Научно-истраживачки центар фолклора Белоруског државног универзитета и др., што резултује великим бројем објављених стручних радова и издања која обрађују словенску религију.[138]
У Белорусији родноверне у Кобрину окупља словенска ведска општина „Пут Перуна“ (блр. ), чији је оснивач и лидер (блр. ) Владимир Сацевич (блр. ).[lower-alpha 32] „Пут Перуна“ сарађује не само са другим родноверним општинама, већ и са организацијама других вероисповести.[140] На територији Белорусије делује и родноверна општина Минска „Коло Сварога”, која је члан удружења словенских родноверних општина „Велесов круг“. У Минску делује и испостава организације „Очување Словена“ (стсл. ).
Као и код других европских народа, са појавом романтизма крајем XVIII и почетком 19. века долази до повећаног интересовања интелектуалне елите за народно предање. Упркос репресивном режиму царистичке Русије, у оквиру које се налазио већи део модерне Украјине, украјински писци, фолклористи и интелектуалци су приступили идеји националног препорода са ентузијазмом. Водећи писци кроз своја дела промовишу народне обичаје и народно предање. Најпознатија дела такве врсте су „Шумска песма“ Лесје Украјинке (укр. ), Сенке заборављених предака Михаила Коцјубинског и словенском митологијом инспирисане приче Николаја Гогоља. Међутим, украјински језик је био забрањен у вишим слојевима друштва, а „украјинофилски“ писци и културни активисти су били прогањани током већег дела XIX века.[7]
Прво регистровано родноверно удружење у Украјини је организација „Родна вера“ (укр. , коју је 1934. године основао проф. Владимир Шајан (укр. .
Током Другог светског рата долази до окупације Украјине од стране нацистичке Немачке, те 5. новембра 1943. године, проф. Владимир Шајан учествује у оснивању родноверне паравојне организације „Ред витезова бога Сунца“ (укр. ), која је имала за циљ духовно и физичко ослобођење Украјине од нацистичке Немачке и стаљинистичког Совјетског Савеза. Организација је убрзо припојена ОУН-у, у оквиру које функционише као јединица под називом „Перун“.[141][lower-alpha 33] Крајем Другог светског рата, због репресије стаљинистичког режима, велики број родноверних Украјинаца емигрира на Запад у САД и Канаду.
Један од ученика Владимира Шајана је био и Лав Силенко (укр. ), који после разлаза са Шајаном, почетком шездесетих година 20. века, оснива неопаганску верску заједницу РУНвира 1964. године у САД. Прва верска заједница РУНвире је регистрована 3. децембра 1966. године у Чикагу, а потом 15. октобра 1971. године у Атлантик Ситију. Убрзо следе регистрације у другим градовима САД. Први храм у Украјини РУНвира оснива тек после распада Совјетског Савеза 1991. године. РУНвира је у Украјини регистрована као верска заједница 28. маја 1992. године под редним бројем 237. Тренутно седиште РУНвире је у граду Спринг Глен у држави Њујорк. За разлику од већине других родноверних заједница, РУНвира је заснована на монотеистичкој реформи словенске религије у којој је улога врховног бога додељена Дажбогу, а садржи елементе будизма, зороастризма и других религија и ослања се на контроверзне радове појединих историчара из САД и Израела.[142][lower-alpha 34]
После Другог светског рата има врло мало публикација које се баве словенском религијом.[144]
У Кијеву су 1975. године нађени остаци капишта са половине 10. века о коме говори „Повест минулих лета“, као и неки од артефаката који се помињу у тој и другим словенским хроникама.[145]
Крајем осамдесетих и почетком деведестих година настају удружења заснована на традиционалном родноверју, као што је „Велики огањ“ (укр. ), основано у Житомиру 17. августа 1990. године. Убрзо се оснивају општине овог удружења у Кијеву 1992. године, у Ривну и Доњецку 1993. године. „Велики огањ“ има подружнице и у Софији и Москви. Кијевска словенска родноверна општина „Православље“ (укр. ) оснива се 1993. године (и региструје се 18. јуна 1997). Ова ће општина постати заметак тренутно највећег удружења словенских родноверних у Украјини — „Уједињени родноверни Украјине“ — удружења регистрованог 2001. године, које је настало спајањем више родноверних општина и удружења. Општина „Родна украјинска вера“ (укр. ) основана је 1994. године у виничкој области.[lower-alpha 35] Украјинска духовна академија родноверних регистрована је 25. септембра 2002. године. Паралелно са оснивањем општина традиционалног словенског родноверја основају се и општине РУНвире у Украјини.
Родноверне организације и удружења у Украјини[тражи се извор] су подељени у две групе:[146][147]
.PNG)
За претходника модерних родноверних организација се сматра Адам Чарноцки (пољ. ), који у свом делу из 1818. године „О прехришћанском славјанству“[lower-alpha 37] предлаже национални препород кроз повратак народној култури прехришћанског периода.[150] Током 19. века, са појавом пољског романтизма, кроз истраживање и популаризацију народног предања, долази до књижевних и филозофских покушаја повратка народној култури. Карактеристичан пример су романтичне трагедије Јулијуса Словацког (пољ. ),[151][152] Ришарда Бервињског (пољ. )[153] и рана дела Адама Мицкјевича (пољ. ),[154][155] у којима народна веровања, обичаји и обреди постају главна литерарна тема. И други пољски књижевници се окрећу словенској религији. Повећано интересовање за словенску религију у пољској јавности је изазвала су и открића Збручког стуба, каменог кумира бога Световида (пољ. ), који је нађен 1848. године у реци Збруч у Галицији[156] и пехара украшеног свастикама из доба пшеворске културе, нађеног 1936. године у близини Лођа.[157][lower-alpha 38] Јозеф Крашевски 1876. године издаје своје најпопуларније дело, псеудоисторијски роман „Стара бајка“ (пољ. ).[159][lower-alpha 39]
У периоду између два светска рата у Пољској делује више родноверних удружења. Највећи утицај међу родновернима је имао Јан Стахњук (пољ. ) оснивач удружења „Задруга“ (пољ. ) и истоименог часописа, који почиње да излази 1937. године.[160] Настављач његовог рада и лидер „Задруге“ од 1956. године је Антони Вацик (пољ. ).[lower-alpha 40] Осим „Задруге“, делују и друга родноверна удружења као што су „Лешки круг обожавалаца Световида“ (пољ. ), основано 1921. године и групе окупљене око часописа „Демијург“ (пољ. ), који излази од 1934. године[161] и недељника „Световид“ (пољ. ).[lower-alpha 41] Услед деловања ових удружења у Пољској пред Други светски рат долази до повећаног интересовања за националну културу, традицију и словенску религију. Тако током Међународног самита извиђача у Биркенхеду (енгл. ), у Уједињеном Краљевству 1929. године, пољски извиђачи уместо стега постављају кумир бога Световида.[162] Кумир бога Световида је постављен и приликом прославе Дана мора (пољ. )[lower-alpha 42] у Кракову 1934. године.[163] Пољски сликари Марјан Вавжењецки (пољ. ),[164][165] Софија Стријенска (пољ. )[166] и други, стварају дела на тему словенске религије. Познати вајар Станислав Шукалски (пољ. ) 1929. године оснива уметничку групу „Племе Рогато срце“ (пољ. ) чији су чланови неки од најпознатијих пољских сликара и вајара.[52][167][168][169]
Други светски рат привремено прекида рад родноверних удружења у Пољској, а њихови припадници се укључују у борбу за ослобођење Пољске од нацистичке окупације, углавном преко народноослободилачке организације „Народни сељачки устанак“ (пољ. ).[170][lower-alpha 43]
После Другог светског рата комунистичке власти онемогућавају рад родноверних удружења, тако да је удружење „Свети круг обожавалаца Световида“ забрањено 1947. године. Његови чланови неуспешно покушавају да поново региструју удружење 1960. и 1970. године.[171] Јан Стахњук је ухапшен 1949. године и осуђен на дугогодишњи затвор. Штампање часописа „Задруга“ није било дозвољено после краја рата.
У посткомунистичком периоду настају родноверна удружења која настављају традицију „Задруге“ и „Светог круга обожавалаца Световида“. Анджеј Вилотек (пољ. ) оснива у Варшави 1991. године часопис „Елемент“ (пољ. ), који повремено излази до 1997. године.[172][173] Прва регистрација родноверја (као званично признате вероисповести) у посткомунистичком периоду је извршена 24. марта 1995. године, када је регистрована неопаганска верска заједница Родна црква Пољске (пољ. ). Родна црква Пољске, као и Пољска словенска црква (пољ. )[lower-alpha 44] регистрована као верска заједница у Ћехоћинеку (пољ. ) 1. јула 1995. године, настављају традицију „Светог круга обожавалаца Световида“.
Словенско родноверје је као равноправна, државно призната вероисповест, регистровано у Пољској од 4. марта 1996. године,[тражи се извор] преко верске заједнице родноверних „Родна вера“ (пољ. ), која наставља традицију „Задруге“. Такође је активно и западно-словенско верско удружење „Словенска Вера“ (пољ. )[lower-alpha 45] које је настало 2006. године удруживањем више родноверних организација. Удружење „Словенска вера“ званично је регистровано као равноправна верска заједница 9. октобра 2009. године. Од 1995. године делује и задруга родне вере „Аристос“ (пољ. ). Дела Јана Стахњука су инспирисала и настанак часописа „Триглав“, који повремено излази од 1997. године. Око часописа „Триглав“ настаје Удружење за традицију и културу „Никлот“ (пољ. )[lower-alpha 46] регистровано у Варшави 11. септембра 1998. године. Од 2009. године регистровано је и удружење „Коломир“ (пољ. ), а удружење „Жртва“ (пољ. ) је основано 2010. године и регистровано 9. септембра 2011. године у Бидгошчу.[174] Словенске родноверне у Вроцлаву укупља удружење шлеских родноверних „Ватра“ (пољ. ), а у Варшави делује и група „Вид“ (пољ. ).
Преживели чланови „Задруге“ су у Вроцлаву основали издавачку кућу „Топожел“ (пољ. ),[lower-alpha 47] која издаје књиге о родноверју и другим многобожачким религијама и чији је главни и одговорни уредник Ждислав Словински (пољ. ) члан Родноверног словенског већа. Један од чланова те групе је и Антони Вацик.
Сваке године у граду Волину се одржава фестивал Словена и Викинга [lower-alpha 48] (пољ. ), на коме се може видети реконструисан живот и обичаји Словена и Викинга из периода пре примања хришћанства.
После Првог свесловенског конгреса у Прагу, 1848. године, међу Чесима јача тежња за националним препородом, по угледу на друге словенске народе, те се појављује интересовање за словенску културу и религију.[175][176] Излази више дела која се баве како народним предањем и словенском религијом[9][177][178][179] тако и сакралним археолошким налазима.[180]
Почетком 20. века настају светски позната дела инспирисана словенском религијом од којих су најпознатија „Словенска епопеја“ Алфонса Мухе (рађена од 1910. до 1928. године) и кумир бога Радгоста, рад чешког вајара Албина Полашека (чеш. ), који је постављен је на врху планине Радгост 1931. године.[lower-alpha 49]
Са успоном фашизма и нацизма у западноевропским државама, дела Алфонса Мухе и других словенских уметника инспирисаних словенском културом, као и радови који се баве словенском религијом и традицијом прогашавају се за реакционарна и непожељна. Убрзо долази до склапања Минхенског споразума, окупације и комадање Чехословачке од стране нацистичке Немачке.[lower-alpha 50]
У Чешкој Републици су активна удружење родноверних заједница „Родна вера“ (чеш. )[183][184] и удружење „Велесов народ“ (чеш. ).
У Републици Словачкој је регистровано више родноверних општина и удружења:
источнословенска родноверна општина „Свети гај родне вере“ (словен. ),
њитранска родноверна општина „Дажбогови унуци“ (словен. ) (основана 21. децембра 2006. године у Њитри),
удружење „Словенско јединство“ (словен. ),[lower-alpha 51]
удружење „Родолесје“ (словен. ) из Великог Кртиша,
удружење „Братство Перунове секире“ (основано 2000. године),
словенска родноверна општина „Перунова дубрава“ (словен. ),
удружење „Карпатски домаћини“ (словен. ) и
удружење „Рарах“ (словен. )[lower-alpha 52]
Најактивније удружење је „Перунов круг“ (словен. ) (основано децембра 1997. године), које има подружнице у свим већим градовима Словачке. У Словачкој делује и неопаганско, ведомецко[lower-alpha 53] (словен. ) удружење „Родни круг“ (словен. ) чији је лидер музичар и филозоф Миро Жијарислав Швицки, који је основао интернет часопис „Родни пут“ (словен. ) и лидер је музичке групе „Бића“ (словен. ).[186]
У Бугарској делују родноверна удружења „Дуло“ (буг. ),[lower-alpha 54] „Родна вера“ (буг. ) „Словенска крв“ (буг. ) у Габрову и „Словени“ (буг. ) у Шумену.[lower-alpha 55]
Двоверје[lower-alpha 56] је у Словенији постојало све до краја XIX и почетка 20. века,[187] о чему сведочи и усмена традиција,[188][189] а део обреда словенске религије је наставио да се упражњава међу Словенцима до данас.[190] У области око Бохињског језера забележено је да су обреди словенске религије вршени и у првој половини XX века.[191] У планинским крајевима западне Словеније словенска религија, у значајно редукованом облику и у тајности, је наставила да се континуирано исповеда и у XX веку.[192]
У другој половини XIX века излази часопис „Љубљански звон“ у којем се објављују дела са мотивима словенског наслеђа словеначких писаца као што су Јосип Јурчич[193] и др.
На самом почетку XX века, у неколико узастопних бројева годишњака „Дом и свет“ (словен. ), више аутора објављује радове које обрађују тему словенске религије.[194] Издају се наслови који се са стручне и са уметничке стране баве словенском религијом.[195][196][197][198][199][200] Франц Финжгар издаје 1907. године свој најпознатији историјски роман „Под слободним Сунцем — повест давних предака“ (словен. ).[201][202] И други словеначки писци, као што су Мими Маленшек, Оскар Худалес, Матија Прелесник,[203] Јанко Модер, Франц Бевк,[204] Иван Сивец и други, користе мотиве словенске религије у својим делима.[тражи се извор]
После Другог светског рата интересовање за словенску религију је ограничено на кругове словеначких уметника. У том периоду утицај словенске религије се огледа у делима Јанка Модера (историјски роман „Света земља — хроника словенског рода“),[205] Оскара Худалеса (историјски романи „Између два света“ и „Пожар крви“).
Крајем осамдесетих година XX века захваљујући утицају радова словеначких научника који су истраживали порекло Словенаца, у Словенији долази до раста интересовања за словенску религију и културу уопште.[206][207][208] Популаризацији словенске религије доприносе новија археолошка открића,[209][210][211] научно-документарни[212] и играно-документарни филмови.[213][214]
У Републици Словенији од 2005. године делује родноверно удружење „Староверци“, које је установило три староверне[lower-alpha 57] жупе:
На територији Републике Словеније тренутно су успостављена четири родноверна храма:
Вајар Славко Батиста је у Рижанској долини подигао читав низ камених кумира словенских божанстава.[215]
У активности удружења „Староверци“ спадају и организоване прославе празника, издавачака делатност, стална поставка словенске митологије у Струги на Долењскем,[тражи се извор] бројни културно-уметнички догађаји мотивисани словенском религијом.
Почетком 19. века долази до повећаног интересовања за сакупљање и очување народног предања.[216] Године 1877. Матица хрватска упутила је „Позив за сабирање хрватских народних песама“, а већ 1896. године располаже са више десетина хиљада народних песама и других ставки народне књижевности.[217] Кроз народно предање, обреди и обичаји прехришћанске словенске религије су опстали у хрватском народу до данашњих дана.[12][218][219]
Једна од најзначајних личности панславизма у Хрватској у другој половини XIX и почетком XX века био је Натко Нодило, који својим радовима[220][lower-alpha 58] и учешћем у политичком животу[lower-alpha 59] подстиче интересовање за словенску религију у хрватском народу. Под утицајем његових радова, народног предања хрватског народа и археолошких налаза,[222][lower-alpha 60] стварају хрватски уметници као што су Ивана Брлић-Мажуранић,[223][224] Владимир Назор,[225][226] Јаков Готовац.
У периоду после Другог светског рата занимање за словенске религију је спорадично, најзначајнија су издања Фрање Ледића.[тражи се извор] После распада СФРЈ у хрватској стручној јавности долази до повећаног интересовања за прехришћански период што доводи до значајних археолошких открића,[227] научних радова[12][50] и интересовања хрватских уметника за словенску религију,[224] на пример Лидије Бајук (збирке прича „Кнеја“ и „Кнеја — вилинска шума“)[228] и Мојмира Новаковића.[224]
У Републици Хрватској делују удружење „Перунова светиња“ (регистровано 24. априла 2011. године у Ловрану при Приморско-горанској жупанији) и „Старославенска жупа Перуница“.[229]
Веровања, обреди и обичаји словенске религије опстали су међу српским народом и после прихватања хришћанства.[55][187][230][lower-alpha 61][232][233]
Паралелно са борбом за независност и појавом романтизма у 19. веку, у Србији долази до повећаног интересовања за народну културу и обичаје. Изузетан рад на прикупљању народног предања Вука Стефановића Караџића,[10][234] али и других ентузијаста као што су Милош С. Милојевић[235] и Јаша Продановић,[236] омогућио је да значајан део културе српског народа буде очуван, упркос турбулентим дешавањима током XIX и XX века. На основу сакупљеног народног предања и поређења истог са предањима других словенских[237] и не само словенских народа, настају и прве реконструкције словенске религије различитог квалитета.[230][238]
Током 19. века и почетком 20. века, поједини политичари као што је Јаша Томић[239] налазе идеолошку инспирацију у словенској религији. У другој половини XX века поједине јавне личности у својим текстовима помињу словенску религију у афирмативном тону, као на пример Драгош Калајић,[240] Војислав Шешељ[241][242] и други. Истовремено српски писци, песници и сликари у својим делима користе мотиве словенског родноверја. Међу њима су и Десанка Максимовић (збирка песама „Летопис Перунових потомака“), Васко Попа (збирка песама „Вучја со“), Љубивоје Јовановић и други.
Почетком 21. века објављено је више издања која се баве словенском религијом,[243][lower-alpha 62][244][245][246][247], а неколико издавачких кућа редовно издаје наслове везане за тематику словенског родноверја.
На иницијативу књижевника Драгана Јовановића, једног од поборника повратка словенској религији у Србији,[248] први пут од доба Немањића, у селу Мокра код Беле Паланке, на месту Равниште, за које се везују многе локалне легенде, 25. јуна 2011. године, подигнут је кумир бога Световида.[249] У појединим руралним крајевима Србије долази до реконструкције и поновног практиковања појединих обреда словенске религије.[250][251][252]
У Србији је 22. децембра 2012. године почело са радом удружење родноверних Србије „Старославци“.
Родноверне у Босни и Херцеговини окупља удружење „Сварожи круг“, које делује у Сарајеву и Мостару.[253][254]
На територији Литваније делује клајпедска словенска општина „Савез Љутића“ (рус. ), чланица „Савеза словенских општина словенске родне вере“.
На територији САД међу украјинском емиграцијом делује РУНвира, коју је основао Лав Силенко 1964. године. Прва верска заједница РУНвире је регистрована 3. децембра 1966. године у Чикагу, а потом 15. октобра 1971. године у Атлантик Ситију. Убрзо следе регистрације у другим градовима САД. Тренутно седиште РУНвире је у граду Спринг Глен у држави Њујорк.
У САД делује и словенска родноверна општина „Словенство“.
Родноверно словенско веће је саветодавно, пансловенско тело у чијем раду учествују представници организација и удружења словенског родноверја из: Русије, Украјине, Белорусије, Пољске, Чешке, Словачке, Бугарске, Словеније и Србије. Веће се састаје једанпут годишње, сваки пут у другој словенској земљи, чиме се подстиче принцип хоризонталне равноправности. До сада је одржано осам већа и то у:
Одлуке и саопштења овог тела имају саветодавни карактер и нису обавезујућа за родноверне. Часопис Родноверног словенског већа „Слава!“, излази на руском, украјинском и пољском језику.
Велика већина родноверних су панслависти, родољуби, домољуби и подржавају заштиту животне средине.[256][257] Политичка оријентација је врло разнолика и обухвата практично читав спектар политичких уверења од левице, преко центра до деснице.[4] Доминирају умерене струје, при чему организације и удружења словенског родноверја, у општем случају, нису политички ангажоване.[52][lower-alpha 63] Већина удружења и кровних организација словенског родноверја осуђује фашизам, неонацизам и идеологију екстремне деснице.[258][259] Маргиналне групе родноверних, махом млађих људи, налазе симпатије за екстремистичке идеологије крајње деснице, као што су неонацизам, шовинизам, антисемитизам, ксенофобија[59][60][260][261][262][lower-alpha 64][264] и хомофобија. Све словенске родноверне организације и удружења подржавају суверенитет, интегритет и територијалну целовитост Републике Србије.[265]
Повећање интересовање за многобожачку словенску религију у словенским земљама у уметничким круговима везује се за крај 18. века и почетак 19. века.[103]
Са националним препородом Словена током XIX века, долази и до појачане присутности словенских родноверних мотива у уметности. Широм словенског света настају уметничка дела која садрже религиозну тематику везану за словенско родноверје или су инспирисана мотивима словенског родноверја. У Русији се појављује читава плејада врсних уметника који се баве препородом словенске културе, од којих су најпознатији Иља Рјепин, Иван Билибин, Виктор Васнецов, Николај Рерих, у Чешкој Алфонс Муха.
У XX веку теме словенског родноверја обрађују бројни словенски сликари и вајари.[266] Неки од њих су Станислав Шукалски, Марјан Вавжењецки, Марјан Конарски, Норберт Страсберг, Вацлав Боратињски, Франћишек Фрончек, Јежи Барановски, Станислав Глива, Стефан Жеховски, Станислав Карвовски, Јежи Ковалски и други чланови „Племена рогатог срца“, Софија Стријенска,[267] Константин Васиљев, Албин Полашек,[181] Виктор Крижанивски, Всеволод Иванов,[268] Олга Нагорнаја, Николај Фомин, Борис Ољшански, Виктор Корољков, Андреј Клименко, Драган Боснић,[269] Сандра Јовановић,[тражи се извор] Растко Ћирић, Андрејка Чуфер, Љубивоје Јовановић, Момир Јанковић, Марко Мамић,[270] Јован Петронијевић, Алекс Фанталов,[271] Славко Батиста,[215] Павел Медведшчек, Ирена Уранкар,[272] Крис Вервимп,[lower-alpha 65][тражи се извор] Радосав Ћирковић, Ивана Режек, Снежана Шестовић, Вук Љубисављевић, Томаш Лах[273] и многи други.
Тематиком словенске културе и родноверја се баве филмови као што су: „Садко“, „Виј“(рус. ), „Руслан и Људмила“ (1915), „Руслан и Људмила“ (1972) (рус. ), „Виј — Повратак“(рус. ), „Древна Русија“ (рус. ), „Финист — светли соко“ (рус. ), „Гнездо“ (пољ. ), „Стара бајка — Кад је Сунце било бог“ (пољ. ), „Мокош“ (словен. ), „Захар Беркут“, „Тамо на непознатим стазама“ (рус. ), „Вукодав из рода Сивих паса“ (рус. ), „Млади Вукодав“ (рус. ), „Свето место“, „Лептирица“, „Мамац“ (енгл. ),[lower-alpha 66] „Дружење у Зафлашки“ (словен. ), „Русичи“. Компанија „Дизни“ је направила филм „Књига господара“ (рус. ).[274]
Мотиви словенске културе и родноверја се послужили као инспирација за бројне анимиране филмове као што су: „Детињство Ратибора“ (рус. ) (1973), „Бајка о богињи Мокош“ (укр. ) (1995) пенталогија „Три богатира“ (рус. ) (2004—2012), „Царевић Иван и сиви вук“ (рус. ) (2011). У Дизнијевом класику „Фантазија“ из 1940. године појављује се Црнобог као апотеоза зла.[275]
Мотиви словенског родноверја инспиришу бројне музичке групе и ауторе различитих жанрова. Неки од њих су класични аутори, као на пример Петар Чајковски (балет „Лабудово језеро“), Антоњин Дворжак (збирка балада „Букет“,[276] опере „Русалка“ и „Ђаво и Каћа“), Беджих Сметана (скуп симфонијских поема „Моја домовина“ (чеш. ), опера „Либуш“ (чеш. )), Николај Римски-Корсаков (опере „Сњегурочка“ (рус. ), „Кошчеј Бесмтрни“ (рус. ), „Златни петао“ (рус. ) и симфонија „Садко“), Михаил Иванович Глинка (опера „Руслан и Људмила“) и Игор Стравински (балети „Жар-птица“ и „Посвећење пролећа“), Јаков Готовац (народни обред „Коледа“ и романтична народна опера „Морана“), а неки су модерни из жанрова етно музике, хеви метала, електронске музике и др.:
Осим богате народне књижевности мотиви родноверја су послужили као инспирација за бројна дела ауторске књижевности, од класичних дела А. С. Пушкина (поема „Руслан и Људмила“, збирка песама „Песме западних Словена“, незавршена драма „Русалка“, више бајки), Алексеја Толстоја (поема ), Николаја Гогоља, Милована Глишића, Растка Петровића (роман „Бурлеска господина Перуна бога грома“),[279] Десанке Максимовић,[226][280] Иване Брлић-Мажуранић (збирка приповедака „Приче из давнине“), Владимира Назора,[225][226] Бора Павловића (циклус песама „Славенска липа“), Владимира Видрића,[226][281] Фрање Ледића („Hvalospjev Perunu“),[lower-alpha 69] Јулиуса Словацког,[151] [152] Адама Мицкјевича,[154][155] Ричарда Бервинског,[153] Владимира Хлебњикова (представа „Снежимочка“, чланак „Курган Светогора“),[226] Сергеја Городецког (збирке „Јар“ и „Перун“),[282] Франца Финжгара (историјски роман „Под слободним Сунцем — повест давних предака“),[201][283] Васка Попе,[284] Силвија Страхимира Крањчевића,[285] Адама Мицкјевича до модерних дела Јурија Никитина (циклус од 22 књиге „Тројица из шуме“),[286] Марије Семјонове (тетралогија „Вукодав“), Дмитрија Гаврилова (романи „Пад Арконе“ и „Дар Седовласа“), Вањка Поњавића (роман „Деца богиње мајке Славе“),[287] Александра Тешића (трилогија „Косингас“),[288] Иване Цанић (роман „Радост богова“),[289] Бранислава Јанковића (роман „О вуковима и сенкама“),[290] Дороти Тераковске (роман „Усамљеност богова“),[291][lower-alpha 70] Лидије Бајук (збирке прича „Кнеја“ и „Кнеја — вилинска шума“), Игора Гуревича (књига за децу „Борек и богови Словена“).[292]
Присутност мотива словенске религије у ауторским књижевним делима још увек није довољно истражена.[226]
Мотиви словенске религије су нашли пут и до уметника који се изражавају кроз стрип, па су тако настала домаћа остварења као што су:
По мотивима словенске религије настају рачунарске игре као што су „Кнез — Легенде шумске земље“ (рус. ; енгл. ) из 1999. године (наставак „Кнез 2“ је изашао 29. јануара 2003. године), „Сварог — многобожачки ратови“ (рус. ) изашла 15. априла 2004. године, као и читава серија рачунарских игара о авантурама руских народних јунака: „Аљоша Попович и змај Тугарин“ (рус. ), „Три богатира и шамаханска царица“ (рус. ), „Царевић Иван и сиви вук“ (рус. ) (2011) и друге.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
